О спорту

Христова Црква је у овом свијету ради нас и ради нашег спасења. Кад кажемо "нас", мислимо на све људе који желе бити хришћани. A хришћанин се постаје крштењем - добровољно и слободно.

Хришћани, као и сви људи, могу да раде многе послове професионално, па је самим тим јасно да се и спортом могу бавити на исти начин. Црква Христова, према томе, гледа на професионалне спортисте као на своју дјецу, свој народ. Међутим, као и у другим пословима који подразумијевају велике психофизичке напоре, несумњиво је да постоји забринутост, када је у питању нпр. употреба допинг средстава или немилосрдни власници клубова који траже резултат по сваку цијену. Човјек је биће сложено, али биће које има своје границе. Занимљиво је да немају правог успјеха они који узимају нека додатна средства, као и то да данас - без обзира на безочност многих - побјеђују ипак најбољи и они у којима има највише оног људског и витешког. Још увијек побјеђују тим и дух заједнице, и личности изузетних спортиста. Доказ је то што много слабији тимови у којима влада и присутан је такав дух, побјеђују вишеструко јаче и богатије тимове од себе.

Још увијек у спорту има много тога лијепога да се види и много чему имамо да се научимо од спорта и спортиста, јер спорт је у својој основи вјежба, аскеза тијела, и наравно духа јер је све то нераскидиво повезано. Не би требало да све оде у правцу савременог гладијаторства и заиста треба бити тужан због стања нашег спорта, прије свега фудбала. Ми смо спортска нација и то је несумњиво. Невјероватан је успјех наших тенисера у најновије вријеме, успјех који доводи до једне парадоксалне ситуације: онима из великих и богатих земаља клецају кољена пред нашом насмијаном дјецом, која можда нису ни имала тако добре услове за развијање свога талента, али су имала и сачувала оно што је најпотребније. Зар то није дух који доноси радост? И ето, због тог духа они су освојили свијет. Но ми морамо нешто учинити да се и у наше тимове врати тај дух.

Велики проблем савременог професионалног спорта јесу нечасне радње тј. намјештена игра са једне стране, и хулиганство које поприма алармантне размјере са друге стране. Код неких народа то је изражено више, код других мање, и то је тема о којој би се могло много говорити јер указује прије свега на (не)способност појединих држава да се томе супротставе. Ово хулиганство води ка једној дубокој мржњи међу навијачима противничких тимова, мржњи која се преноси са генерације на генерацију навијача и узрок је многих зала којих смо свједоци. Једини лијек јесте добра, поштена, квалитетна, витешка и пуна људскости игра самих спортиста, која би и у навијачима могла покренути сличне особине и угасити мржњу.

Оно што људима неријетко упада у очи јесте то што се многи спортисти изјашњавају као велики вјерници. Но, то није новост. Још седамдесетих година појављивали су се у новинама чланци у којима своју вјеру исповиједају Пеле, Бекенбауер, Еузебио а касније и многи други. У вријеме атеизма који је тих година код нас харао, за све нас то је било право чудо. То што се поједини од њих отворено изјашњавају као вјерници, ни у ком случају не треба бити схваћено као експонирање. Ти људи једноставно одишу хришћанским здрављем, радошћу и нормалношћу, и не стиде се да покажу шта су, ко су и како вјерују.

На лицима спортиста још увијек можете видјети ону дјетињу безазленост и отвореност, али и онај чисто монашко-аскетски израз. Они су свакодневно изложени огромним психофизичким напорима, да би на крају у утакмици играло само њих једанаест или пет (зависи од тога који је спорт у питању). Тиме се, прије свега, изграђује карактер, а потом одржава и физичка кондиција. Они никада ништа не раде сами за себе, стално су усмјерени једни на друге и увијек се одређују једни у односу на друге. Од њих се очекује да изграде добар однос према саиграчима, према тренеру и судијама, да имају честит однос према противнику, кога не смију ни потцијенити ни прецијенити и, на крају, да буду спремни на то да педесет или сто хиљада навијача зачас аплауз претворе у звиждук. Уствари, зар тако некако није и у животу, некада слабијег а некада јачег интензитета?

Спортисти су дакле људи који, ако имају отворене очи, могу брже и јасније да сагледају драгоцјеност Божије помоћи и милости Божије. У томе је њихова велика предност. Aли, они веома лако могу да склизну у амбисе невјероватних искушења која собом носе слава, новац, лоше друштво. То су бремена која се тим младим људима намећу и оптерећују их. Много је оних који су били добри, чак најбољи међу њима, али нису издржали тај неподношљиви притисак новца, моћи и пролазне славе и потражили су утјеху тамо гдје је нема - у дроги. И ту је почео, како је говорио Дучић, "сутон једне славе".

Велика помоћ овим младим људима у којима неријетко живи дух истинске вјере и побожности, али чији живот захтијева велики напор и то не само физички већ и психички и духовни, могао би бити свештеник, духовник. Барселона нпр. има своју школу и интернат који има свога свештеника и духовника, славни Реал има свога свештеника итд. Много је младих свештеника, одличних спортиста, који би својим савјетом и молитвом могли помоћи клубовима и играчима који су данас, све чешће у рукама бескрупулозних људи, манипуланата, који нису ништа друго до савремени гладијатори. Резултат је да умјесто здравља, такво бављење спортом може да донесе болест. Не само спортистима, већ и милионима безазлене дјеце којима су они образац живљења.

Чињеница је да смо сви ми помало такви да се молимо Богу тек онда када нам нешто затреба. Но Господ је човјекољубив и милостив, није ситничав попут нас. На наш искрен позив Он одговара увијек, и то тачно онда и онако како је за нас најбоље. Неријетко, оно што тражимо за нас није добро, а често нисмо ни заслужили оно што тражимо. Када је ријеч о спорту, треба бити свјестан да се моли и побједу жели и онај са друге стране, а уз то је можда радио и трудио се и више и боље од нас.

Никада не смијемо заборавити да су на стадионима, и међу играчима и међу навијачима људи, а човјек је биће сложено, по ријечима Св. Григорија Богослова "макрокосмос у микрокосмосу." A Христова је ријеч да "нико не зна шта је у човјеку осим Духа Божијега Који је у њему". Свакако да има вјере на стадионима, но питање је колико је и како она артикулисана. Некада је довољна вјера једнога да побиједи хиљаде невјерних. Што се навијања тиче, суштина је у томе да не навијамо за тимове, него за људе, за личности. Као и у свему другом, и у спорту људи који су личности и који свој посао раде одговорно и добро, привлаче друге људе.

Човјек је биће игре и у игри се најлакше и најбоље открива. Нажалост, што смо старији све се мање играмо и сматрам да је то погрешно. Треба схватити да игра није начин да "убијемо вријеме", већ простор нашег стваралаштва у коме сазријевамо као личности. Зато спорт, који је у својој бити игра, треба сачувати од свих пријетњи које пред њега поставља вријеме у коме живимо.

********

ЦРКВA гледа спортисте као своју дјецу

********

МНОГО можемо да научимо од спортиста

********

ВЈЕРA једнога побиједи хиљаде невјерних

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.