ПОГЛЕДИ Блиски исток

То је увелико смањило способност неоконзервативне/неолибералне ратне партије у Вашингтону да се залаже за одржавање, а камоли ширење, америчког војног ангажмана у региону, сада скромног. Поткопао је кредибилитет САД, традиционално највећег посредника моћи на Блиском истоку и тиме је створио простор другим, мање дрско себичним силама да постану пуноправни регионални играчи.

Испоставило се да постоји јасна, емпиријски проверљива корелација између одсуства значајних америчких војних акција и дипломатских иницијатива на Блиском истоку, и повећане способности лидера региона да разреше своје разлике, било тако што ћемо разговарати директно једни са другима или, као у случају Ирана и Саудијске Арабије, да поверимо улогу посредника спољној великој сили која није Америка, под тим мислим на Кину.

Успон Кине

Далеко од тога да доприноси “миру и стабилности” у региону, као што су тврдиле две генерације политичара, стручњака и лобиста у Вашингтону. Ангажовање Америке је сада препознато као главна препрека за постизање тог “мира и стабилности” за којим се тежи од стране кључних доносилаца одлука у различитим местима као што су Ријад, Техеран, Багдад, Дамаск, Каиро и Анкара. У Јерусалиму то, наравно, никада неће рећи наглас, али тензије између тврдодесничарске коалиције израелског премијера Бењамина Нетанијахуа и трансродне, ултра пробуђене америчке администрације довеле су односе две земље на најнижи ниво од 1967.

Четири фактора су допринела великој промени геостратешке мапе Блиског истока. Успон Кине као важног регионалног играча, детант између Ирана и његових сунитских арапских суседа, као и знатно побољшани односи унутар арапског света. Ту је и одлука четири кључне земље у региону да се придруже БРИКС-у. Наравно, и блиско повезан опадајући значај долара у трговинским трансакцијама нафтом богатих држава.

Прошлог априла, министри спољних послова Саудијске Арабије и Ирана састали су се први пут после седам година. Месец дана раније, њихови највиши званичници националне безбедности направили су сензацију када су објавили да Техеран и Ријад поново успостављају дипломатске односе после година непријатељства. Њихово међусобно непријатељство подигло је тензије широм њиховог заједничког суседства, тензије које су много година здушно распиривале из Вашингтона.

Заиста сензационалистички аспект вести био је да је Кина деловала као посредник између њих. Пекинг не покушава да наметне своје вредности и идеолошке преференције никоме у региону, а камоли да условљава политичке, економске и безбедносне споразуме прихватањем њихових доктрина. САД је, с друге стране, изгубио оно мало кредибилитета.

Споразум који мења игру између Ирана и Саудијске Арабије би­о је резултат свих ових фактора. То је представљало јасан тријумф за Пекинг. За милионе становника Блиског истока овај споразум је показао да је амерички хегемонизам окончан и да је рођен нови, бољи. Настојећи да измести Америку као надмоћну силу на Блиском истоку, Кина истовремено јача своју позицију главног савезника Русије и стране која ће вероватно доминирати тим односом у будућности. Кина је већ главни трговински партнер Саудијске Арабије и Ирана и највећи купац нафте из обе земље. То је далеко највећи инвеститор на Блиском истоку.

Пројекти

Други фактор који трансформише Блиски исток јесте одлука Саудијске Арабије да нормализује односе са Ираном упркос отвореним бојазнима Вашингтона. Ово је био чин непослушности који би пре само деценију био практично незамислив. Међутим, то није био једини пример решености арапског света да доноси спољнополитичке одлуке у складу са реалистичком перспективом, занемарујући став САД.

Клима политичког детанта између Ирана и Саудијске Арабије помаже да се отворе простори за ширење инвестиционих пројеката широм Блиског истока. Прошлог јуна је у Багдаду најављен почетак великог саудијског пројекта некретнина, у почетку вредан милијарду долара, у области недалеко од упоришта проиранских шиитских милиција. Ријад ће финансирати изградњу тржних центара, луксузних вила и станова за растућу ирачку средњу класу. Ово је у потпуној супротности са одсуством било каквог значајнијег финансирања из САД.

Што је још важније, последњих месеци Дамаск се у потпуности вратио арапском окриљу. Грађански рат у Сирији био је у ствари џихадистичка побуна коју је покренуо, финансирао и наоружао САД и њихови савезници. У почетку га је подржало неколико сунитских муслиманских земаља, посебно Турска и Саудијска Арабија. Захваљујући импресивној отпорности владе у Дамаску и њених оружаних снага, као и руској ваздушној подршци, сукоб је завршен снажном победом владиних снага. Као резултат тога, сиријски председник Башар ел Асад је званично примљен у чланство Арапске лиге на самиту те групе у Саудијској Арабији прошлог маја.

Кључни догађај

Ово је био кључни догађај. На подстицај Саудијске Арабије, чак и неколико преосталих америчких савезника у арапском свету (Катар, Кувајт и Мароко), коначно су се сагласили да је криза у Сирији арапски проблем који захтева арапске стратегије за превазилажење дестабилизирајућег утицаја на регион. Игноришући апсурдну и очигледно дестабилизирајућу позицију Бајденове администрације да “Башар мора да оде”, показали су импресиван степен јединства о питању онога што је некада представљало поделе.

То је сведочанство о смањеном положају Америке на Блиском истоку да арапски свет обраћа мало пажње на званични став САД о Сирији. Тај став је ирационалан. Америчко учешће у далекој земљи у којој није у питању никакав витални интерес САД, посебно у земљи са већинским муслиманским становништвом са сложеном етно-религијском шаховском таблом, увек је била лоша идеја. Како се њихов регионални статус ионако смањује, САД би требало да прихвати стварност коју су створили Сиријци и њихови арапски рођаци.

Трећи фактор и до сада најважнији догађај на Блиском истоку ове године јесте одлука Саудијске Арабије, Ирана, Египта и УАЕ да се придруже групи великих земаља у развоју БРИКС-а. Нова развојна банка са седиштем у Шангају већ је прихватила УАЕ и Египат као акционаре, док би Саудијска Арабија и Алжир требало да се ускоро придруже њиховим редовима. Заједно са новим чланицама, БРИКС ће чинити 45 одсто светске популације, око половине светских усева пшенице и пиринча и невероватних 80 одсто светске производње нафте.

Дугорочно гледано, све чланице БРИКС-а деле у већој или мањој мери циљ дедоларизације. Неке земље (Индија, Египат) то траже једноставно као средство за стварање праведнијег света којим мање доминирају САД. Други (посебно Кина и Русија) виде то као важну дугорочну стратегију за деградацију финансијске способности Америке да води ратове и тежи глобалној хегемонији. Закључак, Америка је “изгубила” Блиски исток и то је веома добра ствар како за њу, тако и за остатак света. Нови блискоисточни стратешки пејзаж нуди САД прилику да се ослободе далеког терета избора који никада није био од суштинског значаја за америчку безбедност и благостање.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.