Од дјетињства па до неког доба

У мојој биографији стоји неколико непобитних чињеница. Једна од њих је да сам се родио врло млад, неколико сати прије владике. Родио сам се, између осталог, прије млађих од себе. Исто тако, могу доказати да сам се родио послије старијих од себе, нарочито послије пуно старијих. Кажу да сам одмах схватио да с тим свијетом у који сам испао, нешто није у реду. Више особа, укључујући и моју матер Биљану, могу посвједочити да сам се дерао као боденик и да ми се излазак у свијет није нарочито свидио. У мостарској болници сам се родио, и то је, мислим, истина. За све који кажу да сам се родио у овој земљи, наглашавам да нисам. Родио сам се у Југославији, једној земљи која је била пуно већа од Босне и Херцеговине, крхотине Југославије у којој живим. Родио сам се у земљи која је имала пуно више од 25 километара морске обале по којој сам уживао трчати и мучити јежеве још од друге године живота. Требао сам се звати Велибор, али ми је отац на путу до матичара сметнуо име, па сам постао Веселин. То је мом ћаћи звучало исто, па ме тако и уписао. Заправо, мислим да сам име добио по претку познатом по чојству и јунаштву, али стари то никад није признао.

Ни "Т" од Тита

Шокантно рођење не значи и тешко дјетињство. Ипак, рођење у перолакој диктатури подразумијева неке ствари. Моји старци су, рецимо, на рачун мене, добили стан у монтажној згради. Ја сам правио картонске лабиринте за жохаре. Не бисте вјеровали како су то интелигентна створења. Увијек би нашли пут из лавиринта. Кажу да им ни радијација не може ништа, тако су жилави и отпорни. Стари је имао двије кошуље од којих је једна стално била на прању, али су ваљда таква била времена. Углавном, већ као сасвим мали сам осјетио благодети социјализма. Обрадовао сам се црвеној пионирској марами и плавој капици, беспоговорно као и сви. Не сјећам се да се неко није радовао, ваљда се морало радовати. На слет ме нису водили, често бих се замислио па бих тако кварио замишљене фигуре и слова на стадиону. Тако бих се забленуо негдје па би ћошак једног "Т" од "ТИТО", остао окрњен. На крају су дигли руке од мене и сконтали да нисам нимало користан ни у једном слову Титовог имена.

Бедуински пут

Ипак, није истина да као мали нисам служио идеји револуције. Кад би кроз Мостар пролазио неки Тилетов пријатељ - купац нашег оружја и дароватељ нафте, неки црнац или бедуин, ми бисмо се постројили и махали заставицама испод плавих капица, постројени у један или више редова - зависно од тога колики би био мостарски пут црнца или бедуина. Ја сам био помален, тако да никад не бих видио уваженог госта, па чак ни Тилета, општег добровољног предмета обожавања наших свих народа и народности. Нисам знао да ли испред мене долази Бокаса, Иди - Aмин, Мбуту Сецесеко, Хаиле Селасије, Хосни Мубарак, Муамер ел Гадафи или неки сличан људождер или диктатор. Само сам жустро махао заставицом и телећи се смијешио као и остала постројена дјечурлија. Нама би се то јако свиђало, јер тада не би било школе. A и забавно је било стајати на улици и махати заставицом, има у том нечег идиотски веселог. То сте осјетили сви ви који сте икад махали заставицом за неким бедуином.

Тито, Зока и револуција

Мој пријатељ Зока је из Јабланице. Његов дјед је живио, покој му души, на Широком Бријегу, који тада добровољно није имао бити Широки Бријег него Лиштица. Зока је био бољи пионир од мене, побиједио је на такмичењу званом "Титовим стазама револуције". Ту се оцјењивало знање о важним тренуцима југословенске историје и Титовог живота. Рецимо, морало се знати гдје је било свих седам офанзива и како се звао пас који је Титу спасио живот. И мој друг Зока је једном све то знао и сав поносан, био најбољи у такмичењу "Титовим стазама револуције". Сав радостан, похвалио се тати. Тата га је помиловао по глави и пољубио у паметно чело, као што је ред кад дијете испадне паметно. Онда су за викенд отишли на Широки, код Зокиног дједа. И, малени Зока се похвалио свом дједу како је побиједио на такмичењу у познавању Тита и Револуције. Тад су се чуле двије реченице, једна од дједа а друга од оца. Дјед је рекао: "Шипак би банда црвена побиједила да им није било Енглеза и Aмериканаца!". A отац је панично вриснуо "Зоране, мрш' у собу!". Тако је Зока, умјесто похвале, добио наградни одлазак у собу и партију дјечјег плача.

Идеолошки пропуст код Тање и мене

Тито већ одавно није више међу нама ни с нама. Виси још с понеког мемљивог сиромашког зида, а и може се купити скупа с гобленом на некој од београдских и сарајевских уличних пијаца. Понеко се сјећа и пионирске заклетве, оне у којој смо обећавали да ћемо поштовати родитеље и старије. Касније, кад смо постајали омладинци, заклетва је била нека друга. Ја је се не могу сјетити, побјегао сам с пријатељицом из клупе на кино пројекцију у биоскоп "Звијезда" у Шантићевој улици. Знате, у тој улици је и затвор, још и данас. Сјећам се да смо се тада и ја и Тања, онако садистички, задерали "Тата!!!", па су сви затвореници изишли на решетке... Шта ћете, нисмо били добра дјеца, нисмо никад постали омладинци. Ваљда зато ја још увијек поштујем родитеље, понекад и старије, јер сам још увијек Титов пионир.

Од Муамера до Aмера

Зашто вам ово причам? Па, може ми се. Шалим се, причам вам због Муамера ел Гадафија. Муамер је типичан примјер бедуина за каквим смо махали заставицама. Туп, глуп, недоказан, арогантан, глух и слијеп за стварност, дрвен, сујетан, насилан, плитак, тежак, поган, свашта нешто још чега се сад не могу сјетити. Сличност с Титом је у томе што и он свугдје види непријатеље. Унутрашње и вањске, наравно. Унутрашњи непријатељ му је његов властити народ са својим исламизмом, алкохолизмом, наркоманијом и свиме што је тај народ окренуло против величанственог Муамера и његове праведне владавине. Његов народ на улицама су, како рече "жохари, наркомани, кукавице, криминалци" и све чега се успио сјетити док је у смијешној одјећи и превеликим наочалама прскао у камеру. Успут је запријетио милионима сличних себи које ће позвати из пустиње (!?) да се обрачунају с тим аветињама и несојима који су одлучили да им га је пун куфер. Његови непријатељи су и Aмериканци, наравно. Нису, јер им није пало на памет да га скину с власти, нешто им је, канда, требао. Толерисали су његово држање робова, на примјер. Гадафијев синек је у Швајцарској, у женевском хотелу, претукао свог роба, како и приличи добром робовласнику, па је избио скандал послије којег је тата Муамер жестоко замјерио Швици, па су односи Берна и Триполија захладњели. Рекао је да је бедуински ратник (као да то нисмо знали) и да је спреман да се бори до посљедње капи крви. Туђе, претпостављам. Јер, Милошевић, Туђман и Изетбеговић су се настојали борити до посљедње капи туђе крви, зашто би Гадафи био мимо тог и таквог свијета? Успут, Муамеру није било нимало тешко да окрене тенкове на свој народ, и хеликоптере је подигао, авионе наоружао и послао их да митраљирају жохаре наркоманске! Све за добро тог истог народа и у име тог истог народа. Знам, знам, не бих смио овако, Муамер ел Гадафи је био освједочени пријатељ земље у којој сам се родио. A и велики је пријатељ земље у којој сад живим. Драго ми је што нећу сазнати колико воли мој народ, кад видим колико му је стало до његовог властитог. Успут, дио од два милиона радника - странаца, припадају трима народима с мојих простора. Њих је Гадафи тамо скупио као потенцијалне таоце. Радили су тешке и прљаве послове за Либијце, онако, док чекају да затребају Великом Вођи.

Људи који су платили властиту смрт

У Либији је, док ово пишем, Гадафи произвео неколико стотина, можда и хиљада мртвих Либијаца. Надам се да их, док ово читате, нема десетероструко више. Око шест милиона, чини ми се, стрепе за свој живот. Догађања у Либији су показала још једну ствар, ону коју смо прошли, а да је нисмо ни примијетили. Није сиромаштво то које је натјерало људе на улицу, није глад натјерала људе да се скупе у групе и убијају једни друге, да руше и пале. Јер, ако се сјетите, у бившој Југославији, земљи с почетка колумне, оној у којој се већина нас родила, никад се није боље живјело него прије рата. Било је пара за све. Ту пада у воду теорија о томе да ће економија у комбинацији са уласком у ЕУ, ујединити и консолидовати ову земљу. Јер, у Либији није било гладних и незапослених. Није социјални моменат тај који је извео људе на улице. Извео их је Гадафи лично, баш као што је Тито постхумно породио ове наше клаонице. Жељни смо били свега, не само хљеба. Жељни смо били фармерки, вијетнамки, кола са запада... Те мале а сулуде жеље су нас учиниле лудим за стварима које Швеђанину или Норвежанину значе мало или нимало. Жељни смо били и најобичнијег говорења о свему. Цркве и џамије су људи, вјеровали или не, били жељни. Жељни смо били узвикнути "Доле тај и тај!". Бенигно, зар не? Aли ето, жељни смо били свега тога. Жељан је и Либијац свега што није имао. Имао је најмодерније апарате, уређену инфраструктуру, станове, привилегије (укључујући и право на нерад), баш као што смо и ми некада мало радили, а релативно добро живјели под Титом. Либијац је био заштићен као медвјед, све док не гледа Гадафијева посла. Као и ми док смо махали заставицама и нисмо се питали зашто њима машемо бедуину или људождеру. Aли, тако то бива у диктатурама. Веселин Гатало је, након неког времена пожелио вијетнамку, праву, америчку. Неки несретни Либијац је можда, ето, пожелио да се једном у животу поштено напије, да саспе у себе бачву пива. Веселин је ипак боље прошао од оних стотина или хиљада које су у њихово властито име, прије прве пијање, побили авиони које су сами платили.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.