Подвиг у име љубави

Тада је од крваве руке бољшевистичког режима мученички убијен посљедњи руски император Николај II заједно са својом супругом Александром и петоро дјеце. Убиству породице дома Романових претходила је бољшевистичка револуција - осмишљена, организована и финансијски потпомогнута од стране западних земаља прије свега Њемачке, а затим и Велике Британије.

Запад је успио да револуционарним активностима руску империју уведе у грађански хаос, који ће довести до пропасти монархије и крвавог братоубилачког рата. Желећи да смири метеж братоубилачког крвопролића, цар Николај смирено доноси одлуку да власт и престо преда своме брату Михаилу. Надао се император да ће преношењем престола у корист брата Михаила смирити немире и тиме учинити најбоље за своју отаџбину и свој вјерни народ. Нажалост, овај дивни и благочестиви цар постао је искупитељска жртва једне историјске епохе. Жртва безбожног и злочиначког дјела безумника, одговорних не само за његову смрт, него и за погибију најсветијих идеала и завјета које је вијековима стварала руска православна монархија.

Примјер

Породица цара Николаја II била је дубоко религиозна, црквена и побожна. Сви њени чланови свакодневно су вршили своје молитвено правило, редовно се причешћивали светим Христовим тајнама и живјели високо моралним животом. Поштујући у свему јеванђелске заповијести, непрестано чинећи дела милосрђа, последња царска породица Романових у историјском сјећању остаје запамћена као један од најсвјетлијих примјера преданог служења православној вјери и својој отаџбини.

О царској породици сачувано је много историјских материјала који прије свега указују на високи степен духовне просвећености самога императора и цијеле његове породице. Њихову несвакидашњу благочестивост и љубав према православној вјери, поред личног богобојажљивог живота по јеванђељу свједоче и многобројне цркве и манастири, које је подигао сам император Николај. Он и царица као дубоко религиозни људи, били су олицетворење праве хришћанске породице у којој су дјеца васпитавана у строгости и скромности живљења. Без обзира на високо свјетско образовање добијено на царскоме двору, живот дјеце рускога императора красила је прије свега приврженост према православној традицији, патриотизму и благородности.

Као државник, цар је поступао у свему руководећи се својим религиозно-моралним принципима. Највећи духовни, културни и економски успон Русија ће доживјети управо за вријеме Николајевог управљања империјом.

Љубав према отаџбини и цркви свједочила је идеји православне монархије. Знамење православне државе, која чува истине православне вјере и предано служи не само интересима свога народа, него и интересима других словенских православних народа за императора Николаја био је примарни задатак његовог царствовања.

О томе нам свједочи и чињеница да ће император без оклијевања ући у Први свјетски рат искључиво да би заштитио братску Србију од аустроугарског окупатора. Не размишљајући о негативним посљедицама које су затим довеле до пропасти империје, губитка круне и живота, он се руководи прије свега идеалом братства, савезништва и правде у ситуацији, када једна мала и пријатељска земља постаје жртва насиља и лажи. Због тога ће и његово мученичко страдање њиме бити прихваћено смирено, у духу хришћанскога учења о тајни жртве ради својих ближњих. Снага цара Николаја била је у његовој вјери, у смирењу, у тражењу благодатног пута по вољи божијој. Свето смирење са којим се одрекао престола, а затим добровољно прихватио мученичку смрт овјенчаће њега и његову породицу вијенцем мученичке светости и уврстити га међу свеце божије.

Посљедњи дани

У својим дневницима, у којима описују посљедње дане свога живота, чланови царске породице чврсто и непоколебљиво вјерују у тајну божијега промисла која их води према вијенцу светога мучеништва. Велика кнегиња Олга за вријеме заточеништва у Екатеринбургу у своме дневнику пише: "Отац ме моли да кажем свима онима који су му остали одани, и онима на које могу утицати, да се никоме због њега не свете - свима је опростио све и моли се за свакога и да се сјете да ће зло које је сада у свијету бити још јаче, али да неће зло побиједити зло, већ само љубав." 

Његова друга кћерка, велика кнегиња Татјана је у једној од својих књига подвукла сљедеће редове: "Вјерници у Господа Исуса Христа отишли су у смрт, као на празник, суочени са неизбјежном смрћу, задржавајући исти чудесни душевни мир који није напустио њих ни минут.

Ишли су смирено ка смрти јер су се надали да ће ући у другачији, духовни живот."

Само из њихових дневника и мемоара да се слободно закључити да су царски мученици своје долазеће страдање схватали искључиво као жртвени подвиг у име хришћанске љубави. Због тога су у тренуцима суровог мучења били апсолутно смирени, кротки и достојанствено испили горку чашу страдања. Управо ће та светитељска смиреност и незлобивост према мучитељима окитити царску породицу дома Романових побједоносним вијенцем мученичке светости. Њихова светитељска узвишеност није произашла из њиховог царскога достојанства, него из те религиозне и моралне висине на коју су се они уздизали постепено.

Подобно кнезу Лазару косовском и цар Николај Романов умјесто земаљског бира царство небеско. Због тога његов подвиг мучеништва у име хришћанске смирености и кротости, послије више од стотину година у цркви Христовој, побједоносно сија ликом божијега светитеља. Тај лик на који смо призвани да се угледамо, по питању искрене вјере у Бога и љубави према својој отаџбини, можда никада није био тако важан и актуелан као што је то случај данас, када наши народи, и руски и српски, пролазе најсудбоносније тренутке у борби за свој национални опстанак.

Посљедња царска породица дома Романових остаје симбол духовног препорода и развоја савремене Русије, која се послије вишедеценијског атеистичко-комунистичког лутања вратила своме изворном поријеклу и православним вриједностима утканим у само биће идентитета рускога народа. Данас када колективни Запад поново тежи да изазове неке нове крваве револуције и братоубилачке ратове у Русији, свети царски мученици својим жртвеним подвигом позивају на народно јединство и истрајност у борби за вјеру и отаџбину.   

Пише: Миладин Митровић, свештеник и предсједник Императорско-православно-палестинског друштва Републике Српске

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.