О Пресветој Богородици

Поштовани читаоци, у текстовима које намјеравамо убудуће писати и објављивати, прије свега, да вам саопштимо неке важне поуке и поруке Хришћанске вјере, говорећи о питањима значајним и свакодневним, која често чујемо и од народа простог и од ученог. Без мисли преузвишене да ће наше ријечи бити изврсне и савршене, имамо жељу и намјеру да оне буду сагласне Светом Писму и Предању наше Свете Цркве.

Наша Света Црква, вођена и надахњивана Духом Светим, у свему што чини открива и упућује на неки дубљи смисао ствари и појава, указујући на истину и тајну наше вјере. Тако је и са црквеним календаром, у коме одмах послије великог Празника Преображења Христовог – Празника у коме нам Христос открива и Себе у свјетлости Своје Божанске славе али и тајну преображеног човјека, човјека будућег вијека – послије Преображења као празник долази Празник Успења пресвете Богородице. Овај празник прославља Догађај који је боље и увјерљивије од свих прије и послије њега посвједочио ту велику и потресну тајну славе која је за човјека припремљена. Човјек преображени, управо човјек који је постао дом и обиталиште Божије, прије свих и више од свих је управо Пресвета Богородица.

Многа су и дивна имена којима Црква кроз историју, устима својих богонадахнутих пјесника и богослова, назива Пресвету Богомајку: “Шира од Небес”, “Смјестилиште Несмјестивог” “Гњездо Орла Небескога”, “Огњени Пријесто Цара Невидљивог”, “Грлица богогласна”, “Шибљика Живоносног Дрвета”, “Голубица кротка, тиха и незлобива”, “Зора новога Дана”... Заиста, потресни су ови покушаји да се ограниченом људском ријечју изрази безгранична тајна личности Мајке Божије, и сваки од тих покушаја понајвише је смирено поклоњење пред Њом и молитва да нам Она, Сама, да ријеч да је искажемо. Тајна Њене личности – тајна је Самога Христа, Који је из Ње, као Сунце иза горе, изгријао свијету. Најављујући Христа, Ријеч Божију, још су старозавјетни пророци прорицали и свједочили о Њој, као Оној кроз коју ће доћи објава ове Ријечи.

Једна црквена химна посвећена Богородици каже: “Творац, јавивши се, показа нову твар нама који смо од Њега постали. Он је произашао из бесјемене утробе и сачувао је чистом као што је била, да бисмо је ми, видећи чудо, славили кличући:  “(...) Радуј се, јер си супротности ујединила! Радуј се, јер си дјевичанство и рођење сјединила! Радуј се, јер у теби блиста праслика Васкрсења! Радуј се, јер представљаш живот анђелски!'“ У боголикој личности Богородице свака људска врлина је остварена у пуноћи. И зато је Она и Сапутница и Путеводитељка вјерних на путу преображења и обожења, на које нас Христос, преображен на Тавору, позива. Aли, Њена улога у тајни нашег спасења није само у томе што нам је оставила морално савршени образац живљења и дјелања, будући у чистоти – беспријекорно чиста, у смирењу – савршено смирена, у послушању неодступно послушна, у служењу – свим бићем предана. У Њој, наиме, припремљеној кроз све ове врлине да између свих жена буде Изабрана за остварење велике тајне, збило се страшно и људском уму непојмљиво очовјечење Јединородног Сина Божијег, Који у Њој постаје Син Човјечији, Прворођени међу многом браћом.  Њоме и кроз Њу пројављена је и остварена тајна вјечног живота и нашег спасења, које увијек бива кроз ово смирено сједињење Бога са нама и нас са Богом. Сједињења које – видјели смо и открива нам се то управо у Пресветој Богомајци – није ишчезнуће, губљење, нестајање, већ увијек афирмација нашег постојања.

Такво уздизање нашег постојања, ту афирмацију остварујемо када путем богопознања достижемо, како говоре Оци Цркве – “пуноћу прожимања.”

Пресвета Богородица је Својим животом Благовјесница ове тајне, гдје је од свега најважнији њен препун љубави однос са Сином Божијим, Христом Господом, Који је кроз Њу постао и Син Човјечији. Ова присност Богомајке и Сина Божијег очигледна је на иконостасу наших храмова, гдје је Она увијек са десне стране Христу, као Њему најближа. Међутим, та близина Христу није нешто на шта само Она, као Његова Мајка полаже право. Својим мјестом у Цркви, уз Самога Христа, Она је показала и одредила једино право мјесто човјека и жене у Цркви, а то мјесто је увијек уз Њега, у покрету ка Њему, у служењу Њему. Кроз Богородицу и жени је указана највећа част: никада и нигдје, ни прије ни послије тога, таква част јој није била указана, и не указује јој се све до данас нигдје тако као у Цркви.

Зато је вриједно сјетити се тумачења блаженопочившег о. Aлександра Шмемана, који говори да је Она, Марија, Та Која пред Богом стоји као Заступница женствености читаве творевине. Женственост овдје подразумијева све оно што би требало да су изворна, аутентична својства женске природе, а то су: узајамна љубав, одрицање, послушност, пожтрвованост, служење у смирењу и спремност да се свецијело живи у Другоме и за Другога.

Сва творевина, сва природа, свако од нас понаособ и читаво човјечанство, све оно дакле што је кроз Еву – као симбол непослушности, себичности и неискрености – потпало под осуду, сада се кроз Марију – Која је симбол пожртвовања, послушања и смјерног служења – избавља и исцјељује. Поново признајемо, препознајемо и исповиједамо као своја сва она дјела која изражавају нашу природу и биће, нашу сагласност и свецијели пристанак да будемо, кроз Цркву Његову, као Невјеста заручени Богу Који нас од вјечности воли. То значи да Пресвета Богородица Марија, иако бивајући Мајка – није само икона мајке, иако Жена – није само икона жене. Она је икона свеколике творевине која се кроз Њу сједињује са Христом, која Бога у себи порађа и која кроз Њено: “Ево слушкиње Господње. Нека ми буде по ријечи Твојој” – поново успоставља првобитну хармонију и још више унапређује и препорађа наш однос са Богом, који је Он Сам у почетку установио.  

О поштовању Пресвете Богородице свједоче небројени храмови Њој посвећени. И опет, од свих Њених празника највише храмова слави управо Њено Успење.

У нашем народу пак веома су чести црквено-народни сабори који прате овакве празнике. Aли никако не смијемо изгубити из вида да слава и славље који прате један празник, у основи, треба да су пројава и израз наше радости због славе Бога, Који је “Диван у Светима Својим.” Aко један сабор зовемо црквеним, ако се на њега сабирамо именом Светитеља чији празник славимо, онда морамо сачувати његов смисао и остати у славској радости сабрани Именом Божијим, а не расплинути се, руковођени својим жељама и страстима.

Црквени сабор продужетак је литургијског славља и треба знати да је његов домаћин сам Светитељ кога прослављамо, у овом случају Пресвета Богородица. Зато наше славље и весеље треба да буду вођени и руковођени, осмишљени и богодолични, сачувани од губљења мјере и прерастања у “параду пијанства и кича”, што се у посљедње вријеме, нажалост, често догађа.

Пресвета Богородица нас свим својим бићем учи да будемо људи Божији, који и у туги и у радости знају мјеру а мјера је увијек и у свему – Христос Господ. Учи нас да знамо пут, смисао и циљ свога живота, а циљ је свагда исти - да “достигнемо у јединство вјере и познања Сина Божијега, у човјека савршена, у мјеру раста пуноће Христове” (Ефес. 4,13).

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.