Од траписта до вицеконзула

На самом крају књиге је и детаљ који се тиче бањалучког краја: “Мање је познато да је поред Бањалуке присутан трапистички самостан Марија Звијезда. Ти монаси, изгнани из Француске за време револуције, прво уточиште нашли су у Немачкој, али су 1868. године и одатле истерани. Како ниједна хришћанска држава није хтела да их прими, замолили су султана за дозволу да купе земљу у близини Бањалуке; пошто им је он то одобрио, изградили су самостан”.

ЧАРОЛИЈЕ БИБЛИОГРАФИЈЕ

На крају наведеног дијела стоји троцифрени број који реферише на конкретну фусноту. У тој фусноти се наводи шест различитих дјела на три различита језика. А међу тих шест, као најзанимљивији наслов ми се намеће књига Х. Томпсона “Одлазећи Турчин”. Није ми тај наслов посве непознат, присјећам се да га неколико пута цитира Омер Хаџиселимовић у својој монографији “На вратима истока”. Памтљив је његов опис сусрета са Богданом Зимоњићем. Један од вођа Херцеговачког устанка, пише Томпсон, “сада је старац од преко осамдесет година, али још увијек обавља своје свештеничке дужности и изгледа чило и крепко као човјек од шездесет. Аустријанци су му дали пензију и земљу, а његова три сина имају добре положаје под овом владом. Сељаци га још увијек веома поштују; кажу да је Гатачко поље широко, а да Сиви Соко (Богдан Зимоњић) живи у њему. Било ми је драго што сам га видио, јер је он један од малог броја оних који су још живи, а који су својим јуначким устанком довели до промјене стања у овој потлаченој земљи”.

У истој књизи налазим и на јако занимљив опис новог пута који је Аустро-Угарска изградила, пута између Бањалуке и Јајца; након што нотира лоше стање старог турског друма преко Мркоњића (Варцара) и суморног планинског масива Добриње, он дословно пише: “Аустријанци су направили прекрасан нови пут долином Врбаса, који је право чудо технике јер се исти ниво одржава више од 50 миља. Максимални успон је два процента и то на само једном или два мјеста, јер је цеста највећим дијелом апсолутно равна. (...) У селу Бочац влада је саградила малу крчму за путнике. (...) Храна је врло пристојна”. Занимљиво ми то звучи. Било је крајем деветнаестог и почетком двадесетог вијека много западњачких путописаца по Босни, не баш онолико колико стотинак година касније, али ипак повелик број. Ова Томпсонова књига ми се одједном учини достојном озбиљнијег увида.

ОНЛАЈН ЋОРСОКАЦИ

Најприје сам мислио да неће бити никакав проблем пронаћи дигиталну копију. За ову књигу су морала истећи ауторска права, мада је њен аутор живио заправо доста дуго након ове посјете Босни и Херцеговини, све до 1940. (рођен је иначе 1856, а у БиХ је био као четрдесетогодишњак - 1896.). Ипак, у првих неколико покушаја - мрка капа. На најпознатијим сајтовима и порталима на којима се налазе десетине и стотине хиљада књига које више не штити “копирајт”, ове књиге из неког разлога нема. Ипак, послије неколико онлајн ћорсокака, напокон наилазим на један дигитализовани примјерак, буквално скенирано прво издање претворено у ПДФ фајл. “Прелиставам” фајл и видим да је десето поглавље посвећено Бањалуци. На самом његовом почетку писац каже: “Бањалука је некоћ била важнији град него што је данас”. (Данашњи путописац би могао започети опис на исти начин само уз малу интервенцију, да се, наиме, каже да је то некоћ био “мање важан” град него данас.) Томпсон пише да је Бањалука “прелијепо ситуирана” на Врбасу, отприлике тачно на мјесту гдје престаје меандрирање ријеке кроз брда и планине. Прије доласка Турака, наставља он, то је била важна тврђава, али не и нешто више од тога, док су Турци град преобразили у просперитетну урбану цјелину. Енглез се отворено диви љепотама пејзажа и локалне архитектуре. Такође, он је одушевљен ускотрачном пругом која се однедавно изградила кроз скоро цијелу Босну и Херцеговину. Занимљиво је како описује повратак у Бањалуку након цјелодневног излета у Приједор. Вечерњи воз креће у 18 часова. Истини за вољу, возови су спори, чак и за ондашње стандарде. Вожња од Приједора до Бањалуке трајала је око четири сата. Стиже, дакле, око десет увече и иде директно у хотел. Име хотела се не наводи, али писац има потребу да нагласи како је соба била чиста и удобна.

ФРИМЕНОВЕ ДЕПЕШЕ

У књизи се на неколико мјеста помиње британски вицеконзул у Мостару по презимену Фримен. Он је био на дужности у вријеме Херцеговачког устанка и његови извјештаји су били круцијални за обавјештавање британске политичке елите, а затим и јавности, о злочинима почињеним у то вријеме. Један детаљ који Томпсон наводи пишући о својој посјети Приједору је нарочито илустративан. За њега је Приједор једна идилична варошица, а једва двадесет година раније, у једној Фрименовој депеши, датираној 17. марта 1896, извјештава се овако: “Прије неких седам дана, директор православне основне школе у Приједору је убијен, а маса је с његовом главом набијеном на колац парадирала кроз град, уз ритам бубњева и другу музику”. Пошто су транскрипти расправа из Британског парламента у великом дијелу доступни на интернету, лако је пронаћи дискусије посланика базиране на Фрименовим депешама у којима се, из хуманитарних разлога, призива интервенционизам. Има нечег мрачног и песимистичног у идеји како се у распону од стотину и двадесет година, у британском парламенту воде страствене дискусије због извјештаја о злочинима у Приједору. Игноришући истовремено властите колонијалне злочине, британским владајућим класама овдашња непочинства служе да сами себе убиједе у сопствену моралну супериорност. За њих је то, наравно, пријатно и утјешно, а за нас све овдје би, наравно, било боље да се наша егзотика више тиче природних љепота, него политике. Нажалост, и када описује међуетничке анимозитете у Босни и Херцеговини, којима се посвећује сигнификантан дио у неколико поглавља, Томпсонова књига стара стотину и тридесет година умногоме је још актуелна.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.