Ослобођење народу

Тема текста објављеног у "Ослобођењу" 22. новембра 2010. су главом и брадом Жељко Копања, Фахрудин Радончић и, наравно, увијек поново Милорад Додик. Прва двојица у улози тајкуна, а трећи у улози вожда који одређује до подне шта ће бити у РС, а од подне у ФБиХ. Но, оставићемо сада Додика по страни и анализирати текст из "Ослобођења".

"Чему уопће интервјуисање новинара у новинама?" Баш тако, чему интервјуисање новинара у новинама, као што је то недавно урадио Будо Вукобрат (Радио Слободна Европа) интервјуишући без икаквог мотива уредницу "Ослобођења"? Исто смо питање могли поставити када је у пропалој новини "Дани", над којом је старатељство преузело "Ослобођење", направљен разговор са Слободаном Васковићем или када је небројено пута освануо какав разговорчић у "Ослобођењу" са мезимцима те новине, рецимо са угледним новинарима који из Вашингтона накратко наврате до Сарајева. Ех, баш нека је поставила на почетку своје егиде новинарка "Ослобођења" ово "принципијелно" питање.

Чему служи то што је новинар "Aваза" Aлмедин Шишић интервјуисао Жељка Копању? Није добио награду, вели уредница. Није, тачно тако! Aли не пита жена то без разлога, јер добро зна на основи праксе своје новине да све и да је добио награду, посебно у РС, ту вијест њена новина не би објавила, барем не као вијест. Била би то прстићем надоле обиљежена информација, напад и омаловажавање добитника, јер нису у истом табору.

"Није доживио ни неки професионални атак." Опет је забринута уредница. Ето, нажалост, није. Доживио је то прије пар година, а можда би било добро да је опет на каквој мети за одстрел. Мада, када човјек боље размисли, а према писању сарајевских седмичних новина "Дани", Копања и није доживио неки "професионални атак". Више су били у питању неки мафијашки обрачуни. Баш се то, ето, могло прочитати у "Данима", у којима новинари интервјуишу новинаре. Писале су то исте оне новине за које уредница "Ослобођења", пишући о Копањи, нуди хвалоспјев да су први и можда једини писали о Казанима, те да је Копања тражио баш од њих да пренесе текстове о томе у својим "Независним новинама". Од свога колеге из РС су тада добили признање да "Сарајево има снаге суочити се са злочинима почињеним над небошњацима". Лијепо је било чути такво признање, па макар и од новинара који је у међувремену постао омражен у Котлини препуној људских слобода. Међутим, није ли Копања ипак пожурио са својом хвалом?

Занимљиво је да су преживјели грађани Сарајева могли прочитати понешто (добити врло оскудне и неповезане информације) о Казанима тек када су са овог свијета или дијела свијета нестали, на овај или онај начин, готово сви актери тих страшних злочина. У бити никада није ни отворена тема Казани, а камоли далеко шира тема: прогони и уличне рације, слање ухваћених цивила на копање ровова које је трајало још годинама након Цацине ликвидације. О томе готово нико није ни писао, па ни она грлата скупина грађанских новинара и неовисних интелектуалаца, истакнутих социјалдемократа који се гнушају "Додиковог фашизма". Можете ли замислити да макар један једини појединац из таквих редова покрене кампању за подизање спомен-плоче невино убијеним Сарајлијама у Казанима?

Није Копања направио "никакав професионални искорак (додуше, у том случају би га Aваз напао)", вели даље новинарка релативизујући разлоге интервјуа са Копањом у "Aвазу". Хм, о томе би се могло и те како говорити. Не само да је направио искорак, него је направио искораке, подједнако као и "Aваз", јер би га у супротном "Ослобођење" објављивало као свог редовног дописника, коментатора, аналитичара... Ујединио је Копања БиХ више него ће то икада учинити грађански медији Сарајева. У његовим новинама пишу већ годинама колумнисти из другог ентитета: од Фетахагића преко Иванковића до академика Филиповића, што је незамисливо у "Ослобођењу". Покренуо је Копања награду "Никола Гузијан", избор личности године, избор министара године, а награде добијају подједнако грађани из Федерације као и из РС, без обзира да ли су из СДA, СДП-а, СНСД-а или ХДЗ-а. На свечаности сједе гости не само из цијеле БиХ него и ширег региона и то не све сами истомишљеници, него и они који никада не би сјели за исти сто да није Копањиних "Независних". У његовим новинама читамо о Сарајеву подједнако као о и Бањалуци, и добре и лоше ствари, а у "Ослобођењу" читамо шта то све не ваља у Бањалуци.

И, коначно, слути ова новинарка (а и то је гурнула у излог своје егиде) да би ексклузивност интервјуа са Копањом требало повезати са поднасловом: "Бојим се да се из Сарајева иницира распад државе". На то додаје свој коментар: "Ко то ради Копања није открио, а ако и јесте, бит ће да је новинар Aваза то сакрио од читатеља."

Добро је што нису прецизирали нити новинар "Aваза" нити Копања ко иницира распад државе, јер да јесу управо би текстови попут редовних колумни у "Ослобођењу" могли послужити као добар примјер. Тамо се боље него игдје другдје у бх. новинарству може научити како изгледа када се неко окоми на друге и другачије и када шаље "салве увреда и оптужби" у свом "препознатљивом стилу" и тако доприноси распаду државе.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.