Памперс пелене, Хаг и слобода медија

Читајући шта у неким сарајевским дневним и седмичним новинама пишу новинари који претендују да промовишу слободу медија без граница и који, попут једног угледног сарајевског социјалдемократе, хоће да се представе као антинационалисти, а истовремено шурују са круговима вјерске и националне искључивости, схватам да је слобода медија највеће зло у овој земљи. Њихов циљ је да одушеве једни друге. У таквој својој жељи не да прелазе мјере доброг укуса, него мјере сваког укуса уопште. Ризикујући да по ко зна који пут будем проглашена фашистом у родном граду, осврнућу се на један текст који изазива не нелагоду него стид код читаоца. Наиме, ријеч је о "напису забавног карактера кад му вријеме није" или у оригиналу: "Козерије кад им вријеме није", аутора Јосипа Вричка.

Реторика у слободарским медијима

Одмах се ограђујем, јер ће ме злуради суграђани-читаоци оптужити да браним ухапшеног генерала Ратка Младића, што ми нипошто није намјера. Aли желим ући у ризик и анализирати чланак који се на ироничан начин - како очито његов аутор вјерује - бави хапшењем човјека чије је име у Федерацији синоним за највећа људска страдања. Но, та емоција ипак никоме ко се бави јавном ријечју не смије бити довољан разлог за крајње дегутантну реторику у "слободарским медијима".

Још нешто. Прије неколико дана један новинар ме питао да кажем шта мислим о реторици у медијима поводом тог хапшења. Рекла сам да би било лицемјерно да у једном појединачном случају осуђујем непримјерену реторику, а да у другом, када ме моје емоције можда чак на такво нешто свом силином тјерају, кажем да је непримјерена реторика оправдана. Дакле, у Вричковим козеријама смо сазнали да, како тврде неименовани извори: "калиновачки Наполеон се, чим су га - још у Београду - испитали хашки истражитељи - укакио. Слиједом чега би се прије могло казати како је ухићена - грлица." Aко дословно схватимо ауторову аналну фантазију, онда жртве које осуђују Младића и радују се његовом извођењу пред лице правде нису у праву, јер напросто је ријеч о човјеку који не зна шта ради. Aко је схватимо као слободу израза, онда неукусно додворавање читаоцу не само да показује фиксацију на аналне фантазме аутора, преточену у новински текст, него и суштину виђења цијелог случаја.

То можемо видјети из даљег текста: "Ересовски просвједници (...) мисле, међутим, како је прича о усраном Ратку - само трач. Срање, да будемо јасни! И није им тешко вјеровати." Не само да нам је понудио "незваничну" информацију о птицама и великој нужди него је појачао доживљај градирајући оно што се десило Младићу, како би га "цео читалачки свет разумео". Елем, да буде увјерљивији и духовитији, аутор нам нуди нову појачану слику човјека који би требао одговарати према оптужници за најтеже злочине, али то се очито најбоље доказује и показује ријечима у сликама. Наводи нам тако Вричко даље гдје би Младићу требала "попустити петља" (у Хагу), али тамо му "видјели смо нису требале пелене. Штовише, није се чак ни упишкио." Замислимо само ту малу козерију са памперс пеленама и пишкењем приде! Зна аутор да се "генерал није унередио чим је сјео пред суца Ориеа", јер је спремно одговорио кад је рођен - "на чисти понедељак '43." Да се закључити: ако се не "унередите можете рећи како се зовете, а ако сте уз то изрекли неку религијску одредницу попут ријечи 'чисти', онда је то посљедица вашег срама што сте били унеређени, али то не зна онај ко вас слуша". Хм, била је ово још једна фантазија аутора о чистим и прљавим данима, јер мудрује: "A тко се роди(о) тога дана - тај се усрати не зна!" И поред свих покушаја да рационализујете овај "духовити" закључак, не полази вам за руком, јер вам аутор, очито подастире, а да тога није свјестан, своју фасцинираност Младићем преко својих фантазија.

Физиолошки проблеми

Е сазнајемо даље да не само Младић има физиолошке проблеме него је то ономад имао и "будући паљански вожд Караџић" који "мало, мало па се упиша", а "сада су ти исти извори обзнанили да Младић никада не стигне до захода. На вријеме". Дакле сада фасцинираност прелази на још једну особу, а све због жеље да се сугерише закључак како је "захваљујући оваквом тандему (настала) Република Српска". A како је настала и каква је? "Обично срање. С пишањем." Ето, све оно што је укључено у Устав БиХ, па тако и РС, према виђењу овог врсног новинара којему његова уредница као представнику сарајевске мањине очито само дозвољава да пише козерије, није ништа друго него "срање са пишањем". Што значи да су сви људи који су погинули у претходном бх. рату погинули баш због тога, мајке изгубиле дјецу баш због тога, а међународни и домаћи судови воде судске поступке против осумњичених за ратне злочине само због физиолошких проблема!

Не може овај анални угођај проћи ни без Додика којему Вричко приговара што није "укључио Памперс за генералов одвјетнички тим". Брине он и да ли Младић има "у соби ЊЦ", што би требала бити "недвојбено важнија информација неголи да ли му на располагању стоји особно рачунало". За кога би то требала бити "пуно важнија информација"? За мајке убијене дјеце, за удовице рата, за инвалиде рата, за судије у Хагу, овдашње политичаре, за Додика, за бивше српске војнике, за храбре промоторе слободне ријечи сарајевских герилских медија?

Дођосмо ето и до краја анализе овог простог и неодмјереног текста посвећеног хапшењу Ратка Младића у којему су понижени и обезвријеђени читаоци и њихова интелигенција. Јавно исказани приватни фантазми са циљем додворавања најнижим страстима читаоца, нажалост само показују да је појам слободе медија у медијима "демократско-либерално-грађанско-антинационалистичке-антиклерофашистичке-антифашистичке оријентације" синоним за најгори простаклук који само продубљује јаз међу грађанима ове земље који нипошто на исти начин не гледају на ратну прошлост.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.