Одлучио сам да пружим руку први

Комеморативне сједнице

Неки дан је одржана комеморативна сједница у општини Сребреница на којој је одана почаст недужно страдалим жртвама. Кажу да није прва таква, да је прије шест година договорено заједничко обиљежавање страдања недужног народа. Кажу и да те сједнице представљају доказ да је пут помирења и разумијевања извјестан и да се помало и полако отвара.

Братунац и Сребреница у некој нијемости живе додирујући један другога, а не видећи се. Живот је у тим мјестима нека чудна категорија. Куће и зграде дјелују као нијеми споменици неком прошлом времену. Нове, попут вила лијепе куће пркосе старим потпуно срушеним. Полиција стоји на сваком ћошку. Брину о нечему и некоме. О људима, ваљда. Топли јулски дани у том подрињском крају умјесто љепоте љета нуде путницима намјерницима слике суза и туге. Препуна гробља и празна мјеста на гробљу која чекају да буду попуњена. Умјесто нових фабрика, галерија, библиотека, културних центара за младе, просторно највећи комплекс је Меморијални центар Поточари. Тамо мајке и данас плачу. Свакога јула мајке Братунчанке и мајке Сребреничанке имају нешто заједничко: бол. И нема тог политичара, нема те организације и нема тог пројекта који њима може вратити њихову дјецу, браћу, мужеве, њихове најближе. Сви они могу и треба да допринесу њиховом међусобном разумијевању у њиховој боли управо због њихове садашњости, а још више будућности.

Сребреница није и не смије бити бол Бошњака. Братунац није и не смије бити бол Срба. Шушањ, Трусина или неки други крај не смију бити само бол Хрвата. Док год јесте свакоме свој бол, врата су широм отворена неком новом страдању.

“Писмо Милану”

Четрнаестогодишњи, скоро па младић, ми је неки дан рекао да морам, а не требам, погледати филм “Писмо Милану” репера по имену Френки. Рекла сам: “Послије”. Одговорио ми је: “Не, послије, сада. Важно ми је.” Сјела сам, погледала филм. Тражио је да видим и спот за истоимену пјесму. Погледала сам, а разговор након тога је услиједио.

Реци ми јесу ли убијани дјечаци мојих година у Сребреници?

Јесу.

Јесу ли у Братунцу, Травнику, Коњицу... гдје год?

Јесу.

Зашто?

Зато што убице нису вољели ту дјецу јер су припадали другом народу.

Шта су дјеца урадила?

Нису ништа. Само су се другачије звала.

Да ли мене сада неко не воли?

Како мислиш?

Знаш ти добро како, исто као и ову убијену дјецу.

Не, наравно, па сада је мир, а ти си добар момак.

Био је мир и прије, па је почео рат. Била су и та дјеца добри момци.

Да, у праву си.

То значи да можда и мене неко не воли и да ме може убити. Да рат може опет почети. Зашто Френки каже да се боји јер пише Милану? Јеси ли чула: “И мене је страх док пишем ове редове. Рече да сам пљунуо на своје жртве и дједове”.

Како ћу му сада објаснити да је неко издајник, а пружа руку помирења, помислила сам. Да се боји због тога!

Људи сматрају да се само њима треба извињавати, али не и да они треба да се извине за гријех који су направили. То је највећи проблем. Тешко је рећи: “Опрости”, јер се онда суочаваш са лошим што си и ти сам урадио. А нико неће себе да види као лошег човјека.

Би ли могли убити Френкија због ове пјесме?

Ма не, не би. Не говори ништа лоше, нити против некога. И већ видим да лажем. Није Френкија без разлога страх. И није то само пуки стих једне пјесме. И нема порука помирења и извињења које се гласно чују. Нема ни у боли. Нема саосјећања. Има само сјећање у своме дворишту. И има поглед мржње преко дворишта.

Зашто нико не пушта ову пјесму, онда? Само је на интернету могу наћи. Нема ни лајкова пуно (113.047). Више лајкова има она пјесма “Посо кућа” (11.591.976)

Ма дај, мора да пушта, само теби промакне. Ово су пјесме које млади треба да слушају, да воле и онда ће почети да воле и једни друге.

Не причај са мном као да сам беба. Нисам глуп. Не пуштају. Ништа ми није промакло. Зашто ми онда не идемо обићи гробља која су наши војници направили, а друга дјеца наша гробља па да онда сједемо сви заједно? Да се упознамо и причамо.... И нервира ме што су ти очи пуне суза.

Овдје престајем препричавати овај разговор. Схватила сам и да лажем и да не знам одговарати јасно и разговијетно и да један четрнаестогодишњак не прихвата празне фразе које сам му давала умјесто истине. Али како бих му и могла рећи да људи и даље мрзе једни друге. Да не виде гробове других. Да су за све криви само други. Да се Сребреница и Братунац сусретну само на комеморативним сједницама једном годишње, а да је све остало тишина и нијемост. Да Френки руши добро уходану мржњу и нетрпељивост. И да његова пјесма још задуго неће сустићи посо-кућа-пјесму. Да у коментарима испод те пјесме нема порука мржње и неразумијевања, а испод Френкијеве има. Поновно сам пустила исту пјесму, и више за себе поновила ријечи:

Тешко је другима изразити сућут.

Твоји ће те шутнут' а они пљунут'

Злоупотријебити у нови сукоб гурнут'

И тако ће ватра опет букнут'...

Ватра тиња. Године пролазе. Генерације нове дјеце долазе. Не знају једни друге. Не виде једни друге. Не разумију једни друге. Не воле једни друге. Не пружају руке једни другима. И коначно, не знају да је свако четрнаестогодишње дијете само једно четрнаестогодишње дијете. И тако пролази још један тужни јули.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.