ОХР-ово аговање

Довољно је у десет тачака сажети шта ради ОХР мимо Дејтонског споразума, а против мира у БиХ.  

1. По члану 1.2. Анекса 10. Дејтонског споразума, високи представник се именује на тражење страна потписница (Република Српска, Федерација БиХ, Србија, Хрватска,  бивша “Република БиХ”), а потом га потврђује Савјет безбједности Уједињених нација. Именовање Кристијана Шмита није тражила ниједна страна потписница, а Република Српске је изричито Закључцима Народне скупштине Републике Српске од 10. марта 2021. одлучила да “не може прихватити наметање било које личности за високог представника”. Савјет безбједности Уједињених нација је 22. јула 2021. године разматрао могућност именовања Кристијана Шмита за високог представника, али је то одбијено, јер су од укупно 15 његових чланова,  само два гласа била за, док је 13 гласова било уздржано. За разлику од Шмита, сви досадашњи високи представници потврђивани су у Савјету безбједности УН.

2. Потписујући  Анекс 10. стране потписнице су прихватиле да буде именован високи представник (у једнини) “како би помогао странама да мобилишу те по потреби координишу активностима организација и агенција које су укључене у цивилне аспекте мировног рјешења”, а не да им буде наредбодавац и протектор. 

3. Стране потписнице су Анексом 10. члан 2. одредиле задатке високом представнику да “врши надзор над спровођењем мировног рјешења; одржава блиске контакте са странама, координише активностима цивилних организација и агенција у БиХ итд”. Високи представник од страна потписница није добио никаква извршна ни наредбодавна овлашћења, ни судска, ни законодавна.

4. Самоизабрани такозвани “савјет за имплементацију мира у БиХ” (Пеаце Имплементатион Цоунцил - ПИК),  није никакав орган по Дејтонском споразуму и нема никаква овлашћења у спровођењу мировног рјешења, па није ни дао нити је могао дати било каква додатна “бонска овлашћења” високом представнику.

5. ПИК је на засједању одржаном  у Бону, Њемачка,  9/10. децембра 1997. године, у свом коминикеу - тачка 11.2. констатовао: “Савјет поздравља намјеру високог представника да искористи своја крајња овлашћења у регији у вези са интерпретацијом Анекса 10. као Споразума о цивилној имплементацији Мировног споразума, с циљем олакшања разрјешења тешкоћа путем доношења обавезујућих одлука, кад он сматра за неопходно”, па тако у тачки б) пише: “привремене мјере које ступају на снагу кад стране нису у могућности да се договоре и које остају важеће док Предсједништво или Савјет министара не усвоји одлуку о том питању у складу са Мировним споразумом”. То “поздрављање намјере” није никакво овлашћење. Чак и да јесте, односи се искључиво на акте из надлежности Предсједништва БиХ и Савјета министара, а никако на акте из надлежности Парламентарне скупштине као законодавног тијела на нивоу БиХ.

6. Задирање, макар и привремено,  у законодавну надлежност у БиХ није било на дневном реду бонског засједања ПИК-а. Ванспоразумни ПИК-овци били су тада свјесни да би “поздрављање намјере” за доношење закона било прекрупно кршење међународног уговора, што би могло довести до рушења цјелокупне конструкције Дејтонског споразума. Наметање закона путем доношења одлуке од стране високог представника није “питање које је образложио Савјет за имплементацију мира у Бону 9. и 10. децембра 1997. године” као формулације коју високи представници користе за наметања закона. Тако нису мислили у ОХР-у који је по Анексу 10. само канцеларија, административни сервис, чиновници, особље,  које помаже високом представнику у обављању посла. Они су сачинили груби фалсификат дописујући тачку 11.2.б) Бонских закључака измишљотином која гласи: “Један од најважнијих догађаја у процесу спровођења мира био је састанак ПИК-а у Бону у децембру 1997. године. Разрађујући Анекс 10. Дејтонског мировног споразума, ПИК је затражио од високог представника да смијени са дужности јавне званичнике који крше законски преузете обавезе и Дејтонски мировни споразум, те да, када то сматра неопходним, наметне кључне законе уколико их не усвоје законодавна тијела Босне и Херцеговине”. Овај фалсификат и данас стоји на сајту ОХР-а (хттпс://њњњ.охр.инт/о-охр-у/мандат/). Није било никакве “разраде” Анекса 10. Дејтонског споразума, јер ПИК није страна потписница, нити било какав орган по Дејтонском споразуму, па нема никаква овлашћења ни по том споразуму ни  по међународном праву да разрађује међународни уговор који није ни потписивао.

7. Сви закони које је својим одлукама “наметао” високи представник, као “правни основ” наводили су тачку 11.2.  “бонских закључака ПИК-а” која, као што је наведено, не садржи “законодавну активност” високог представника. Уз то, у свим случајевима наметања закона одлуком високог представника стоји и формулација:  “Закон који слиједи и који чини саставни дио ове одлуке ступа на снагу на привременој основи све док га Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине не усвоји у истом облику, без измјена и допуна и без додатних услова”. Када је Парламентарна скупштина под притисцима, уцјенама, преварама и подвалама накнадно усвајала наметнуте законе, то није могло бити важеће, јер високи представник по пословницима оба вијећа Парламентарне скупштине није овлашћени предлагач за доношење закона. Због тако крупне процедуралне грешке такви закони нису могли постати важећи, већ се сматрају НИШТАВНИМ. Чак и када је високи представник доносио одлуку о промјени неког постојећег закона, они нису промијењени због формулације из одлука високог представника: “Закон који слиједи и који чини саставни дио ове одлуке”. Дакле, није постајао саставни дио постојећег закона, а то ће потврдити свако језичко и логичко тумачење.

8. Када се узме у обзир фалсификат и измишљотина у дописаном тексту на сајту ОХР-а да високи представник “када то сматра неопходним, наметне кључне законе уколико их не усвоје законодавна тијела Босне и Херцеговине”, онда то значи да ни по овом фалсификату нелегални Шмит није могао “наметнути” Закон о измјенама и допунама Кривичног закона Босне и Херцеговине од 1. јула 2023. године. Прво: Зато што овај “Шмитов закон” не спада у “кључне законе”; друго: нису га претходно разматрала “законодавна тијела БиХ”, па га онда нису могла ни усвојити. Дакле, пада и то “овлашћење” по дописаним бонским закључцима.   Шмит је у својој одлуци додао члан 203.а) Кривичног закона БиХ: “Неизвршавање одлука високог представника” уз “правну посљедицу осуде: а) престанак службене дужности и престанак запослења; б) одузимање одликовања; ц) забрану вршења службене дужности у законодавном, извршном, правосудном, управном или било којем органу који се у цијелости или дјелимично финансира из јавних средстава и д) забрану стицања службене дужности у законодавном, извршном, правосудном, управном или било којем органу који се у цијелости или дјелимично финансира из јавних средстава”. Шмит овим потврђује своје поштовање нацистичких традиција.

9. Шмит није могао донијети ни одлуку којом се доноси Закон о измјенама и допунама Изборног закона Босне и Херцеговине зато што Дом народа Парламентарне скупштине на нивоу БиХ није ни расправљао па тиме ни одбио измјене Изборног закона БиХ које је претходно усвојио Представнички дом. Наиме, четири од пет бошњачких делегата са Шефиком Џаферовићем на челу, по договору са ОХР-ом напустили су сједницу Дома народа заказану за 18. март 2024. с циљем давања Кристијану Шмиту прилике за наметање изборног закона. Још гору спрдњу са “државом БиХ” и њеним правним системом ОХР је направио доносећи “исправку одлуке високог представника” којом је кобајаги донио измјене Изборног закона БиХ. Исправка се не односи на изборни закон већ на чланове изборне комисије скрпљене по страначкој припадности - СДА, СДС, ПДП, ДФ. Тако је њима јаднима Шмит  исправљајући непостојећи дио  текста свог  закона који се зове одлука, “забранио” да иду у старосну пензију. Све ове будалаштине редовно објављује “државни” Службени   гласник БиХ, за разлику од Републике Српске која то одбија у складу са законом.  

10. Доношење одлука од стране криминалне штеточине корумпиране високом платом коју никада није имао нити би могао имати, који није постављен вољом страна потписница Анекса 10 Дејтонског споразума нити је потврђен од стране Савјета безбједности УН, грубо је кршење међународног дејтонског уговора, супротно владавини права, понижавајуће за кобајаги “државу БиХ”, а далеко више за све оне који подржавају дјеловање Кристијана Шмита. Мислим на страни фактор, јер се бошњачки политичари још увијек надају да ће им странци направити унитарну државу по мјери само једног народа, а Срби

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.