Ослободите се четништва, молим лијепо!
У земљи у којој скоро па сваке седмице понеки политички скандал засјени свакодневицу немогуће је не примијетити како ни послије петнаест година након рата нетрпељивост међу грађанима никако да престане. Не било гдје, не међу било којим грађанима, него јавним личностима. Оним који обављају јавне функције: професорима, интелектуалцима, новинарима.
Не памтим када сам се након рата толико препала као ових дана у Сарајеву. Не знам баш зашто и нећу писати о својим емоцијама, јер ове колумне немају тај тон, али ово ипак желим на почетку нагласити ради остатка текста. Обећала сам чак себи да нећу проговорити нити ријеч о свему што се ових дана дешава око мене. Наше јавно мњење није пријемчиво да чује коментаре о неким дешавањима протеклих дана, о изјавама које су јавно упућене дијелу јавности и које изазивају оправдан страх код обичних људи. Aли с обзиром на то да су сва та дешавања показала још једну мрачну страну сарајевског духа или још један добро покривени слој стварности суживота, одважићу се ипак нешто рећи.
Нећу писати о хапшењу Јована Дивјака, не зато што немам шта рећи, него зато што се преко "случаја Дивјак" данас доказује мултикултуралност Сарајева, а која је више него дискутабилна. Aко у исто вријеме док се на ноге подигнуто Сарајево дичи једним Србином други Срби, који ничим нису показали некакву злу вољу, проглашавају четницима - нешто није у реду. Aко извјесни новинари, колумнисти и невладини активисти, себи дозвољавају да прозивају све оне који нису јавно дигли свој глас против хапшења Дивјака, а при томе изричито именују само "брачни пар Влаисављевић", опет нешто није у реду са мултикултуром. Ово именовање Влаисављевића није ништа друго него отворени шовинистички позив на јавни линч, јер се тиме покушава указати да ти људи нису спремни да бране "патриотизам, част и сарајевски дух"! Да ли? Ово ме подсјетило на петоколонашки жиг који су током рата неки од прозваних на себи носили у том граду. Aко ће одбрана мултикултуре бити поткријепљена позивањем на дежурне носиоце те свете сарајевске одлике у лику добростојећих сарајевских Срба који сада попут старлета показују своја забринута лица поводом хапшења једног Србина, е онда не може човјек а да се не запита: "Па шта су ти Срби из излога до сада урадили за Србе и оне којима су српство као какво најгоре људско својство приписивали грађански националисти у Сарајеву током рата, а богме ништа мање и након рата?".
Истина је да је Дивјак омиљени грађанин Сарајева. Истина је да је нахранио, збринуо и школовао бројну дјецу послије рата. Истина је да бројне Сарајлије изражавају жаљење што је у притвору. Aли истина је и да се данас мултикултура града брани управо преко "случаја Дивјак" и да се тим поводом шаљу најгоре националистичке поруке (другим) Србима.
Aко ће амбасадору Србије, извјесни бивши-садашњи-будући политичар Стјепан Кљујић поручити да пакује кофере и иде кући, онда је посриједи голема грешка у тумачењу "заједничког живота". Само напомене ради, управо је актуелни амбасадор Србије свога сина довео у Сарајево гдје је завршио средњу школу. Зашто би сада требало да пакује кофере и иде одавде? Шта је згријешио човјек који је веома пуно учинио на зближавању двије сусједне земље, а никада ниједну ружну ријеч није јавно рекао, ниједан неодмјерен коментар дао, ниједну шовинистичку изјаву преко медија одаслао? За разлику од ове Кљујићеве од које се леди крв у жилама.
Aко ће новинарка РТРС-а само зато што је поставила питање бити четникуша, глупа, неписмена, необразована, шта се онда јавности поручује? Па и она живи баш овдје, баш међу свима онима који су били на истом мјесту на којем јој је најгора националистичка увреда упућена, и то на мјесту на којем су се скупили интелектуалци Сарајева да одбране мултикултуру. Па шта ако је питала ко је убио војнике? И генерал Дивјак је изјавио, не једном, да се у Добровољачкој десио злочин. Је ли одмах и он четник, само онако потајно, не јавно, јер се преко њега брани мултикултура, не заборавимо?
Новинарка Кусмук треба да се ослободи четништва зато што је питала. A чега онда треба да се ослободе они који квалификују "неатрактивне Србе" баш онако како је Кусмукова квалификована? Ничега! Јер то је једна од најискренијих изјава коју смо могли чути у медијском простору, а која осликава искрен став према онима "који живе до нас".
Новинарка РТРС-а при томе "понавља глупост" која јој је "утувљена у главу"! Зашто? Зато што пита. Па како такво питање може бити израз четништва и глупости? Нема погрешног, лошег или глупог питања у политици оптерећеној најтежим конфликтима. Па и у логици је познато да питање не може бити нити истинито нити лажно. Питање са којим се не слажемо може упитаноме управо пружити добру прилику да се јавно покаже: предност, надмоћ, утемељеност његових ставова. Нема по себи лоших новинарских питања. Наводна лоша и погрешна питања управо могу бити најбоља, јер помажу да се одагнају предрасуде, да се образује јавност, да се открије непознат податак, да се аргументима укаже на неоснованост претпоставки садржаних у постављеном питању. A нипошто да се дисквалифицира особа која пита. У случају новинарке Кусмук то се чини и свим онима који су је "индоктринирали" и "заглупили", свим онима са којима она дијели медијски и животни простор.
И коначно, као особа која већ дуго носи жиг срама зато што се јавно оглашава поводом оваквих примјера некултуре дијалога, ризикујем да по ко зна који пут добијем квалификацију попут оне која је упућена Бранки Кусмук (и то ни мање ни више него на сесији сарајевских неовисних и слободномислећих интелектуалаца!). Ипак ћу јавно да запитам: каква је то кампања око ослобађања заточеног генерала, ако је њена главна оштрица, нипошто безопасна, упућена ка оним који су уздржани или који се усуђују да поставе сумњичава питања?
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
