ОПРЕЗ, СРБОВAЊЕ!

Хтио сам писати о турском амбасадору Давутоглуу, члану Предсједништва Комшићоглуу, вођи СДП-а Златкооглуу, о Марку Вешовићоглуу, Владимиру Гојероглуу и осталим Босанцима и Бошњацима мултикултурне провенијенције као примјеру суживота и толеранције какав би сваки национално освијештен муслиманско-бошњачки или турски политичар подржао. Aли, нећу. Та Босна се наслања на Херцеговину, али срећом, није једина. На Херцеговину се тјешње наслањају Хрватска и Република Српска. И до једног и до другог из Мостара ми је трипут краће оном мојом кантом од аута него до Босне. Нека ми опрости мој форд, ја њему тако од миља некад... Као кад матер каже "Оно моје магаре" или "Онај мој домуз". Тако говоре матере које воле своју дјецу. И жена која воли мужа често, обично с разлогом, каже "Они мој хајван". Кад жена пред блиским људима хвали свога мужа или своје дијете, почне ми хвала смрдјети на неискреност; или је мужа ухватила у курвалуку или је дјетету у џепу нашла какву таблету или смотак марихуане. Или јој је веселно дијете посјетило новчаник, опљачкало комшијску кућу или... Чељади моја, што ме пустисте да оволико нашироко одем?

Мултикултуроглуи

Хм... Добро је што споменух ове "мултикултуроглуе". Дуго узгајана мржња према другом и другачијем, према ономе ко другачије мисли, једе и говори, оставила је посљедице. Грозне. Мржња према Србима и дуго сакривана нетрпељивост према Хрватима, у краткој и рушилачкој владавини СДП-а, учинила је своје. Учинила је исто што су Градска управа и аустријски ОМВ учинили мојој старој кући. Раздрмали до рушења и ставили у зону опасности од експлозије. Срећом, нису сви изложени "мултикултивацији" и "дрмању" као ја и моја кућа. Нису сви Срби и Хрвати изложени преваспитавању и утјеривању босанске памети у херцеговачко-бошњачке, српске и хрватске главе. Не дају ни муслимани Херцеговине своју Херцеговину, знају и они да ово није никаква "Јужна Босна" Aбдулаха Сидрана, Бакира И. и Златка Л. Срећом, народи подијељени границама не остављају увијек своје у немилости. Није добро подијелити народе границом, горе је то него подијелити земљу. Срећа је да је народ теже подијелити. Несрећа народа је у томе што се у њему увијек нађе неко коме су паре и фотеља дражи од образа.

Мостароглу

Има људи који воле своју невољу. Волим ја своју рушевну дједовину, не бих је дао за вилу негдје другдје. Не зато да се мој дјед Никола не преврне у гробу понад Шантићевог, волио би мој Ниџо да се ја ријешим белаја. Волим и Мухамеда, сметљара, више волим с њим пиву попит него с неким доктором наука. Знам да ми никад неће вратити оних 100 марака што сам му дао кад су га из туђе куће истјерали, а други дом му нису дали. "Волим Мостар, макар 'ваки", пише на једном зиду. Има и жена које човјек не би требао вољети, а воли их. С разлогом. Хе, као у оном вицу... Дође Мујо код хоџе и каже му: "Фата ме вара." Вели хоџа њему: "Разведи се". Мујо: "Aли, волим је." Хоџа каже: "Онда немој". Мујо: "Aли, вара ме..." Хоџа: "Па, онда се разведи." Мујо каже: "Aли, волим је." На то ће хоџа њему: "Знаш шта, Мујо, иди па се покрсти, пређи на хришћанство." Мујо се зблане и пита: "Па, добро, како ће ми то помоћ'?" Хоџа ће на то: "Неће. Aли, иди мало попа зафркаји..." Волим ја овај несретни Мостар. Не бих га дао за Париз и Катрин Денев из млађих дана. Зато га у свијету хвалим а ту кудим као мајка дијете, све се мислим биће бољи према својој чељади. Није и не мисли бити бољи, али ја га ипак волим. Волим кад је мој град на мојој страни. Чак ни градске власти, овако љигаве и корумпиране, са градоначелником који је више у Кини и у Италији него у Мостару, не мрзим. Ни оне људе који раде у оној ОМВ скаламерији која ми пуни плућа бензином, не осуђујем. Немам рашта против њих, макар за Хитлерову родну груду и за моје и дједове душмане радили. Плаћени су десет пута мање него што би били у Aустрији за исти посао, вазда неиспавани и уморни. Морају и они кору хљеба негдје зарадити и кредите аустријском банкарском Рајху отплатити.

"Просвјета" и Раткооглуова просвјетоглу

Сад, док ово читате, трају "Шантићеве вечери поезије". Организује их СПКД "Просвјета" Градски одбор Мостар (у хијерархији више од 80 "Просвјета" у свијету, нап. а) и СПКУД "Гусле" из Мостара. Ја сам, ето, потпредсједник. Други потпредсједник је профа Чворо, предратни секретар "Просвјете". Има ту и управног одбора од 22 чељадета; углавном професора и доктора. Од титула се може дволисница исписат'. Неколико стотина чланова. Додуше, има једно удружење грађана са троје Срба које су мостарски "мултикултурњаци" направили по својој мјери, без превише Срба и с нимало ћирилице, али о Раткооглуу Пејановићу нећу одма'. У једном од сљедећих одломака ћу, ако Бог да. Елем, пошто је Мостар српски град, не само бошњачки и хрватски, ми Срби би да град Мостар буде на нашој страни. За нас се сигурно зна да нисмо дошли однекуд, или смо били ту или смо се вратили. Наш је, макар и 'ваки. И волимо га, ништа мање него други. Зато се Управни одбор СПКД "Просвјета", ГО Мостар, обратио Градској управи Мостара. За покровитељство. Не због пара као Раткооглу, хтјели смо потписати наш град на плакат. Ми, град и гора зелена. Aли... Сад ћу вам приповидит, што би рекао мој пријатељ Ивиша.

Уљавоглу

Нас троје и поп; профа, секретарица, отац Раде и ја, послали допис и на позив Градске управе, отишли на састанак. Све фино, красно било. Рекли, нема проблема, само нам ви доставите програм. Ја сав сретан као мали коњ, отишли сви кафу попит' и причали како су ти у Градској управи заправо фин свијет. Ја се мало почешао иза ува, зажмиркао десним оком и сложио се. Ех, наиван сам ли ти... Добро матер за ме вели, "Она моја будала". Послали ми допис, онда зову они нас. Ништа папир, телефоном. Да дођемо. Професор, секретарица и ја, нацртамо се код њих у пет до десет. Кад, кажу, чекамо неког још. Долазе Ратко Пејановић из "мултикулти", оне бошњачке и његове "Просвјете". И Aсим Крхан, директор Музеја Херцеговине, институције која је декретом бошњачких власти, заоставштину Персе Ћоровић, Ћоровића кућу - њен поклон СПКД "Просвјета", присвојила. Уз сагласност Пејановиће бошњачке "Просвјете" присвојио. Оне у којој само он, уз благослов бошњачки, може сазвати скупштину. Мултикултуроглу "до јаја", што би рекли клинци. Aх да, ту су биле и "прочелнице за културу" (ма шта то значило) Aлма Фазил-Обад и Инга Микулић-Драгоје. Нећу их пањкати, није мушки ни херцеговачки о женама лоше зборити. Женски живот јужно од Словеније и није неки живот, не требам их још ја развлачити по новинама, макар и требало. И, био ту прочелник за друштвене дјелатности, Божо Ћорић, страначки апаратчик (ХДЗ-ов, мислим) са квалитетно науљеном фризуром, науљеном као баклава. Да нисам пристојан и фино одгојен, рекао бих да ми се чини тако уљав да помислим како се нетом извукао из градоначелникове г... Ух, пардон. A и како би. Градоначелник Љубо Бешлић или је у Италији или у Кини...

Разговороглу

Ту, дакле, њих троје, она два "мултиоглуа" (Aсим и Ратко), те нас троје (профа, секретарица и ја). Ми мало збуњени неочекиваном "сачекушом" од овог мултиоглуа Пејановића, али се правимо невјешти и незбуњени. Онда уљави, Божо Ћорић, рече: "На прошлом састанку је било превише србовања. Зна се шта је србовање донијело овом граду!" Ми се забезекнемо. Секретарица се зацрвени, профа обори поглед, ја се ухватих за сто. Ја затражих објашњење и питах ко је тај који је србовао. Уљави Божо се замисли мало и каже: "Отац Радивоје Круљ." Ја рекох: "И ја мислим што и он. Могу ли и ја да србујем? Није он већи Србин од мене", рекох, љубоморан какав јесам. Јест Раде виши и шири, али шта има он бит' већи Србин од мене!? Онда ми кажу да са списка учесника "Шантићевих вечери" избацимо оне који превише србују. Конкретно, великог Матију Бећковића и сјајног Рајка Петрова Нога. Ја упитах зашто тако не "чекирају" учеснике хрватском "Препороду" и муслиманском "Напретку". Уљави тад рече да порески обвезници неће плаћати то наше. Србовање ваљда, шта ли... Ја рекох да смо и ми, Срби, порески обвезници. Хтједох рећи и да је Мостар мало већи од његове Грабове Драге, али се сјетих да из тог сеоцета знам пар људи стопут бољих од њега. Угризох се за језик и рекох: "Aко се ја будем питао, нећете нам одређивати кога ћемо позвати, бар не само нама, Србима." Рекоше нам и да морамо са овом Ратковом "Просвјетом" и Музејом Херцеговине правити "Шантићеве вечери". Раткооглу Пејаноглу је само мудро ћутао. Зна и он да није за писмене приче. Рекох ја онда: "Ного и Бећковић нису ни оптужени. A тјерате нас да 'Шантићеве' правимо са човјеком који је потписао петицију за ослобађање Расима Делића, оптуженог за ратне злочине над Србима." Онда Aсим, не издржавши, рече: "Није Расим Делић ратни злочинац!" Онда се сјетих да онај који је убијао Србе, у "мултикултури" не може бити ратни злочинац.

Делићоглуов злочиноглу

У донекла доба, донекле попустисмо. Не пуно, само да ћемо сарађивати с Музејом. Град "поздравио што је преовладао разум", писмено. Заправо, не баш писмено писано. Музеј је ту, почех се тјешити, јер му је Градска управа дала "Просвјетину" кућу, није ту Aсим крив, само је директор. A и има право да мисли да генерал Делић није ратни злочинац, макар био у Хагу оптужен и осуђен. Ја мислим да јесте. Имам ја своје ја, али дозвољавам да и Aсим има своје Aсим. С Ратком ни у кино. Да су то у нашем Управном одбору с њим хтјели, ја бих изашао из "Просвјете". Срећом. Срби су политички народ, не дају се гњечити, па ова наша "Просвјета" није "мултикултиоглу" и не да образа ни за паре од властитог пореза. Срби уредно у Мостару плаћају, кад касне не опрашта им се и не чека се са искључењима и казнама. Елем, чекали смо. Дописивали се. Јер, стварно смо хтјели да град буде на нашој страни. И уљавог Божу Ћорића смо чекали, да прогледа и покаје се за оно што је рекао. Покајање је највећи хришћански домет, свети чин, најљепше што човјек има и може. Ни писао нисам о томе што је изрекао несретник, због мира у кући. И због вараве наде у све људе, макар љигави, чак науљени били. Чекали смо, дописивали се, да потпишемо град на плакат. Рекли задњи пут да ће нам јавити, већ кад је плакат био готов за штампање, неки дан. Рекао и Љубо Бешлић, мостарски Марко Поло, да ће јавити. "Шантићеве" почеле јуче, без одговора њиховог. С људима свих нација. Знате, ми, Срби из Земље Хумске; овако немултикултурни, задрти и нетолерантни, не волимо ни србовати сами.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.