Пејпером ћеш ме - пејпером ћу те

 Дефиницијом процеса започех овај текст, а најрадије бих га њоме и завршио прије но што га уопште почнем писати. Процес Брдо-Бриони је словеначко-хрватска иницијатива коју је 2010. покренуо тада словеначки премијер Борут Пахор ради јачања узајамног повјерења и регионалне сарадње, а с циљем брже интеграције западног Балкана у Европску унију.

Претпоставимо да је ток, пут и начин на који ће западни Балкан постати и бити дијелом Европске уније агенда која ову иницијативу Словеније и Хрватске чини процесом. Да ли је ток пратио основну идеју и терминске планове, колико брзо су себе Балканци видјели у Унији те да ли је изабран прави пут и начин показала је десетогодишњица, која је свечано обиљежена на једанаестогодишњицу. Камо пуке среће да и процес европских интеграција касни само годину дана.

“Позивамо ЕУ да види регион западног Балкана као цјелину, а не само као појединачне земље са којима преговара. Нагласили смо да је поглед на овај регион геополитички. То је реципрочан процес. ЕУ мора да убрза проширење, а земље западног Балкана морају да убрзају реформе”, рекао је Пахор након овогодишњег Самита.

Прочитао сам ову изјаву бар десет пута, три или четири пута сам је прочитао као неко ко се бави међународним односима, балкански читано на прву је шупља, али на крају нимало наивна.

Хајде прво ово да рашчистимо. Западни Балкан и није ништа друго него геополитички појам и не представља никакав ентитет у међународним односима. Западни Балкан нема капацитет, механизам, шта год је неопходно да би био посматран колективно у процесу европских интеграција.

Позивати истовремено на колективитет и индивидуално убрзање реформи ме подсјећа на испитно питање које ме је запало прије неких седамнаест година “синергија тимског рада”. Синергија тимског рада је постигнута када је резултат тима већи од збира појединачних резултата чланова тима. Основна претпоставка тимског рада је постојање тима, а њега на нивоу западног Балкана нема, што је показао и недавно одржани Самит.

У европским интеграцијама и добросусједским односима на Балкану нема пуно филозофије. Неопходно је вратити се у оквире међународног права, добре дипломатске праксе и поштивања повеље и других аката Уједињених нација. Свака врста неформалног колективитета води управо ка занемаривању овог оквира те избјегавању да се ствари назову правим именом, поготово када се говори о суверенитету и територијалном интегритету држава које учествују у Брдо-Бриони процесу.

Онога тренутка када се ствари почну звати правим именом створиће се и основне претпоставке за јачање повјерења па можда и постанемо један тим. Игра “пејпером ћеш ме - пејпером ћу те” не дјелује на први поглед да води ка повјерењу и регионалној сарадњи, али може покренути процес отварања очију пред чињеницама. Босна и Херцеговина је нефункционална државна заједница два ентитета и дистрикта Брчко, Србији је мимо начела међународног права и повеље УН отет дио територије. Та иста територија се кроз Пахоров колективитет западног Балкана покушава на мала врата увести као фактор у преговорима за улазак држава из ове регије у Европску унију.

Замрзнути конфликт и нефункционална држава је огроман терет на реформским леђима државе, којег она не може предуго да носи. Замрзнути конфликт може бити ријешен компромисом (нема га ни на видику) или “одмрзавањем” до коначног рјешења војним путем, а нефункционална држава унутрашњим консензусом (нема га ни на видику) или коришћењем права народа на самоопредјељење до отцјепљења. Ако су пејпери пут да се то схвати и дође до коначног рјешења на Балкану, како бисмо се коначно окренули економском расту и развоју, онда су они добродошли.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.