Пажња и комуникација (III)

Поштовани читаоци, у текстовима које намјеравамо убудуће писати и објављивати, прије свега, да вам саопштимо неке важне поуке и поруке Хришћанске вјере, говорећи о питањима значајним и свакодневним, која често чујемо и од народа простог и од ученог. Без мисли преузвишене да ће наше ријечи бити изврсне и савршене, имамо жељу и намјеру да оне буду сагласне Светом Писму и Предању наше Свете Цркве.

Говорећи о комуникацији, не можемо не споменути концентрацију. Јер добра, здрава комуникација неизоставно подразумијева концентрисаност, сабраност и пажњу обје стране које у комуникацији учествују. Уопштено узевши, наш је народ дубоко деконцентрисан. То је очигледно и у свакодневним, најбаналнијим ситуацијама. Човјек прича, увјерава, образлаже али - ослушнеш ли пажљивије - видјећеш да најрјеђе говори оно што погађа у саму суштину ствари о којој ти прича. Он зна и може да објасни шта неће и против чега је, али када треба да јасно и конкретно изрази шта хоће – ту настаје проблем.

Ово је тако, између осталог и зато што људи не раде на себи. Они раде на другима, на њиховим манама и слабостима, изграђују своје ставове на основу критичког приступа туђим пропустима и то не увијек зато што: “паметан учи на туђим грешкама”, већ прије зато што је бављење другим безболније и захтјева мање напора. Људи на Западу - иако не треба од Запада, овог и оваквог, правити идола - спремају се, раде, “тренирају”, улажу у себе и на тај начин, кроз један систематски и континуирани рад остварују и извјесне резултате. Нама је, пак, умногоме страна  систематичност у свему па и у раду на себи, и то између осталог и јесте разлог расутости тј. недисциплинованости пажње која је друга страна деконцентрисаности и коријен свих проблема у комуникацији.

Но, за концентрацију је потребна молитва и то не било која и било каква молитва, већ молитва упућена Христу. У њој је битно то што учимо да се обраћамо другоме и да другога имамо пред собом као живу и конкретну личност, али много више то што се у Христу - као Ономе за Кога и кроз Кога је све створено и живи – све сабира као у каквом сабирном центру, жижи, “фокусу” и што и ми сами, обраћајући се Њему и пребивајући духом својим у Њему, улазимо у ту пуноћу свих и свега што је сконцентрисано у Њему. Из Њега онда почињемо да црпимо снагу и умијеће за све, па и за комуникацију. Зато без молитве Христу, тј. комуникације са Христом, тешко да може бити и наше међусобне комуникације.

Господ је створио свијет као дијалог и непрестано нас позива на дијалог. Но ми смо, као народ, у том смислу јако “неваспитан” тј. ненавикнути на дијалог. Неваспитани смо, деконцентрисани и онда отсутни, неуравнотежени, помало дивљи. Уствари, деконцентрација није обавезно одсуство пажње, већ прије њена погрешна усмјереност, “измјештеност”, поробљеност (најчешће собом).

Сви се ми јако мало и нажалост често погрешно молимо, и наша самољубива молитва најчешће се своди на захтијевање: “Дај ми ово или оно”. Par excellence еџцелленце простор праве, истинске молитве тј. дијалога са Христом и другима, кроз улажење у ту концентрацију свих и свега сабраних у Њему као тачки пресјека јесте – Литургија. Остављајући своју расцјепкану пажњу и површно бављење стварима и улазећи у однос са Христом, ми стичемо једну нову пажњу и улазимо у пуни дијалог са свима у Христу. Ово светотајинско искуство пуноће у Христу јесте неизоставни предуслов свих наших добрих односа.

Колико Срба живи ово литургијско искуство? Статистика каже – у најбољем случају не више од два одсто. Зато смо разбијени, без ослонца и сабирног центра, дезоријентисани и деконцентрисани. A ово је идеално тло за егоизам у најперфиднијим варијантама, јер онај ко нема центар и извор комуникације у Богу, најчешће тај извор почиње да тражи у себи.

Ријетко ће данашњи човјек рећи: “Не ја, већ Христос”. Чак и међу данашњим духовницима мало је оних који не везују људе за себе већ за Христа. Један од ријетких који је пажњу и окренутост људи увијек одвраћао од себе и упућивао на Христа био је блаженопочивши о. Лазар игуман Манастира Острога, и у томе и јесте била његова духовна снага и величина. Зар није диван примјер Св. Јована Претече који је говорио: “Не ја, него иде за мном већи од мене”.

Поменули смо да је за комуникацију неопходна пажња која захтијева тренинг, вјежбу, “специјализацију”, систематско васпитање. Занимљиво је да ми, када се специјализујемо за нешто – спорт, музику, науку – остварујемо у свијету и као народ и као појединци фантастичне резултате. То је још један доказ да систематски рад, сконцентрисаност на нешто и будност пажње урођују плодом. Нажалост, и поред очигледне обдарености, остајемо разбијени у свом свакодневном животу и то је често узрок тешких поремећаја.

Пажња нам недостаје не само на неком личном, духовном плану, већ и у најбаналнијим стварима: на улицама, на радном мјесту, у сопственим домовима и простору у коме проводимо највише времена. Превиђамо најочигледније ствари, живимо мимо јер смо – деконцентрисани. Боравећи недавно у Италији доживјели смо прави културолошки шок изазван прије свега чињеницом да је тамо све на свом мјесту и да се у свему, чак и у најмањим ситницама, види брига и старање. Можемо изналазити разна оправдања: сиромаштво, ратне фрустрације, забринутост и неизвјесност у којој живимо али – за то што нам је двориште неизметено, ципела незалијепљена или цвијеће увело крива је само наша тешка небрига. Слично је и на ширем, друштвеном плану: за нас је тако тешко окречити зграду, саградити школу, аутобуску станицу! Разлог - у то се лако можемо увјерити - понајмање је финансијске природе: нама недостаје међусобне комуникације, дијалога и те усредсређености на проблем и спремности за рад, за дјело. Занимљиво је да  када смо нападнути, као заједница показујемо изузетно разумијевање једни за друге, способност за сарадњу и много лакше комуницирамо. Но ово умногоме подсјећа на закон бесловесних животиња које се – нападнуте – удружују у крда и инстинктивно траже заштиту у групи.    

Усљед заиста тешких историјских усуда, кроз историју смо тако ријетко имали изграђен систем а тако често харизматичног вођу. Харизматик у уређеном систему може бити велики дар, али ово скривање иза личности “вође” изван система оставља пуно простора за лијеност, апатију, деконцентрацију о којој смо говорили и на крају - опростите на грубости - безобразлук скривен под плаштом наивности. Свако је способан да разлучи зло од добра ако само хоће  и зато су праве вође увијек у народу будиле свијест и савјест, указујући му на то да није безлична маса, група, већ заједница живих и разумних људи који имају име и презиме. Наивност, коју често олако убрајамо у врлине, заправо је одраз егоизма који води у избјегавање одговорности. Наиван човјек често је уствари човјек који живи по принципу: ја сам глуп а ти добар и паметан, ти преузми одговорност и мисли умјесто мене, ради умјесто мене и дај ми плодове твога труда јер ја те слиједим.  

Наравно, не можемо о овоме говорити генерално, као о уопштено српским особинама. Међутим, те карактеристике су исувише честе и то је знак неког дубљег поремећаја. Узрок поремећаја способности комуницирања лежи, према нашем искуству, у несабраности тј. одсуству Христа из наших живота или бар Његовом измјештању у неке периферне области. Ово измјештање између осталог доводи и до губитка мјере у свим стварима, обесмишљавања наших богомданих дарова и способности и на крају – до потпуног разбијања личности.Период кроз који као народ пролазимо умногоме се дотиче питања вођења и руковођења народа. И ми духовни пастири, а

ли и политичке вође и државници требало би да имамо на уму да је неопходно људе слушати, причати са њима, руководити их, понекад и слиједити, трудити се да их разумијемо и помоћи им да нас разумију, и увијек имати бригу о свему и свима. Треба да знамо да вођа не може бити човјек који је спреман да жртвује друге зарад себе, јер такав је или егоиста или наивчина, у сваком случају неко ко не може бити узор. Слабости или грешке човјека ми можемо оправдати, љубављу покрити и преко њих прећи без осуде, јер у њему видимо слабог и немоћног човјека, свога брата по немоћи. Aли ако неко сматра да судбина народа зависи од њега, што је такође велика заблуда и самообмана егоистичног погледа на ствари јер нико није незамјенљив, онда његове слабости и сваки погрешан потез па и ријеч добијају опасну тежину. Aко смо хришћани узор нам мора бити Христос, а ако нам је узор Христос онда се у свему треба руководити Његовим примјером. Исти је Христос клицањем поздрављан при уласку у Јерусалим, али и пристао да Му неправедници суде и осуде Га невиног. Зато, ако се називамо хришћанима, а нарочито ако инсистирамо на својој побожности и притом имамо истакнуту улогу у једном народу, морамо бити спремни да ту своју вјеру свједочимо сваким својим дјелом и ријечју. Осим тога, морамо бити отворени за критику и спремни на преиспитивање својих ставова и увјерења, прије свега зато што ћемо тако пробудити људе, народ из убеућености и уљуљканости. Онај који научи људе да раде и живе - а не онај ко их онеспособи за живот - тај ће бити отац и учитељ.

Морамо се чувати искључивости. Ова особина у комбинацији са склоношћу ка харизматичним вођама резултира олаким сврставањем људи у таборе, што не само да отежава комуникацију, већ води ка гажењу слободе мишљења и расуђивања и неспремности на заузимање личног, одговорног става. То што не мислим као ти не значи да мислим као твој непријатељ. Међутим, да би човјек поштовао слободу мишљења код другога, мора је поштовати и у себи, а овога је премало јер нисмо усредсређени, нисмо спремни ни на тренутак да оставимо своју мисао и посветимо пажњу ономе што други мисли и тако остајемо закључани и заробљени у сопственим тамницама без излаза.  

Нисмо незамјенљиви. Треба наћи смирење и прихватити да се без нас и те како може. Св. Сава је основао Цркву и – повукао се! Многи Свети су, чим би примијетили да привлаче превише пажње – одлазили са тог мјеста. Aко држава стоји на једном човјеку – нема државе. Aко Цркву носи један човјек – нема ни Цркве. Прави “вођа”, узор и примјер није онај ко на себи заснива ствари, већ онај ко васпитава оне које води да живе и дјелају у духу заједнице која треба да функционише и онда када њега не буде било. Треба пазити на своје ријечи, бринути о свему и свима и концентрисано – са Христом у центру – приступати другоме. Ово међутим не значи да људима треба повлађивати, него их треба водити, опомињати, понекад их и слиједити и у сваком случају бити спреман на дијалог. A дијалог је  живи однос и захтјева учешће читавог човјека – сабраност свих његових психофизичких способности. Без тога нема и не може бити комуникације која је темељ нашег живота у заједници са другима. У заједници која подразумијева одговорност за другога а не самољубиву бригу о изградњи сопственог ЈA, оног истог које је без другога немогуће јер сви знамо да ЈA не постоји без ТИ, без ВИ.  

Послушајте наше људе, колико често и са како достојанственом милоштом говоре ЈA, а како је ТИ некако увијек праћено срyбом.  Заборавили смо да треба необично пажљиво и са пуно љубави говорити оно ТИ, јер једино тада - гле дивног чуда! - наше ЈA ће моћи стварно да се радује и живи пуноћом.

Концентрација

Концентрација (лат. concentratio, гр. συγκέντρωσις ) - сабраност, усредсређеност; грчка ријеч κεντρο значи центар, па је пажња, концентрација - ићи у центар тј. усредсредити се сав и сву своју енергију усмјерити у једно средиште, центар. То исто важи и за латинску сложеницу concentratio, од ријечи cum (conн) + centrum гдје је centrum - центар, а con - с, са, уз, заједно, у исти мах. пажња (гр. προσέχω) - пазити, имати бригу, бити обазрив

****************

За концентрацију је потребна молитва упућена Христу

****************

Aко смо хришћани узор нам мора бити Христос

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.