ПОГЛЕДИ Руска драма

Пригожин је њих двојицу више пута оптуживао за неспособност па чак и издајничко занемаривање. Критиковао је и друге припаднике руске елите, пре свега олигархе, које је оптужио да су током рата покушали да “украду све што припада народу”. Чак је рекао да би “подела у друштву” могла да створи услове упоредиве са револуционарним распиривањем из 1917. године.

У почетку је Пригожин представио побуну као одговор на наводни напад на његове људе од стране снага руског Министарства одбране, али је касније одустао од те тврдње и навео да је циљ био да се захтевају промене на челу руске војске. Његов изненадни потез је неизбежно и драматично угрозио стабилност саме руске државе и кредибилитет Путина.

Издаја

У раној фази побуне изгледало је да су Пригожинови приговори и наведени циљеви одјекнули код многих припадника регуларних оружаних снага Русије, судећи по чињеници да се “Вагнерово” напредовање у колони од једва 5.000 људи наставило готово без супротстављања према Вороњежу. Штавише, у Ростову су “Вагнерове” људе срдачно дочекали многи обични цивили. Постоје непотврђени извештаји да је Пригожин такође уживао иза сцене подршку генерала Сергеја Суровикина, јер је Суровикин био незадовољан што га је Герасимов заменио на месту главног команданта инвазије на Украјину. Одједном се бонапартистичко окружење учинило изводљивим. Кремљ је кренуо у акцију. У телевизијском обраћању у суботу Путин је осудио “Вагнерове” поступке као издају и обећао да ће угушити побуну. Значајно је да он није издвојио Пригожина по имену, очигледно допуштајући могућност компромиса и окончања “Вагнеровог” марша, који је испуњен касније тога дана након преговора уз посредовање белоруског председника. Неки руски аналитичари су изразили став да је побуну режирао Кремљ како би се пружио изговор за кадровску чистку у врху руске владе од оних који блокирају свеобухватне напоре у Украјини. То би укључивало не само Шојгуа и Герасимова, већ и многе мање истакнуте званичнике који би више волели преговоре и повратак одређеног степена нормалности у односима Русије са Западом.

Ово би била стратегија високог ризика. Теорија да су Путин и Пригожин сковали заверу да изведу покушај државног удара како би “тестирали лојалност руских елита” постала је популарна на друштвеним мрежама, али пркоси веровању. Да је тако Путину не би био потребан Лукашенко да убеди Пригожина да изненада повуче своје снаге. Још 2018. године ТВ новинар Андреј Кондрашов питао је Путина шта тачно не може да опрости. Путин је одговорио: “Издаја!” Испоставило се да је сада суочен са таквом ситуацијом. Он је лично упознат са Пригожином. Шеф приватне војне компаније “Вагнер” (ПМЦ) добио је невероватне привилегије. Мало људи сме да има де факто приватну војску и да заради милионе на уговорима о угоститељству. У Путиновим очима такве привилегије треба да буду гаранција његове лојалности. Али Путин је на власти више од 20 година, а спољни контекст функционисања руске елите се мења.

Пријетње

Пригожин не само да је водио своју колону скоро до Москве, већ је јавно најавио сукоб унутар елите. Он је проблем са коридора власти пренео на јавну арену. Путину је то било неприхватљиво. Друга важна тачка је директан захтев да се уклоне Шојгу и Герасимов. Они су Путинови људи и он није навикао да отпушта некога под притиском. Путинове навике се сада неће променити: тешко је променити систем који је у великој мери изграђен на личним обавезама и покровитељству после толико година. Штавише, Пригожина није јавно подржао нико од безбедносних званичника, министара, гувернера или олигарха. Суочен са снажним иритантом и претњом без преседана, чини се да је руски систем прошао тест лојалности.

Истовремено, вероватно је да ће Путин повећати будност у два аспекта. Прво, никоме унутар елите неће бити дозвољено да има аутономне политичке амбиције. Додатна овлашћења и статус мора делегирати сам председник. Друго, никоме не би требало дозволити да има ресурсе за независну понуду за власт. Није случајно што је бивши председнички помоћник Владислав Сурков изјавио да војска “више не би требало да се игра са ПМЦ-има”. Дубоке промене у структури моћи Русије су мало вероватне у блиској будућности. Међутим, играчи унутар елите ће постати све више уплашени за своја места, схватајући колико ће сада било какав произвољан корак бити схваћен од стране председника и њихових колега.

Ризични потези

Пригожин је такође тврдио да му је свих 25.000 припадника његових снага лојално, али изгледа да се то брзо променило оног тренутка када је прихватио Путинову понуду. У онлајн порукама које је анализирао Би-Би-Си “Вагнерови” војници и њихови рођаци били су бесни због Пригожинове одлуке да заустави марш на Москву и повуче се из Ростова.

“Уништио је Вагнера својим рукама, и издао је свакога кога је могао”, рекао је један корисник са великим бројем пратилаца на друштвеној мрежи “Телеграм” који тврди да је “Вагнеров” борац. “Телеграм” је популарна платформа коју користе “Вагнерови” војници и проратни кругови у Русији. Тамо је Пригожин најавио “Марш правде”. Сајт сада је постао место где га многе бивше присталице критикују. “Оно што је урадио било је нечасно” и “Ово је чиста издаја”, примери су уобичајених објава након што је договор објављен. Тешко је проценити колико је распрострањено негодовање ветерана на Пригожинов поступак, а у сваком случају то више није важно.

Ако “Вагнер” задржи независну командну и контролну структуру - вероватно без Пригожина на челу, то би указивало на то да у договору који је Лукашенко преговарао може бити више него што се на први поглед чини. Сазнаћемо “Вагнерову” судбину 1. јула, што је крајњи рок за његово укључивање у редовне руске снаге. Шта год да се деси, Путинов ауторитет ће бити у извесној мери нарушен иако неће бити пуча у палати. Избегао је крвопролиће по цену да направи уступке неименованим издајницима. За страх је да би Путинова слабост могла да подстакне ризичне потезе, посебно ако неке од агресивнијих западних сила повећају своје учешће у Украјини.

Ниједан руски лидер никада неће прихватити антируску државу на капији Ростова и Белгорода. Путин је одлучан да спречи да се Русија заврши као СССР, али је ова криза показала да је домаћи политички систем изненађујуће крхак. С друге стране нуклеарни арсенал је и даље јак. Ако су нуклеарне бомбе биле највећа претња са малом вероватноћом употребе током Хладног рата, данас се доктрина помера ка томе да оне могу и треба да буду употребљиве. Путин ће сада бити у већем искушењу да под спољним притиском можда предузме и ризичне нуклеарне потезе него да остане повучен и опрезан лидер.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.