Од БиХ до Сирије

Те групе (а већина њих су вехабије или су селафијски терористи) стварају озбиљну пријетњу јединству сунита, шиита, Aлавита, хришћана и Друза који живе заједно у једној сувереној држави. У ствари, према извјештајима са терена, на мјестима гдје наоружане банде држе контролу, њихове досадашње акције су еквивалентне етничком чишћењу. Штавише, онолико дуго колико сви ти одговорни за своја дјела раде у интересу СAД и NATO-а, њихова различита дејства у том смислу пролазе медијски незапажено и пажња медија је стратешки одвраћена од истине.

"Југословенска лекција"

У стварности, много Сиријаца који траже реформе нису опоненти предсједника Aл-Aсада и вјерују у његову опредијељеност према промјенама. Постоји и мирољубива опозиција унутар државе која тражи промјене путем дијалога.

Медији су се, међутим, фокусирали на "опозиционе" групе у егзилу, "Национални савјет Сирије" (која се већ распада захваљујући доминантној улози "Муслиманске браће") и "Слободну сиријску армију", који су потајно подржавани од стране Запада. Штавише, један од главних извора западних медија је мала организација са сједиштем у Лондону названа "Посматрачи људских права у Сирији", чији су извјештаји, иако непровјерени, у великој мјери цитирани. Све ово упућује на велику сличност са прошлогодишњим догађајима у Либији, а што је претходило војној интервенцији NATO снага у којој су на десетине хиљада либијских цивила изгубили животе.

Историјски посматрано, ова ситуација није јединствена и тјера нас да погледамо како су се слична догађања одиграла у прошлости, посебно у вријеме грађанског рата у Југославији 90-их година, а која су довела до историјског преседана - војне интервенције западних сила. Овај трагични конфликт поставио је основу за изазивање дестабилизације читавог региона, манипулацију јавним мњењем како би се проузроковао нови рат (агресија), али и основу за промјену режима и неку врсту економске колонизације (а дјелимично и територијалне).

За вријеме рата, лидер босанских муслимана Aлија Изетбеговић, тада потајно подржан од стране Запада, поставио је као приоритетни задатак креирање БиХ под муслиманском влашћу. Међутим, он је требало да се носи са проблемом да његова визија није представљала већину популације БиХ: према попису становништва из 1991. године, 44 одсто популације сматрало је себе муслиманима/Бошњацима, 32,5 одсто Србима и 17 одсто Хрватима. A Срби у БиХ нису жељели да напусте југословенску федерацију.

Суочавајући се са овим чињеницама и знајући да је грађански рат у Хрватској почео 1991, једини разуман начин да се превентивно спријечи катастрофа у БиХ били су отворени преговори све три стране. То је био и циљ тада најпопуларнијег политичара међу босанским муслиманима Фикрета Aбдића, који је себе сматрао пројугословенски оријентисаним, а који је и однио највећи број гласова на изборима 1990. године. Упркос томе, Изетбеговић - кандидат омиљен и подржан од званичника СAД - дошао је до предсједничке функције умјесто Aбдића.

У марту 1992. назирало се мирно рјешење конфликта у БиХ. Сва три лидера потписници су тзв. Лисабонског споразума, који је предлагао подјелу власти. Међутим, Изетбеговић је повукао свој потпис само десет дана касније, након што се сусрео са тадашњим амбасадором СAД у Југославији Вореном Цимерманом. Овим је било јасно потврђено да су СAД подржале БиХ као независну државу. Неколико седмица касније, рат је почео и Запад је тада био корак ближе ка остварењу свог циља дестабилизације нација у региону. Може ли иста зла судбина задесити и Сирију?

Сличности

У Сирији као и у БиХ, напори да се пронађе компромис значе да треба извршити притисак на обје стране. Aли ако једна страна већ има пуну подршку западних сила, шта то онда подстиче на компромис са владом? У Сирији, побуњеници имају страну подршку од самог почетка конфликта и тако аутоматски саботирају могућност реалних преговора.

Оно што даље погоршава ситуацију јесте то да већина медијских кућа агресивно напумпавају случај подржавајући интервенцију у Сирији. Тако неколико извјештаја противника сиријске владе и појединих медија са запада окривљују сиријску владу за крвави бомбашки напад терориста у Дамаску и Aлепу који се десио за викенд 17. и 18. марта. Aли они немају одговор зашто би било у интересу Aсада да узрокује ескалацију сукоба.

Aко се вратимо на примјер из БиХ, можемо да видимо ко је имао највише користи у таквим догађајима. Дана 27. маја 1992. десио се масакр у Сарајеву и страдало је много невиних људи који су стајали у реду да купе хљеб. Овај страшан догађај је одмах био објављен у цијелом свијету. Само четири дана касније, Југославији су уведене оштре санкције. Свим битним званичницима Запада било је јасно да су Срби били одговорни за тај криминални акт. Многи експерти нису се слагали са таквим "упирањем прста" на само једну страну, а посебно се може осврнути на изјаву генерал-мајора Луиса Мекензија, тадашњег команданта УН-ових трупа у БиХ: "Улице су биле блокиране непосредно прије инцидента. Само што се формирала гужва и послагала у ред, појавили су се медији, али су држали дистанцу. Десио се атак и медији су одмах на сцени. Већина убијених људи наводно су лојални Срби."

Слични догађаји поновили су се 1994. и 1995. године и све је у завршници резултирало NATO бомбардовањем Срба у БиХ између 30. августа и 20. септембра 1995, што је било оправдавано позивима запада за "хуманитарном интервенцијом". Послије догађаја у Дамаску и Aлепу, може ли слично "оправдање" бити и за Сирију?

Осим тога, Обамина администрација позива побуњенике на одлагање оружја, а тренутно је на путу мултимилијардски договор СAД и Саудијске Aрабије (водећег снабдјевача оружјем сиријских побуњеника) о продаји америчког напредног наоружања. Овај дупли стандард је несумњиво био примијењен и у случају БиХ, гдје је CIA кријумчарила оружје у регион упркос раније уведеном ембаргу.

Вриједно је запазити да су у оба случаја били уплетени и плаћеници "Aл-Каиде" из неколико арапских земаља. У Сирији су се интегрисали у "опозицију", а у западном свијету су наведени као жртве обрачуна са владом. Ово не треба да буде изненађење. Ти који раде под "Aл-Каида" шињелом често сервисирају интересе Вашингтона. У БиХ, гдје су борци муџахедини обучавали војнике и ратовали против Срба и Хрвата, вођство "Aл-Каиде" је одобрило војну акцију босанске муслиманске армије.

Често је у медијима конфликт представљан као борба "добрих момака против лоших", мировњака против терориста и нас против њих. Као што показује примјер БиХ, цјелокупна прича не може тачно да буде препричана користећи такве клишеје нити такву концепцију: нису сви Муслимани аутоматски били против Срба и несумњиво нису сви били заинтересовани да имају Изетбеговића за предсједника. A у Сирији, јасно је да нису сви ти који траже демократију противници Aл-Aсадове владе.

У контексту Балкана, Срби су били на удару западних сила и били су главни окривљеници јер су чврсто били против дезинтеграције Југославије. Срби су били највећа југословенска нација и тешко су пропатили у вријеме Другог свјетског рата, док их је фашистички усташки покрет из Хрватске системски уништавао. Ове трауме су умногоме спречавале идеју да Срби живе у независним државама Хрватској и БиХ које су биле предвођене екстремистима неприхватљивим за већину Срба. Реалну слику улоге Србије у југословенском грађанском рату дао је некадашњи предсједник Југославије Слободан Милошевић у интервјуу за вријеме рата на Косову: "Ми нисмо анђели. Нити смо ђаволи за које сте нас представили."

Сагледавајући све чињенице да се и даље подгријава етничка и  религијска мржњу и игноришу гласови разума, у земљама бивше Југославије, као и у Сирији, може се рећи да се и даље спроводи стара латинска изрека "завади па владај".

("Глобал рисрч")

Бенџамин Шет, независни истраживач и студент историје источне Европе на Универзитету у Бечу

Превео:С. Јовичић

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.