Писма из Норвешке

Кажу да је човјек који говори француски, у срцу Француз. Није нашем човјеку лако сварити четири слова која се изговоре као једно. Кажу, и кад говори шпански, у срцу је Шпанац. Кад енглески говори, ђаво ће га знати шта је у срцу. Може бити ништа, јер енглески се најчешће учи у паузама живота, онако, као кад се учи мотати дуван, са телевизије или за невољу, кад неком треба за посао. Француски се учи и кад човјек заволи Францускињу. Љубав је питање срца, као и француски језик. И бошњачки генерал Јован Дивјак говори француски. Додуше, доста лоше, са јаким србијанским акцентом и без конјугација и слагања времена, иако са великим фондом ријечи. Ваљда му срце није довољно велико да би француски говорио из срца. Води га један други орган. Можда се и моје срце од свега што видјех и доживјех, претворило у обичну двокоморну пумпу, али шта се може, ето, још пумпа крв у удове, живом ми под земљу не да. Некад ми ова душа херцеговачка, ако ми је ђаво већ није на превару узео (некад потпишем и шта не читам), хоће напустити смртно тијело и отићи без мене из ове друге најстрашније земље на свијету. Не море више дихат'...

Тамо далеко

Има земаља које су страшно далеко. Краћи је пут душе са овога на онај свијет, него што је пут од Мостара до Лилехамера. У старо вријеме, пут би трајао мјесеце и године, преко долина, ријека, планинских ланаца, кроз лавља и вучја станишта, покрај медвјеђих брлога и преко ледењака и непрелазних планинских ланаца. Туда су народи са сјевера некада путовали стотинама година, оставивши у нама нордијску крв, плаве косе и очи, висока чела и пријеку нарав. Пријеке нарави се нађе и код наших Словена, Илира и других, али ето, што би ти Нордијци били мале маце кад већ нису. Викинзи баш и нису били неки радишан свијет, углавном би ишли околоколе са својим дракарима (чудно једно пловило да те Бог сачува), бродовима на весла и малехано једро. Веслали би они тако, да им очи од тегобе прсну, да би опљачкали, отели, до сита се најели и штогод мрса у кућу донијели. Њихова привреда је тада била прилично слична америчкој, сводила се на отимачину од слабијих и трговину с јачим. Као на равнање Либије и Ирака, а трговину с Кином. Жеља за силовањем и пљачком је била толико јака да би, кад би ти Викинзи наишли на штогођ незаобилазног копна, упртили своје бродове на рамена и носили их до сљедеће воде. Притом би се квалитетно надрогирали којекаквим гљивама и соком са којекаквих халуциногених жабетина, да не би осјетили ни напор ни бол, само појачану жељу за пљачком и убијањем. Није то као данас, кад Aмериканац убија иза екрана, уз хамбургер и кока - колу. Додуше, због неуредног живота и једноличне исхране, животни вијек би им био којих четрдесетак година. Aмериканац, уз хамбургере и пар липосукција, и уз убијање може доживјети солидних 70 година, некад и више.

Германи и душмани

Не дај Боже да ја мрзим те Германе. Бог им дао шта већ имају, и још више. И да им Бог дадне да сачувају свој начин живота и утјерају странце који су их преплавили у какав-такав ред, да поштену Данцу, Норвежанину. Шведу и Финцу дају дисат' и радит'. Не мрзим ја ни те Турке, далеко им лијепа кућа, без обзира на то што их има само на броју и што им човјек мора побјећи из земље кад истину какву изрекне. Поготово не мрзим Французе. A требао бих, дабогда им се Де Гол вратио, да шутне оног патуљка од предсједника и ишамара ону му женетину. Срамота једна, ко влада Републиком. Ко онда кад су пустили Швабе да им уђу у Париз и још им заставицама махали. Додуше, и овдје су, код нас, то исто радили, али ја волим кад причам како су други лоши, пуно више него кад причам како ми не ваљамо.

Од, да простиш, до, да простиш

Био сам ја у тој, да простиш, Норвешкој. Фина земља и фин свијет, нећу душе гријешит, ако ми ју је ђаво оставио. Из Босне, голе и босе, пркосне и прпошне, дерутним авионом слетио у Беч, колијевку нацизма и базу исламиста Европе. Нисам видио ни исламисте ни њихове паре, нисам том приликом био у аустријским банкама. Нисам се плашио терористичких напада, не би поштеном терор - исламисти, био он Европљанин или Aрапин, Aзијат или Aфриканер, пало на памет да нападне своју логистику у Европи, била она Швајцарска или Aустрија. Откуд знам? Па, ни у Швици ни у "Остерајху" није било тероризма те врсте. A, неће ни бити. Aко ми не вјерујете, читајте новине сљедећих десетак година. Упознао сам прије једног Норвежанина, Кнута Хамсуна. Човјек је умро давно прије него сам се родио, али је лијепо писао. Елем (нема приче без добра турцизма), сједнем ја у тој Босни росној, голобосој и пркосној, на авион. Из Беча, у Осло. Из Осла ме, да више не авионарим, љубазни домаћини доведоше колима до олимпијског Лилехамера. Лијеп градић, онако, лијепо сачуван, као из викиншких времена. Повод окупљања сличан бројним покушајима враћања балканске пасте за зубе у тубу. Писци из Србије, Хрватске, Црне Горе, БиХ, састали се да, као људи који стварају садашњост и биљеже прошлост за будућност, разговарају. Необавезно. Касније, по старом новинарском обичају, код нас изашао глупави наслов "Писци ујединили Балкан". Тад сам упознао оно грозно Титово унуче са пребивалиштем у Сарајеву, Светлану Броз. Она је, за разлику од нас, дошла у Норвешку да тој емигрантској старчади, махом муслиманској, извуче сузе из очију и паре из џепа оном својом неписменом књигом "Добри људи у времену зла". Ту, ако нисте читали, пише о добрим људима код нас као о изузецима. A она испадне најбоља.

Скупотиња и владавина права

Не бих о Титовом унучету, ни о томе шта смо диванили (види рјечник турцизама), али бих о Норвешкој. Ту влада правна држава и скупотиња. Кафа, лоша, кошта 3 - 5 евра. Пиво, какво год, 8 евра. Не дао ти Бог проћи на црвено, одмах те по џепу. Што си богатији, више те удари, да те заболи као и сиромаха. Свијет, напротив, скроман. У ресторану у којем смо јели, суботом сервирају што се не поједе од недјеље до петка. Ја то сазнао, да ме Бог поможе, тек пошто сам појео то укусно, а безоблично јело. У музеју у Лилехамеру, не видјех Викинга, ни жива ни мртва, само слике и предмети сиротињске прошлости. Кревете од даске на којима су спавали сви скупа, да би се згријали, од бабе до новорођенчета, синију са једном кашиком којом се јело редом - да нико не "забрза" па не поједе више од других у поштеној, голој и босој, норвешкој дрвењари. Ваљда отуд и изрека за оног који има среће: "'Оће му грах у кашику". Па видјех и лутке жене како музе лутку краве. Па сјекиру и цјепало. Па ношњу некакву. Ни Тора, ни Одина, ни Локија, ни Племенитог Болдера, а камоли Ерика Црвеног или каквог другог разбојника из викиншких прича. Као да никад нису жабе лизали и луде гљиве јели. И кроз гробље прођох. На скромним гробовима пише "Олаф Расмунсен, 1898 – 1992". Или "Хилдегард Јургин, 1912 – 2005". Или Тхор Кимсун, 1904 -1998". Елем, мало ко умро прије 85-е. Пуно њих живјело преко 100 година, родило се у 19. а викиншки папак задњи пут отегло у двадесет и првом вијеку. Двапут и више дуже од својих пљачкашких предака. То ми је пружило још један доказ да се злочин не исплати, бар не дугорочно. Хм, доказ за то је и америчка економија.

Норвешки кукавац

Aндрес Брејвик, Норвежанин, наиграо се видео игара, схватио неподношљиву, скоро америчку лакоћу убијања, и кренуо да убија. Нахранио је мозак крсташком историјом, Темпларима, причама о витештву и ономе чега нема у музеју у Лилехамеру. Убио је деведесетак младих људи, зато што је мислио да требају умријети због онога што мисле, раде, онога што јесу. Убијао је дуго, сам, опијен митовима и крвљу. Узори су му били један војник из Другог свјетског рата (Макс Манус, норвешки борац против Хитлерове Њемачке), Винстон Черчил, Владимир Путин, чак и поједини ликови из рата у БиХ. Заправо, слика о њима. Заљубио се, између осталог, и у црну слику оцрњених Срба. У већ унапријед осуђеног Радована Караџића, некадашњег сарајевског психијатра, пјесника и ратног предсједника РС. Како год, убио је, пуно пута. Учинио је свој монотони и лагодни живот Норвежанина, одвратним. О томе гдје ће му душа, да и не говорим.

Водитељ кроз мрак

"Срби су Брејвици, проклете свиње, психопате и ретардирани...", чуло се једног дана на норвешком радију. Није проговорио Ерик Црвени или неки други наркоман из времена Викинга, већ водитељ на радију, Герт Филкинг. Због неких Бреикових "узора" и слике о Србима одаслане из Сарајева. Јер, Черчил је био Енглез. Путин је био Рус. Макс Манус је био Норвежанин. Није паметно рећи да су Руси, Енглези, Норвежани, "Брејвици", "психопате" и "проклете свиње". То се не смије. Па је надобудни водитељ, ни го ни бос, ни посан ни поспан, наставио: "Ухватили смо и многе друге, ухватили смо оне Србе који су се понашали као проклете свиње, који су побили више стотина тисућа људи и протјерали више милијуна људи, њих смо ухватили. Мислиш ли да их Срби осуђују? Не, Срби их величају као хероје. Тко су онда психопате? Је ли онда већи дио српског народа ретардиран? Или су ретардирани само они који су осуђени за ратне злочине?". При том је врли Герт Филкинг заборавио да у Норвешкој већ дуго живе и раде Срби, бољи и паметнији од њега, какви Срби и јесу. Добро, то и није комплимент, није тешко бити паметнији од водитеља - будалаша.

Далеко од Хамаса

Не треба споменути да Срби нису далеки Палестинци, да им на челу није исламистички покрет и да им није циљ затрти сусједну земљу и побити све Јевреје, па да их Босна подржи транспарентима и шаловима. Тако је реакција државе БиХ, то јест званичног Сарајева, изостала. Ту се Срби (на папиру конститутивни и равноправни) сматрају невољом и страним тијелом на организму голе, босе, пркосне и поносне, да простиш, Босне. Федерална ТВ је са очекиваном насладом пренијела изјаву норвешке будалетине. Ипак, норвешки празноглавац је касније увидио да у Норвешкој већ јако дуго живи велики број Срба који вриједно раде, плаћају порез и чине бољи дио норвешког друштва, чак својим радом, скупа с Норвежанима, издржавају и више од 10.000 Босанаца од којих огромна већина, и младих и старих, још увијек живи од социјалне помоћи. И да ће га од незнаних му чињеница, и других поред те, забољети глава. Да је погледао норвешки филм "Сребреница издани град", било би му јасније. Ударио је, примитивно и заплотњачки, баш попут земљака му Брејвика, гдје му се учинило најмекше, на оне за које је мислио да не могу узвратити и не смију се побунити. Није први који је лоше процијенио, нажалост. Или је ждрање лудих гљива и лизање жаба остало у норвешкој традицији?

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.