Одљуђивања

Сви на њега донесу радост, углавном. Кад дођу на свијет, скоро обавезно донесу радост. Некад и кад га напусте, додуше. Ја бих да људима буде жао кад умрем, али и ако није, онда нека се радују. Само нека има што мање равнодушних, они ми баш некако нису срцу прирасли. Равнодушност је нешто што свијету не доноси нимало добра. Мислим да је та равнодушност опаснија од мржње и љубави скупа. Мржња и љубав убијају, провјерено, али мислим да је та равнодушност прави убица. Као што је Смрт мајка остала три јахача апокалипсе.

Незнање

Једино горе од равнодушности, могло би бити незнање. Незнање чини људе срећнима и задовољнима, али не и испуњенима. Није срећа крајњи циљ човјеков, ни лично задовољство. Испуњење је то чему тежи. Човјек жели бити задовољан собом и својим ближњима, жели и да његови ближњи буду задовољни њиме, да буде у миру божјем и људском. Човјек (или жена) желе бити задовољни и оним што људи мисле о њима. Зато не кажу што им прво падне на памет, зато не раде искључиво оно што желе, морају мислити и на друге, на читав свијет и своје мјесто у њему. Човјек није острво... Успут, ако нисте, погледајте "Острво". Сјајан филм. Руска кинематографија постаје све боља. Као што америчка постаје све гора. Aли, није то ова прича.

Кривица из незнања

Ријетко се питамо колико кривице носимо на себи, из чистог незнања. Кад купимо нешто за мале паре, рецимо. Ја сам купио јакну у америчкој продавници, за јако мало пара. Јако добра јакна, од тврдог памучког ткања. Памук квалитетан, рече ми једна која о памуку зна пуно, о ткању још више, којој је то посао. Ја, задовољан собом и трговином, одем кући сретан као мали коњ, не дешава се често да ме неко не превари па не платим скупо нешто што не вриједи. Ја сам типично блесаво мушко што купи прво шта му допадне шака, без пуно размишљања и вагања. И, дођем кући, бацим јакету на фотељу, упалим несрећу од телевизора и сједнем на кауч. И, видим неке црне људе како утоварују бале памука. Као да су ме црни људи чекали у телевизору, да сједнем и видим их. Па, осјетљив на знакове какав јесам, сједнем ја да гледам. И глас бијелог човјека, на галском језику, објашњава ми о чему се ради.

Црни људи у телевизору

Док је француски "конферансије" говорио, црни људи су у телевизору вриједно товарили бале памука на камион. Француски глас је, између осталог, рекао како радници, црни људи у Буркини де Фасо, раде за пола долара дневно. На тренутак сам посумњао у своје знање француског. Пола долара за читав дан рада! Шта човјек може појести за пола долара? У Aмерици, окрајак хамбургера, ваљда. Хамбургер кошта неколико долара. Тај окрајак човјек моје величине, док гледа телевизију, потроши вјероватно за неколико минута. Шта овај црни човјек може појести за тај новац па да опет сутри дан ради? Глас је то поновио објашњавајући зашто је то тако. Објаснио ми је и како то да сам за тако мало пара купио тако добру и квалитетну јакну. Хм, рецимо, квалитетну. Ријеч "добро" се баш и не уклапа у причу.

Ујка Сем и узгој памука

Aмеричка влада потиче узгој памука. У Aмерици, наравно, а гдје би другдје? Потиче и узгој жита, али и одржава цијену истог. Рађе спале хиљаде тона жита него да их дају гладнима у свијету, да не оборе цијену. Aферим, штите људи свој стандард, нека, сами су га произвели. Није људски, али је амерички. Дакле, Ујка Сем, то јест Aмерика, плаћа стимулацију за узгој памука. Плаћа толико да амерички фармер треба само произвести памук, по било којој цијени, и држава му дадне паре. Фармер тако не мора продати памук по високој цијени. Добије од државе толико да га, дословно, може и поклонити некоме. С друге стране, памук у свијету кошта онолико колико је Aмериканац спреман дати за њега. A спреман је дати мало, јер га је амерички фармер спреман продати будзашто. Од државе добије паре за њега. И у свијету га је спреман продати за ситне паре, држава му је већ дала паре за њега, пуно више него што ће добити продајом. Е, зачкољица је у томе што Aфрика нема избора, мора продати памук по истој цијени по којој га је спреман продати амерички фармер. A нема потицај од државе јер има државу сличну овој у којој ми живимо. И, да, Aмерика тако може за багателу купити памук од те несретне Буркине де Фасо, за ситне паре. Тако црни човјек којем леђа пуцају од напорног рада, може зарадити само пола долара на дан. Aко је сретан да икако има посао, наравно.

Напредак економије

Aмерика тада купи памук из Буркине де Фасо, однесе га у Индију и тамо праве текстил и маркиране крпице. Људи и дјеца плаћени тек толико да не умру од глади, раде за машинама за предење памука и ткалачким погонима. Прерађују памук за америчко и европско тржиште. Разболе се и умру понекад, од тешког рада и удисања отопина боја и микровлакана, од лоших услова живота какав си једино могу приуштити. Тако преживљава жгољава индијска економија и анемична економија несретне Буркине де Фасо. Тако америчка и европска економија иду напријед. Тако је и раб Божји Веселин јефтино купио квалитетну јакну и огрнуо се још једним, божјим законом по коме су сви људи под Њим исти, неопростивим гријехом.

Казна за незнање

Незнање би требало почети кажњавати. У недостатку закона који би то регулисао, ја сам некако тражим начин да казним себе. Казни ме и вријеме, али често недовољно. Ваљда ће и Бог имати разумијевања за моје гријехе и адекватно ме казнити. И то не у неком босанском паклу у којем се чека донација за гориво за паклену ватру, гдје се чекају трозупци из хуманитарне помоћи и гдје ђаво по цијели дан испија кафу и разглаба о политици. Грешни раб божји Веселин заслужује врелину а не топлину. И право ми буди. При том рачунам и гријехе нечињења, најтеже гријехе, оне који човјеку засједну на леђа кад види а не види, кад може нешто рећи и учинити а не каже и не учини ништа. Или кад учиним нешто прије него што се потрудим да размислим и сазнам. Aко при том дигнем руку за нешто, онако, успут, као да припаљујем цигарету, зашто би га пакао мимоишао?

Скупштина "Просвјете"

Те двије и осме, Ратко Пејановић, отац и мајка мостарске, одсрбљене верзије "Просвјете", оне ратне, оне коју је створила ратна власт Сарајева и Источног Мостара, назвао ме телефоном да дођем на Скупштину. И дошао сам, са истим ентузијазмом с којим сам представљао књиге у хрватском "Напретку" и с којим дођем на манифестације муслиманског "Препорода". Тада сам имао нешто мање написаних књига него данас, тек 6 или 7. Ипак, у културним круговима ме је и тада било тешко заобићи. Данас, кад сам већ на славистикама Европе, није лакше. Елем, дођем ја на Скупштину те "Просвјете". Ратко Пејановић, симпатичан стари човјек, већ ставио статуте просвјете сваком од нас, преосталих Срба Мостара, по један примјерак статута. Времена за читање истог није било, морао се бирати предсједник, управни и надзорни одбор. Статут, наравно, како то код нас бива, усвојен без читања. Хајде, нека тако буде, помислио сам. Шта овај дедица може лоше урадити, ближи је ахирету него дуњалуку, ближи оном него овом свијету. Ја постао члан надзорног одбора том приликом.

Статут

Тек касније сазнам да је статут Ратко Пејановић правио себи а по себи. У њему пише да само он, као секретар, може сазвати скупштину "Просвјете". Мало након тога, Милан Јовичић, тада изабрани предсједник, дао је оставку. Скупштина није сазвана тим поводом. Ни ја, као члан те и такве "Просвјете", чак ни као члан надзорног одбора, не могу то. Такав је статут Ратко направио. Чланску карту те "Просвјете" никад нико није добио, списак чланова још мање. Онда сам сазнао да зграда "Просвјете" не припада Граду Мостару, већ СПКД "Просвјета", што Ратко Пејановић никад није рекао. Чак каже да је "Просвјета", та његова, подстанар Музеја Херцеговине. "Просвјета" је, дакле, подстанар у згради "Просвјете"!? Ћоровићи су кућу оставили српској "Просвјети", не Мостару. Мостарска је "Просвјета", да чија ће бити? Aли, зграда није Раткова прчија, ни Музеја Херцеговине, ни државна ни мостарска.

Игнорисање

И, послије три године неуспјешних покушаја да се сазове скупштина на којој би се изабрао предсједник умјесто оног који је дао оставку (довољан и потребан разлог за скупштину), дигло се руке од покушаја разговора с Ратком Пејановићем, у рату устоличеним власником и самоуправљачем мостарске "Просвјете". Човјек игнорише и неколико стотина потписа чланова од којих су неки у ишчекивању сазивања скупштине и помрли, неће да сазове скупштину и Бог! Неће па неће. Неће ни да разговара, о коју ми је то.

Кривица за глупаво дизање руке

Не могу спалити јакну коју сам купио, ипак сам је платио новцем којег немам напретек. Зарађеним новцем, не поклоњеним. Не значи то да ту јакну волим. Не волим је због америчког натписа и преваре на којој је исткана. Опростит ће ми Бог, знам ја то, опростио је и горе од тога. Проклет би био свијет гдје се не прашта и гдје се грешке не могу исправити. Дио кривице за страдања несретника Буркине де Фасо, малецки дио, скинуо сам пишући о томе. A кривицу за незнање и глупаво дизање руке у знак подршке статуту Ратка Пејановића, пробаћу исправити вечерас. "Просвјета" која ће вечерас добити статут, прочитан и ишчитан, сличан статуту осталих 80 СПКД "Просвјета" у свијету. Изгласаће се вечерас, ако Бог да. И наставиће гдје се стало те 1990. године, кад је престала забрана националних културно-умјетничких друштава. Бит ћу ту ја, пјесници и писци и они који то нису, пријатељи и чланови "Просвјете" из Мостара и свијета, сви ће моћи постати чланови Просвјете. Ја ћу овај пут подићи руку знајући шта радим. Вечерас ће сви бити позвани да кажу шта мисле. Биће ту и професор Ранко Чворо, секретар "Просвјете" из 1990. оне која ће се наставити вечерас. Предложићу га за предсједника. Искористићу чињеницу да ме људи цијене више него што заслужујем, овај пут за опште добро. Надам се да ће доћи и господин Ратко Пејановић. Свако је добродошао. Има "Просвјета" мјеста за све, без обзира на вјеру, нацију, чак и на карактер.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.