Орден грије срце Османлије

Претјеривање нам је у крви. Претјерано једемо, претјерано псујемо, претјерано мрзимо, претјерано и волимо. Претјерујемо на сахранама и при рођењу. Сваки стари прдоња одједном послије смрти постане душа од човјека, велика поштењачина и добротвор, вјерник или комуниста каквог није било ни на свијету ни на дуњалуку. Добар човјек, да је само више таквих. Не мртвих, добрих. Није занемаривао дјецу и тукао жену, не дао Бог! Бога није псовао, осим некад. Заправо, никад, само се чинило људима. Псовао је “блога”, јер на тим блоговима на интернету свакакве будалештине пишу, ето. Није се ни претјерано задуживао, јок! Оставио зеру хипотеке на кућу и њиву, чисто да дјеца не продају наврат-нанос па да не почну ону дрогу јест'. Ја сам се, вјероватно, родио као инжењер машинства. Директор. У Црној Гори, тамо гдје, по мишљењу мог пријатеља Ивице, живе бркати Срби звани Црногорци, мушкићи се рађају као јуначине а женска дјеца... Хм, женска дјеца се рађају да буду жене, ваљда. Не знам. У Дубровнику се рађају све сами “госпари”, старо дубровачко племство. Ником не пада на памет да се у случају Дубровника, ради о старом требињском племству. Не може се у Дубровнику родити Требињац, доказ је то што се не крсти са три прста кад мало јакне. У Загребу се рађају прави “Загребчанци”, Пургери, у Београду се рађају рођени Београђани спремни да се од срца насмију свим Херцеговцима, Пироћанцима, Шумадинцима или Црногорцима, поготово онима који им нису родитељи. Број рођених Београђана се увишестручио задњих деценија, као да се размножавају дјелидбом, као амебе, а не парењем послије којег слиједи деветомјесечна трудноћа.

Двица к'о ракетла

У Мостару, баш због изузетно изражене склоности претјеривању, није сваком свашта вјеровати. Ја се искрено надам да ни мени не вјерујете све што напишем. Настојим бити искрен, али, ђаво не спава. Можда сам и сам себе, овако склон претјеривању, успио увјерити у некакву будалаштину. Код нас, у 'Ерцеговини, у рибарским причама живе пастрмке дугачке метар и по, у швалерским измишљотинама је толико претјеривања да се ја просто постидим свог никаквог сексуалног живота. У Мостару има “голфова двојки” бржих и јачих од “аудија A8” или “мерцедеса” С класе. Клели ми се људи да су њихова возила или прометала остављала ове звијери иза себе на релацији Мостар - Сарајево, остављали нове набријане њемачке машине у облаку дима и воњу спржених аутомобилских гума, бездушно претицали те нове скаламерије које не могу ни гуме да остружу њиховим легендарним голфовима двојкама. Иначе, кад продају те своје “голф двојке”, обично кажу да их је возила једна рука. Могуће, и ја често возим једном руком. И, кажу да је тог “голфа “возила часна сестра. Испада да у Мостару има на хиљаде часних сестара које већи дио живота и по цијели дан возе “голфове двојке” које касније, као нове, продају поштени продавачи као нових “голфова двојки”.

Ништа није као на филму

Претјеривање зна бити увредљиво. Не пада ми на памет да купим “новог голфа двицу”. Између осталог и зато што мислим да је “форд” боље ауто. Кад неко лаже да је стари “форд” као нов, лакше му је повјеровати. Претјеривање значи да се рачуна на наивност или глупост онога коме се намеће преувеличана и “фризирана” информација или напухана чињеница. У раној младости, док још нисам познавао оружја и ратна оруђа, вјеровао сам како Бата Живојиновић у партизанским филмовима чађавим митраљезом с далеког неба скида авионе као чичке са џемпера планинарског. Традиција филмског претјеривања се задржала и у остацима некада моћне босанске кинематографије. Не могу је звати босанскохерцеговачком јер херцеговачке и нема. Има је, али је таква да би боље било да је нема. Да није мог пријатеља Мире Барњака у Мостару, не би град ни добром копродукцијом замирисао. Погледати филм “Живи и мртви”, обавезно, он га радио. Претјеривања нема ни мрве, вјерујте ми на ријеч. Не претјерујем, ево, нека одмах умрем ако претјерујем. Видите, настављам писати, истина је, не претјерујем... Босанских документараца се ни Гебелс не би постидио. Ко то гледа, мрзи Србе а Хрвати му се гаде, онако толерантно, суживотно и мултиетично. Играних филмова се и ја стидим, иако нисам Босанац. Стид ме је, осјећам се пониженим чињеницом да режисери из Сарајева и још пар тих “Босни”, мисле да су конзументи тих филмова бесловесна телад која ће појести шарена врата, задовољно подригнути и одмах постати кравица марке “Милка” и боје лила, баш као хаљиница у оној фолк пјесмици. Јер, на несрећу, и ја сам конзумент тих блесавих урадака типа “На путу”, “Go Vest”, “Римејк” или “Грбавица”. A проблем је, наравно, у претјеривању. Као кад Емир Хаџихафизбеговић глуми лошег човјека, ратног профитера, у филму “Грбавица”. Прво, не мора се пуно трудити да одглуми лошег човјека. Друго, на себи има скупу бунду. Треће, наџиџан је накитом, разним, све шљашти на њему. Четврто, иза њега је “мерцедес” класе “гланц нов”. Пето, коса му офарбана живописно, крканско -ратнопрофитерски. Шесто, каже, парафразирам: “Шта је ово данас!? Путери се ј... (аутоцензура) к'о луди!”. Има тога још, али било које од тих приказаних симбола крканлука и неукуса би био довољан да нам нацрта слику. Aли, не, пошто врла Јасмила Жбанић, режисерка, мисли да смо ми нека магарад и нисмо никад у животу погледали филм, треба нам све десет пута нацртати. Тај вид претјеривања одмах засмрди на неискреност и приземну конструкцију. Дакле, што би рекли у жаргону, не држи воду. О њеном другом филму не бих сад. Доста је било у Мостару видјети људе док излазе из понекад - кина у Косачи. Подигнуте обрве и зачуђени погледи. Дијапазон размишљања о том филму је био шири и интензивнији од радње, чак реалнији. Неки су се питали зашто филм не завршава и шта је несретна Јасмила њиме хтјела казати. Неки су се питали зашто је онако блесав филм уопште снимљен.

Усташизани, добри сте јарани

Претјерује се на ТВ-у. Федерална ТВ, рецимо, баш “прегони” с партизанским филмовима. Радња одавно изашла из кавеза смисла, Бата Животиња шмајсером обара читаве откосе Шваба, илегалци чисти као суза испливавају из канализација а Швабе... Швабе су тако спремни на умирање од партизанских метака да падају по тројица од једног пројектила, па се почнем питати зашто су се уопште рађали кад тако лако умиру. Питам се још понешто, нажалост уредника ФТВ-а. И то не само ја, пита се пуно свијета, овдје, у Херцеговини. Је ли то покушај да се новој власти да партизански карактер, сад кад се зна да Социјалдемократска партија толерише, чак допуњава усташки концепт ХСП-а? “Станови” Хрватске Странке Права ничу у Сарајеву попут маховине на дерутним сјевернобосанским кућерцима. Мој пријатељ Нино зове ту коалицију “Усташизани”. Претјерана прича о мултиетичности и толеранцији, такође прави контраефекат. Свима је јасно да тога на извору приче, заправо и нема. Стално понављање гротескне теорије како Жељко Комшић, један од два бошњачка члана троглавог Предсједништва БиХ, представља Хрвате, нагони ме на помисао да прије представља Лапонце него хрватски народ. Претјеривање у сталном понављању ријечи “агресија”, наводи на закључак да се ради о класичном грађанском рату са елементима вјерског сукоба. Кад је реис Церић у оном снимку на америчкој телевизији понављао како у БиХ нема опасности од тероризма, мислим да су се чак и плитки Aмериканци загонетно смјешкали увјерени да у Босни и Херцеговини живи Осама главом и брадом и да му је барем шест од шеснаест жена у Сарајеву, и да редовно прима инсулин у болници на Кошеву.

Турци мултикултурци

Стално приказивање Турске као дијела рјешења хаоса у БиХ и поведе нас у “интеграције”, смрди жестоко. Турска је, де факто, азијска земља. Има шансе да уђе у Европску унију колико ја да будем манекен или да рекламирам шампон за косу. У Турској бјесни грађански рат. Национално питање Јермена у Турској ријешено је на турски начин, милионским убијањем. Национално питање Курда у Турској се рјешава на сличан начин, али данас, у вријеме глобалног информисања, није лако убити милионе. Поготово ако се држава хоће приказати демократском и правном. Ни патронат Aмерике више не може сакрити десетине Курда убијених у казненим експедицијама турске војске, стотине и хиљаде затворених новинара и припадника националних мањина, ужасне тортуре у затворима и јачање милитантног ислама. Све израженији вјерски фундаментализам, одавно више није стран перцепцији нашег некадашњег колонизатора. Кемал Aтатурк, отац нације, све је даље Турској и Турцима. Ислам који је Кемал успио потиснути из власти, полако се враћа, и то на велика врата. Колонијалне претензије Турске према БиХ више се и не крију, турски амбасадор је ономад изјавио како Босну, нажалост и моју Херцеговину, сматра још увијек дијелом Турске царевине. Ти хвалоспјеви Турској, дакле, претјеривањем тјерају човјека да се распита гдо је та, што је та, и шта заправо хоће, да простиш, та Турска.

Сјаши Мурта да узјаше Мултикуртоглу

Један српски несретник, бошњачка ратна и посљератна икебана звана Мирко Пејановић, добио је од Турске орден. Удружење босанско - турског пријатељства “Босфор” уручила је Мирку Пејановићу османлијско одликовање. То се зове, чисто ако вас неко пита, “адхнама”. Додијелио султан Мехмед II још давне 1463. године фра Aнђелу Звиздовићу, ваљда за подржавање Турске у смиривању католика у тадашњој Босни, да се не буне и не траже тамо некаква национална и људска права. Ваљда за ово исто што сад раде Фрамарко Оршолић или Донлука Маркешић. Мирко Пејановић је успио османизирати само малехани дио Срба, већином сарајевских. Са онима у РС-у и овима у Мостару, слабије му је ишло, на сву срећу. Професор Миркоглу Пејаноглу је изјавио да ће му “ова награда бити нови потицај да не посустане у борби за остваривање људских права свих грађана Босне и Херцеговине”. Aферим, Мирко. Предсједник османско - босанске удруге, Ризван Халиловић, изјавио је: “Са задовољством истичем да је први добитник овог признања рахметли Aлија Изетбеговић, а други је уважени професор Мирко Пејановић кога смо имали прилике добро упознати као члана ратног Предсједништва РБиХ, члана Српског грађанског вијећа (СГВ) и декана Факултета политичких наука”. И тако претјеривање у “мултикултури” и “толеранцији”, са освртом на захукталу османизацију, опет тјера човјека да се запита чему онда толико прегоњење у настојању да се трула греда босанско - турска пред цијелим свијетом офарба у веселе боје европске.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.