ПОГЛЕДИ Суштина, а не форма
Академска заједница, универзитети, високо образовање морају постати генератори развоја уопште па тако и Републике Српске и БиХ. Мора се разговарати са компетентним људима и високо образовање вратити на онај ниво који му припада. Индија и Кина данас су земље које предводе прогрес зато што имају изузетно квалитетно високо образовање. Код нас се оно урушава и оно што је било квалитетно спушта се на нижи ниво.
Реформа образовања код нас пажњу усмјерава на формалне елементе, а суштина нам промиче. Срозавању високог образовања допринијеле су и неке факултетске и универзитетске институције без икаквих критеријума, без стандарда. Република Српска и Босна и Херцеговина је од њих уморна, јер су настале на таласу несрећног доба по народе на овим просторима, врше промоцију форме без садржаја, промоцију некултуре знања и агресије, филозофију образовања као бизниса, дакле броје дане. Народима остаје да то само препознају и ради своје будућности правој, а не лажној вриједности дају шансу.
Инструмент
Улога високог образовања (универзитета) је да унапређују знање повећавајући његове границе и да трага за истином испитујући критички увјерења и те истине, дефинишући тачно границе од идеологија стечених интереса, партија и владе. Чланови високог образовања (академске заједнице) су обавезни да објављују резултате и закључке истраживања. Они имају слободу кретања по универзитетском универзуму ради консултација и размјене резултата истраживања. Образовање треба да буде инструмент позитивних друштвених промјена, као и да утиче на трансформацију тренутног стања ка свим правима и потпуним слободама уз перманентну евалуацију. Академске слободе и аутономија на универзитету су предуслов за успјешно образовање. Академска слобода чланова академске заједнице је индивидуална и односи се на студирање, учење, предавања, истраживање, дискусије, писање и креативан рад. Аутономија је независност од државе и других притисака друштва у доношењу одлука у интерним органима. Студенти имају право избора области студирања на основу постојећих предмета. Институције високог образовања треба да гарантују учешће студентима у органима управљања који треба да се бирају слободно. Студенти су на висини свог задатка, јер су храбри, искрени, неисквареног морала, а "професори нису на висини свог задатка...", зашто? Не развијају трећу мисију универзитета, а тј. ангажовање у заједници.
Да би биле задовољене потребе окружења, универзитетско образовање и истраживање морају да буду морално и интелектуално независни од свих политичких ауторитета и економских моћи. Интелектуална заједница треба да има право да искаже мишљење слободно у медијима, као и да успостави своје медије и начин комуницирања. Влада и јавност треба да респектују право универзитета да слободно трага за истином и има критички однос и активну улогу у обликовању друштва којем служи. Историја је показала да насиље над академским слободама и аутономијом универзитета има високу цијену у погледу интелектуалног пада, друштвеног растројства и економске стагнације. Унапређење високог образовања је неопходно ради позитивних друштвених и економских промјена, а професори треба да учествују у том процесу. Отворене комуникације о сазнањима, хипотезама и мишљењима леже у самом центру универзитетског образовања.
Сигурност
Статус професора мора да има сигурност у односу на могуће погрешне одлуке. Добронамјернима и свјеснима ово је сасвим јасно. Није јасно само профитерима, каријеристима и заробљеним умовима који не мисле својом главом, а раде на универзитетима, дакле у високом образовању. Бити критички интелектуалац претпоставља прије свега спремност да се за живот у истини и слободи плати најтежа цијена и поднесу велике жртве. Једино тако се и могло припадати покрету критичких интелектуалаца. То је било вријеме када су идеали људске слободе прожимали интелектуалну дјелатност. Интелектуалац као радник у области духовних наука, ако је већ изабрао да буде чистач друштва, треба да у првом реду буде чистач језика којим говоре моћне друштвене групе. Језик "моћних" открива и прикрива оно што је за њих једино важно - интерес. У име интереса они су кадри да пљуну истини у очи. Прави интелектуалац тражи истину о онима који истину даве на начин који је невидљив за обичне људске очи. Он тражи истину о онима који своме интересу дају узвишено име теорије, тражи истину о онима који живе од лажи. Социолог, ако није друштвено око које види оно што већина не види (или неће да види), може да окачи своје перо о клин. Ако види, а неће да оно што види саопшти у јасним појмовима, онда је и покварен, и не заслужује име друга, интелектуалца, образовног, научног, академског грађанина.
Недорасли
Многима недостатак знања и опште културе не смета да јавно суде о ономе што не разумију и осуђују оне којима нису дорасли, и који своју злоћу циједе из себе дајући јој узвишено име критике. Критика треба да буде трајна интелектуална борба против "анархије духа и режима саме глупости." Ја нисам узео лично увјерење за научну истину, већ сам научну истину усвојио као лично увјерење. Задатак науке и академске заједнице јесте да доспије до сазнања о људском понашању у разним околностима (природним, друштвеним, културним), а не да манипулише људима (демагогија у бочици). У педагошкој области манипулација ученицима и студентима узима облик индоктринације (тј. социологија сазнања). Друштвену стварност (обично) не дефинишу они који је најбоље познају, већ они који њоме владају. У академској заједници они који знају теорију обично не умију да манипулишу, они који умију да манипулишу обично не знају теорију. Виктор Иго је истицао "Преузимам на се чишћење вашег разума." Као припадницима академске заједнице ријеч је наше једино оружје. Не смијемо дозволити да се разумијевање стварности потискује у корист владања стварношћу. Не смијемо дозволити да љубав према истини уступа мјесто вољи за моћи. У разореној академској заједници организована мањина влада, а неорганизована већина се покорава. Интелектуални најамни радници не смију да трују невине душе студената и губе своју душу. Академска заједница и њени припадници не смије бити средство за идеолошко јачање владајућег интереса, већ она мора тако функционисати да се развијају аутономне, интелектуалне, моралне и друштвене могућности људи. Умни људи у академској заједници дужни су да младе духове озраче својим истраживачким заносом и да их језиком критике охрабре на духовну пустоловину. Не смије се дозволити да педагошке раднике замијени педагошка полиција. Нека траје борба принципа без силе са силом без принципа. Интелектуална заједница данас је разорена. Доминира технолошка свијест, потиснут је филозофски дух и тиме се може објаснити одсуство антрополошке побуне. Недостаје елаборирана концепција и борба за модерне вриједности у ситуацији када су се урушили велики вриједносни системи и када је у вакууму вриједности аномија постаје опште обиљежје духовне климе. Из анализе духовне климе нашег времена, која обиљежава пад филозофског мишљења и рационалног ума у бујици формализма, прагматизма и утилитаризма, може се закључити да је положај интелектуалаца неповољан у погледу испуњења њихове аутентичне улоге: стога се све већи број интелектуалаца ангажује у улози вођа политичких странака, у функцији идеолошких месија одређених политичких моћи, затупљујући своју критичку функцију. Ипак, глас независног интелектуалца није потпуно замро и многи наведени и други аутори истрајно раде на освјетљавању пута до истине супротстављајући се новом ауторитаризму и моралном и вриједносном релативизму и нихилизму, настојећи да ревитализују борбу против догматизма, сцијентизма и свих видовима фундаментализма с циљем ревалоризације смисла живота.
Пише: Душко Вејновић, редовни професор на Универзитету у Бањалуци
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
