Осмијех Краљевића Марка

Једна од љепших издавачких вијести ове - ево већ скоро истекле - године јест то што је издавачка кућа “Суматра” послије доста година откад је није било на тржишту поново објавила књигу Маргерит Јурсенар “Осмех Краљевића Марка”, у којој се вјероватно највећа књижевница двадесетог вијека бави нашим крајевима, нашом епиком, нашим митовима и легендама. Ријеч је заправо о књизи која се у оригиналу зове “Оријенталне приче”, збирци од десет приповијетки о истоку (у најширем смислу) од којих три извиру из српске епске традиције (“Осмијех Краљевића Марка”, “Зидање Скадра” и “Крај Краљевића Марка”).

Јурсенар је рођена у Бриселу осмог јуна 1903. године. Од ране младости много путује: била је у Енглеској, Швајцарској, Италији, Грчкој, а крстарила је такође и јужнословенским крајевима: била је, између осталог, и у Босни. Она ипак никад није била номад. Имала је два привилегована дома и оба су на граници: дворац њеног дјетињства на сјеверу Француске, уз саму француско-белгијску границу те кућа њене зрелости, у америчкој савезној држави Мејн, уз границу са Канадом. У дворцу који је саградио њен предак провела је десетак година раног дјетињства прије него што се због Првог свјетског рата склонила у Енглеску. Године младости Јурсенарова ће једним дијелом провести у већ поменутим путовањима по Европи, но крајем тридесетих година сјена свјетског рата ће се поново надвити над њеним животом. Бјежећи од рата у касну јесен 1939. године стиже у њујоршку луку те ће наредних педесетак година, тј. остатак живота, провести на америчком континенту. Већ 1941. настаниће се у Мејну, гдје ће живјети у бијелој дрвеној кући усред шуме бреза и борова.

Публика

Дјело Маргерит Јурсенар спада у онај уски круг најбоље ванвременске књижевности. Она је један од оних ријетких писаца чији текстови не старе. Јер историја књижевности обилује писцима које су савременици славили на сва звона, но чијем би дјелу већ након деценију-двије истекао рок трајања. Итало Калвино је једном за себе рекао да његова дјела никад нису била бестселери, но да се из годину у годину продају у не тако великим, али константним тиражима. То је позиција какву има и Јурсенарова: мањи тираж, но већи број издања и дјела што се континуирано штампају већ деценијама. Јурсенар није један од оних писаца које је Хемингвеј незаборавно описао: “Видјели смо их како долазе и одлазе (…) како одлазе далеко и не враћају се и нико се није запитао камо су отишли. Људи брзо заборављају”; она је писац који о(п)стаје. Јер књижевност је једина умјетност у којој се истински ужива једино у самоћи. То је на први поглед њена слабост, но управо је то у ствари њена највећа снага. Човјек ће отићи на оперу или на позоришну представу, досађиваће се, но зарад неке етикеције неће изићи из сале; помодарски настројен тајкун купиће слике и скулптуре, а да их неће поштено ни погледати - интересују га једино репутација умјетника и цијена; а чак и гледање филма у великој већини случајева своди се на пуко убијање времена и друштвену разбибригу. А читање је простор слободе и никакав велики брат не вири у самоћу која се обраћа словима на хартији. Прави умјетник попут Јурсенар, увијек има своју публику.

Дјела Јурсенарове су права и озбиљна књижевност, аристократско штиво за интелектуалну елиту, књиге које траже вријеме и оданост. Од “Алексиса или трактата о узалудној борби”, преко “Ватри”, “Ане Сорор”, “Опроштајног ударца”, “Снова и Судбина” па све до “Хадријанових мемоара” и “Црне мијене”, она је створила библиографију за памћење и поштовање. Одговарајући на питања из фамозног Прустовог “Упитника” Јурсенарова неколико пута понавља којим се људским особинама понајвише диви: Интелигенција, једноставност, доброта, праведност. Ко год је читао њена дјела зна да је код ње живот јест једнако литература и да ове врлине подједнако поштује и у књижевности. И збиља, проза Маргерит Јурсенар је и интелигентна и једноставна и добра и праведна: интелигентно писана, једноставне форме, праведна према читаоцу коме доноси нешто од доброте. О чему год да пише, држи се властите поетике: “Моје правило игре је најприје научити све, обавијестити се о свему, читати све… То је метод хиндуског аскете који се годинама исцрпљује да би тачније уочио слику коју ствара испод затворених очних капака.” Она је такође и сјајан тумач и коментатор својих текстова: властите биљешке, предговори и поговори редовно присутни у њеним књигама увијек су посебан читалачки ужитак: и као додатак прочитаном дјелу и као есејистички запис. Велико књижевно дјело Маргерит Јурсенар је ризница у којој се увијек може наћи нешто ново. Њене књиге се као по правилу читају више пута.

Дјело не стари

Кад говоримо о Маргерит Јурсенар не бисмо смјели занемарити ни њен преводилачки рад. На француски је превела дјела Вирџиније Вулф, Хенрија Џејмса, Пиндара, Константина Кавафиса те такође и духовне пјесме америчких црнаца. Била је велики фан госпел музике. Највећи дио њеног опуса преведен је на српски још за вријеме Југославије. Ипак, пошто већине тих књига више нема у књижарама, потези попут овог издавачке куће “Суматра” су добродошли.

Дјело ово мудре жене не стари. Као Андрић, као Фокнер, она је знала да се суштина људског кроз историју не мијења. На питање “Какво је стање вашег духа данас?”, претпосљедње питање из оног већ поменутог Прустовог “Упитника” одговорила је: “Туга: узнемиреност због стања ствари у свијету онаквом каквим смо га ми створили”. У посљедњем одговору рећи ће како јој се допада гесло браће Ван Ајк: “Онако како могу”. Маргерит Јурсенар није више међу живима (умрла је 1987), а стање ствари у свијету тешко да се промијенило набоље. Ипак, њене књиге су траг једног великог духа, симбол високих домета људских, дјело једне жене која се као и Фокнер трудила да буде боља од саме себе и да све ради онако како може.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.