ПОГЛЕДИ Моћ историје
У историји сваког народа постоје свете странице, сјећање које пажљиво чувају захвални потомци. Такви догађаји постављају темеље самосвијести народа, уче млађе генерације одговорности, храбрости, љубави према отаџбини. Ове године, када обиљежавамо 78. годишњицу велике побједе над нацистичком Њемачком у Великом отаџбинском рату 1941-1945. године, посебно бих се осврнуо на једну од таквих прекретница у руској историји, која је од огромног значаја и за тадашњи Совјетски Савез и за модерну Русију. Овог фебруара обиљежено је 80 година од капитулације њемачких трупа код Стаљинграда.
Двјесто дана и ноћи на обалама Дона и Волге, а затим на периферији Стаљинграда и у самом граду, трајала је ова жестока битка. Протезала се на огромној територији од око 100.000 квадратних метара с дужином фронта од 400 до 850 км. Више од два милиона људи учествовало је у овој грандиозној бици с обје стране у различитим фазама. По циљевима, обиму и интензитету непријатељстава, стаљинградска битка је надмашила све претходне битке у свјетској историји.
На разрушеним улицама легендарног града двије војске су се бориле до смрти, а побједу је однијела она која се показала јача духом. Жестоки, понекад и изнад људских могућности, отпор наших бораца и команданата могао се објаснити само њиховом приврженошћу отаџбини, чврстим, апсолутним увјерењем да је истина на нашој страни.
Хитлер је захтијевао да се његови официри боре до посљедњег војника. Командант 6. армије Вермахта Паулус је чак добио чин фелдмаршала, што се у тим условима могло сматрати јасним наговјештајем самоубиства, јер ниједан њемачки фелдмаршал никада није био заробљен. Али Паулус се предао заједно са цијелим својим штабом. Заробљена су 24 генерала, двије и по хиљаде официра и око 90.000 војника. Борбе у Стаљинграду завршене су 2. фебруара 1943. године.
Битка за Стаљинград окончана је бриљантном побједом совјетских оружаних снага. То је означило почетак радикалне промјене не само у току Великог отаџбинског рата 1941-1945. године, већ и у цијелом Другом свјетском рату. Губици Црвене армије износили су 1.129.619 људи. Фашистички блок изгубио је четвртину снага које су дјеловале на совјетско-њемачком фронту. Током битке за Стаљинград, Нијемци и њихови савезници изгубили су око 1,5 милиона људи. С тим у вези, први пут у годинама рата у Њемачкој је проглашена национална жалост, а у земљама Осовине појавио се осјећај неминовности пораза.
Побједа Црвене армије код Стаљинграда изазвала је огроман политички, војнички и раднички успон читавог совјетског народа. То је улило вјеру у брзо ослобођење територије СССР-а од смеђе куге, ојачало морал војника на фронту, радника у позадини да додатно појачају борбу против непријатеља и осигурају фронту свим потребним.
Вријеме је немилосрдно и, нажалост, данас је међу нама све мање оних који су својим очима видјели и из прве руке могу испричати шта се догодило у Стаљинграду. У овом случају, остаје само то да се ослонимо на чињенице - на оне трагове који се више не могу избрисати, нити преписати. Архиви, декласификована документа, извјештаји, писма, декрети, топонимија постају прави савезници у томе. На примјер, побједа је остала у сјећању европских градова - 1943. и касније, станица метроа, трг и многе улице у Паризу и другим градовима Француске, Италије, Белгије, Чешке, Словачке, Пољске и на Кипру преименовани су у част Стаљинграда.
У Стаљинграду се одлучивала судбина не само Другог свјетског рата - одлучивала се судбина цијеле цивилизације. И то су добро схватали тадашњи лидери Сједињених Држава и Велике Британије. Премијер Велике Британије Винстон Черчил је 29. новембра 1943. године у присуству предсједника САД Франклина Рузвелта уручио маршалу Совјетског Савеза Јосифу Стаљину “мач Стаљинграда” током церемоније отварања Техеранске конференције као знак усхићења британског народа због храбрости совјетских браниоца Стаљинграда током битке за град. На оштрици мача је угравирано: “Грађанима Стаљинграда - јаким као челик. Од Џорџа Шестог, као знак дубоког усхићења британског народа.” Данас је мач изложен у Музеју стаљинградске битке у Волгограду.
А ево шта је Франклин Рузвелт написао Јосифу Стаљину у телеграму од 5. фебруара 1943. године: “Као главнокомандујући оружаних снага Сједињених Америчких Држава, честитам Вам на бриљантној побједи ваших трупа код Стаљинграда, освојеног под Вашом врховном командом. Сто шездесет и два дана епске борбе за град, борбе која је заувијек прославила Ваше име, као и одлучујући резултат који данас славе сви Американци, биће једно од најљепших поглавља у овом рату народа уједињених против нацизма и његових имитатора.”
Ови гестови тадашњих западних лидера говоре, између осталог, о њиховом поштењу према сопственим народима, који су се дивили храбрости совјетских војника. У то вријеме политичари нису имали смјелости покренути кампање директне дезинформације, обични људи су знали истину и имали приступ њој.
“За 28 дана освојена је Пољска - у Стаљинграду за 28 дана заузето је неколико кућа. За 38 дана освојена је Француска - у Стаљинграду за 38 дана Нијемци су напредовали из једне улице у другу”, овако је преносио Лондонски радио давне 1942. године.
Завршавајући ове ријечи дубоке захвалности и поштовања нашим прецима поводом прославе 78. годишњице побједе у Великом отаџбинском рату 1941-1945. године, желио бих још једном да истакнем особине које су помогле нашим храбрим очевима и дједовима да донесу мир на европско тло - то је храброст, патриотизам, одговорност за прошлост и будућност своје земље, спремност зарад истине да се учини готово немогуће. Све је то било и остало у крви нашег мултинационалног народа. Ове особине већ су нам помагале раније да бранимо своју Отаџбину, а помоћи ће нам и убудуће.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
