Од Сахаре до Сибира
Током снимања филма, или рада на некој компликованој позоришној представи, догађају се разноразна чуда, непредвиђена збитија која су, често, занимљивија, и интересантнија од онога што ће публика видети кад буде гледала филм, или, представу.
Непланирани "догађаји" обавезно прате снимање сваког филма, искрсавају свакодневно, из часа у час, и што је филм тежи за реализацију, искушења су све већа и, раскошнија.
Долазећи у "мачванско село", саграђено у Делиблатској пешчари, на једном од рукаваца Дунава, имао сам осећај да сам у Сахари, кад се и камиле склањају у хлад. И док сам са двојицом пријатеља газио преко ужареног поља, према објекту – механи на обали реке, упитали смо једног човека из сектора технике, колика је температура? Он је погледао нешто у колима, и рекао: четрдесет и девет степени. Машала, рекосмо нас тројица углас.
И, на тих педесетак афричких степени – наишао је (био) талас врелог ваздуха из Сахаре, угледали смо Ђорђа Џандара – Лазу Ристовског, како у пуној жандармеријској униформи – закопчан до грла, јаше коња кроз плићак реке... Кад сам га, после, питао, како је издржао толику врућину у униформи и чизмама до колена, рекао је: "Замисли, уопште се нисам знојио. Нисам осећао врућину, док сам снимао"...
Моћ доброг глумца да се "повуче" у лик, да напусти реалност, да одстрани све околне утицаје, равна је ритуалним, босоногим шетачима по усијаном камењу, или људима који су успевали да "задрже" дисање десетак минута, што је (у оба случаја) медицински, немогуће.
Са тих "афричких" педесет степени у хладу, како се за утеху каже, филмска екипа је прешла у Републику Српску, да снима сцене Церске битке. По плану, снимање је требало да почне половином септембра, док је још лепо време, налик ономе из августовских дана, 1914. године.
Међутим, у "реализацију битке" уплеле су се и међународне (миротворне) снаге, које су забраниле уношење "филмског оружја", пушака из времена балканских ратова, 1912 – 1913. године са образложењем да оружје подлеже "посебној контроли и процедури".
Пролазили су дани, па недеље, у преписци, телефонирању, молбама, интервенцијама, и све је било у обећањима у реду, само што камион са "сумњивим оружјем" није могао преко границе.
Бајдвеј, док се распадала Југославија, "пацовским каналима", све уз знање међународних обавештајних служби, преко граница су прелазили шлепери најсавременијег оружја, за будући "реални" оружани сукоб, који ће, као што видимо, поново послужити за снимање неких нових филмова о "протеклим ратовима".
Да није цинично, било би апсурдно.
Кад је дозвола (коначно) добијена, и кад је екипа изашла на "падине Цера", већ је увелико био новембар, снег је нападао као што је ред, а температура се спуштала према сибирским хладноћама.
Са плус педесет, на минус десет, због "сумњивих пушака", из ратова с почетка двадесетог века, рентираних у Бугарској – један евро, за пушку, по дану.
И сва је срећа што се све то заборави, јер да се памти – нико никад не би више снимио ниједан филм.
После три године "борбе", Свети Георгије – Богу хвала, убио је једну од аждаха.
A шта ћемо са осталим аждахама, то још увек нико не зна.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
