Писмо из провинције

Заспао сам једнога дана у Социјалистичкој Републици Босни и Херцеговини. Неки моји преци су прошли исто тако, заспали су у једном турском пашалуку, махом херцеговачком, а пробудили се у Босни и Херцеговини, аустријској провинцији његовог височанства К. унд. К. То човјеку Србину и није пало тако тешко, сјахао Курта да узјаше Мурта, окупатор као окупатор, ко му шмиргла уши, ту је да роби и пљачка. Али је ту и јаки окупатор, да сачува једне од других, да их сачува како би их могао робити, пљачкати, мусти и затварати, углавном да не дозволи да то неко ради умјесто њих, као за турског вакта. Пробудио сам се једног дана у Републици Босни и Херцеговини, несрећном споју континента и Медитерана, споју и магле сунца, планинских касаба с једне и медитеранских градића с друге стране. Није било "телала" да прође улицом и обзнани неком срећну, а некоме несрећну вијест. Заправо, несрећну за све који су имали шта изгубити, јер је рат висио у зраку. Недостатак моћног страног окупатора, наговјештавао је крвав грађански рат. Сви знаци рата су били ту, неко је знао читати, неко не. Најгоре су прошли најнаивнији, они који нису покупили себе и своје и отишли тамо гдје ће бити безбједнији, или барем што даље одавде. Шта ћете, свака се школа плаћа. Човјек на својој кожи теже учи и часове стоструко плаћа, али се таква школа боље памти.

Ћерања и агресије

"Ћерало" се овдје, како је ко и колико могао. Градови, осим Мостара, углавном су остали етнички чисти. Такви су добили и градоначелнике које бира један народ, већински у национално чистим градовима. Јер, истини за вољу, демократија у вишенационалним срединама са неријешеним националним питањем, чиста је смијурија. Владавина демократије је владавина бројнијег, били то Срби, Хрвати или Бошњаци. "Ћера" се и данас. Онемогућавањем повратка, невраћањем имовине вјерских заједница, прављењем институција културе за друге народе. Као што то раде у Мостару и Сарајеву са српским "Просвјетама". Ту Бошњаци боље од Срба знају како треба изгледати српска култура, па такву и праве, себи а по себи. Чак су увјерени да Срби не требају писати ћирилицом већ латиницом. Ако мени не вјерујете, питајте Ратка или Мирка Пејановића, они знају које Шантићеве пјесме смију бити на репертоару "Просвјете", а које не, кад и како треба славити Божић и Васкрс, да се нико осим Срба не увриједи. Јер, "агресоре" треба подсјетити с времена на вријеме гдје им је мјесто. И то наплатити, наравно.

Регионални "антифашизам"

Задњих година, можда због засићења националног дискурса, ратови наших свјетова се премјештају на регионални фронт. Хм, можда не због засићења, можда због успостављања граница три свијета, граница које су доласком СДП-а на власт, постале потпуно јасне. Јасно је, наиме, да су све странке у БиХ националне, посебно оне које се највише од тога бране. СДП је својим иступима, коалицијама, савезима, дјеловањем, корупцијским аферама, непотизмом, злоупотребама моћи над судством и полицијом, прелио казан толеранције чак и прагматичног америчког "естаблишмента", некада спремног да до краја подржи окопрчног Златка Лагумџију и стаљинистичку екипу у црвеним јакнама и мајицама постројену у предизборне редове попут какве малољетничке уличне банде. Земља, подијељена оним најтежим, психолошким зидом, у недостатку нормалних односа међу људима, регијама, нацијама, чак и класним групама, почиње се додатно дијелити. Свака трула форма тежи цијепању, од иструлог дрвета у шуми до иструлог папира као "више" форме трулог дрвета. Само је питање на колико ће се дијелова и по којој основи форма распасти. Именовање разлога унутрашњег трвења, нажалост, нема за посљедицу политичку корекцију од стране странака на власти, већ напротив. Изазива репресију, говор мржње, продубљивање јаза међу народима. А посљедица је још већа трулеж и све мање шансе да се земља названа БиХ одржи на животу.

И то ми је фала!?

Па се питам ја, раб божји Веселин, чиме су ови на власти заслужили да им ја дајем оволико корекција и сугестија? Предвидим им фино све, од тоталне компромитације до губитка власти, од колапса економије до неизречених ратова са сусједима и комшијама, и ништа! К'о глува крмад. Да и не говорим о томе како ме којекакви полупрофилни интернет - филозофи називају којекаквим плаћеником, фашистом, четником... Колико знам, ниједан ме политичар не плаћа, штоћерећ', не радим ни за новине иједног политичара. Ух, да, ипак ме је плаћао Фахрудин Радончић, власник "Аваза", док сам до лани писао оне колумне о женској страни свијета. Никако да их склопим у књигу, али хоћу. Елем, умјесто да прочитају ово што напишем, замисле се и ураде нешто, они све гори и гори. Лакше метар у стрину него ценат у главу. И, брате, досадило ми је да тек на крају будем у праву. Треба чекати да се прогнозе остваре. У међувремену, те несреће нама, дакле и мени, отежавају живот из дана у дан. И не само то, човјека обузме неугода од сирових изјава и вриједносних квалификација о читавим народима. Страшно је кад политичари једног народа настоје изградити имиџ свог народа ругајући се историји и жртвама других нација, мазохистички извикујући број својих мртвих и занемарујући туђе побијене.

Малтер брани Сарајево

И ових дана један сарајевски Србин пита, у маниру бањалучког чашољупца, професора Миодрага Живановића, докле ћемо ми бити Срби православци, Хрвати католици, Бошњаци муслимани. Па, бићемо то док год нам се у то дира, док год нам неко говори да нисмо то што јесмо већ оно што нам се каже, од "грађана" до "Европљана". Ја сам, ето, спреман да се вратим свом лапонству, ако је то профи Живановићу или том несрећном Србину из Сарајева драже. Али, нећу да будем "грађанин". Јер ја, раб божји Веселин, сељак сам чо'јек. Могу то и доказати. Џаба што сам се родио у граду, не причам отегнуто, не зовем људе "брато" ни "јаране", не излазим у град у тренерци, не говорим за жене да су курве, а за мушкарце да су "папци", не дружим се пуно с људима који имају надимке са четири слова (Мицо, Маца, Цацо, Тоца, Геца, Муце, Бели, Црни, Тофа, Мофа, Мита, Кита...), не купујем обућу од 300 КМ и мајице од 180, не дрогирам се и не лочем... Шта ћу, чак и да се јако потрудим, не бих био добар грађанин.

Огреботина на мозгу

Мозак ми је загребала једна од многих небулозних изјава из сусједне Босне. Једна везана за Херцеговину. Херцеговина је, као што већ знамо, мој дом. То је оно гдје сија сунце, нема магле и маховине по зидовима и гдје није Босна. То што смо виши, љепши и паметнији од осталих, нећу ни понављати, већ сам то пуно пута рекао, директно и индиректно, изравно и неизравно, на српском и на хрватском, на француском, енглеском, шпанском или италијанском. Једна изјава једног не баш најпаметнијег Босанца, реиса Церића, заслужила је моју пажњу. Не зато што сам се поново разочарао у неформалног вођу и најјачи ауторитет најбројнијег народа у Босни и Херцеговини, већ због нечег другог. Због реакција реисове околине на једну његову изјаву. Тражећи реакције на његову изјаву да је Херцеговина босанска покрајина као што је Далмација покрајина у Хрватској, наишла је на тако тих одјек у Сарајеву, да ми се чини да одјека није ни било. Изјава да су Херцеговци, у ствари, "јужни Босанци", или било какви Босанци, мени звучи ружно. Као да ми је неко рекао да сам исти Миљенко Јерговић. Увреда "пар екселенс". Раме уз раме изјави да су Бошњаци, у ствари, Срби који су се одрекли вјере и прешли на ислам. Од тога се муслимани БиХ одмах дигну на ноге и једногласно завичу. А то да су Херцеговци, у ствари, Босанци, прође без реакције у скоро 100% бошњачком Сарајеву. Па чему се надати од таквог главног града, кад ни регионални идентитет у њему не може човјек сачувати? Мени је пуно горе назвати Херцеговца Босанцем него Бошњака Србином. Ја бих радије био муслиман и Херцеговац него остао Србин, а да морам бити Босанац, макар био генерал као Јован Дивјак из Србије и говорио екавицом и упорно покушавао да се људима не обраћам са "бре". Босанцима свака част, и на бројним жртвама и на оном трговачком документу који је још у нашој епархији, Захумско-херцеговачкој и приморској, на којем се Босна спомиње, али што је превише - превише је.

Прегоњења

Можда и ја "прегоним" у вези реиса Церића. Ја институцију вјерског лидера, био он реис, епископ, гвардијан, провинцијал, схватам озбиљно. Не свиђа ми се увијек шта неко од њих каже, али углавном прећутим, све док игла не уђе предубоко, док не уштине ријеч за душу и не уједе прејако. Не дам да се ичији идентитет дира, макар био стар 17, 170, или 1.700 година. Можда ми баш и не иде, али се ипак трудим. Јер, за такве ствари су крива двојица, један који глупост извали и други који му ћутањем да за право. А институције државе, босанска јавност, прећутала је очигледан покушај затирања једног мог идентитета. И зато, између осталих 100 разлога, ова земља више нема никакву шансу да постане самоодржива и да је људи сматрају својом. Не пада ми на памет да Босанце називам Херцеговцима, чак ни сјеверним Херцеговцима. Ко то чује од мене, нека ме слободно назове фашистом. Нека ме професор Живановић назове четником, нека ме завеже за столицу и нека ми исприча онај небулозни виц о селу у којем су сви били неписмени, нека ми прича док не поплавим. Нека се слободно Жељко Комшић избељи на мене и млатара ми чаршијски рукама пред главом док не позеленим. Нека ми младеж СДП-а слободно у коментарима напише да сам гори од Моме Капора и Добрице Ћосића. Јесам, додуше. Гори сам и од Селимовића и Андрића. Али, то није ова прича...

Волим, шта ћу...

Лијепо је бити сељак и Херцеговац, пуно љепше него грађанин и Босанац. Бог је прешао руком преко Херцеговине, почистио шуметине и оставио бијели камен, да се ћелав човјек попут мене може сакрити и стопити са околином кад наиђе какав покољ или мобилизација. Да се може човјек Херцеговац заклонити док пуни кубуре. Растјерао Бог и маглу, да се човјеку Херцеговцу какви несоји и аветиње не прикраду и не украду овцу или јаре. Створио Бог и вјетар, да човјеку Херцеговцу уклеше боре и да му се читав живот испише на лицу прије смрти, да на страшном суду божјем не треба пуно казати, да тежак живот у вјери и поштен рад уклесан буром и сунцем кажу све о животу грешног раба Херцеговца. Да човјек Херцеговац не мора пред Њим стискати капу и тражити праве ријечи које ће му олакшати живот вјечни. Дао нам Бог и рутава прса, да се вјетар у њима изгуби, да леденим прстима не шчепа срце па да постане неосјетљиво на туђу, а осјетљиво само на властити бол и муку. Дао и ону прелијепу Иван-планину, да је Господ високу сачува, да раздвоји херцеговачко сунце од босанске магле.

++++

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.