О лицемјерству

Ни­је­дан гри­јех Хрис­тос ни­је сил­ни­је изо­бли­ча­вао од ли­це­мјер­ја, хи­по­кри­зи­је (грч. Υποκρισις- пре­тва­рање, пре­твор­ство, ли­це­мјер­ство). За­ис­та, ни­је­дан гри­јех та­ко очи­гле­дно не про­јављује де­мон­ско по­су­но­вра­ћење чо­вје­ко­ве ли­чнос­ти као што то чи­ни ли­це­мјер­је. Док дру­га са­гре­шења по­ти­чу или од не­ког нес­вје­сног по­кре­та па­ле при­ро­де, или од зле на­ви­ке, или од страс­ти ко­је чо­вје­ком овла­да­ва­ју, ли­це­мјер­је је уви­јек свје­сно, про­ра­чу­на­то прис­та­јање на зло и на не­ки на­чин "пре­ду­мишљај" мно­гих дру­гих за­ла ко­ја њиме за­по­чињу и њиме се кру­ни­шу. Ли­це­мјер­је је гри­јех про­тив ис­ти­не и ис­кре­нос­ти и за­то се уви­јек скри­ва иза ла­жи или по­лу­ис­ти­на. Оно је гри­јех људи ко­ји жи­ве и дје­ла­ју иза ле­ђа дру­гих, хра­не­ћи се кле­ве­та­ма, ого­ва­рањима и по­до­зрењима. За­то ого­ва­ра­чи и кле­ве­тни­ци ни­ка­да не го­во­ре ли­цем у ли­це, јер ли­це чо­вје­ка је - о то­ме смо већ го­во­ри­ли - уви­јек суд на­ма и суд над на­ма.

"Чу­вај­те се квас­ца фа­ри­сеј­ско­га, а то је ли­це­мјер­је" (Лк. 12,1), го­во­рио је Го­спод сво­јим уче­ни­ци­ма. Јер "то ма­ло квас­ца све ти­јес­то уки­се­ли". Чо­вјек по­кре­тан ли­це­мјер­јем уви­јек се кре­ће у мо­чвар­ним и та­мним ду­би­на­ма људ­ске при­ро­де, га­зе­ћи та­ко дос­то­јан­ство и сво­је и дру­гих. За­то ли­це­мјер­је не­ри­јет­ко во­ди ка нај­те­жим гри­је­си­ма.

Ли­це­мје­ран чо­вјек је не­спо­со­бан и нес­пре­ман да сво­је ли­це, да­кле - сво­је би­ће, пру­жи и окре­не све­ци­је­ло, бе­зре­зер­вно, ка ли­цу дру­го­га. Уви­јек про­ра­чу­на­то, уви­јек мје­ре­но и "кро­је­но" пре­ма соп­стве­ној скри­ве­ној на­мје­ри, њего­во ли­це је - бе­зли­чна мас­ка. За­то је ли­це­мјер­је не са­мо дво­ли­чно већ, у сво­јој удаљенос­ти од Оно­га у Чи­јој свје­тлос­ти ви­ди­мо свје­тлост, уви­јек по­мра­че­но, та­мно и по­тпу­но бе­зли­чно. Дво­ли­чност, ко­на­чно, во­ди у бе­зи­зла­зност, јер сам но­си­лац те мас­ке кад-тад ће мо­ра­ти се­би да пос­та­ви пи­тање: ко је он у ства­ри?

Ли­це­мјер­је, без сумње, сво­ју хра­ну тра­жи на њива­ма ла­жи. Aва До­ро­теј, ве­ли­ки нас­та­вник ду­хо­вног жи­во­та, го­во­рио је да лаж ни­је са­мо и је­ди­но из­го­во­ре­на не­ис­ти­на, и да се, осим у ри­је­чи, мо­же ла­га­ти и мишљу, али и жи­во­том. Тре­ба зна­ти да ни­је­дно зло, ни­је­дна не­ис­ти­на, чак ни сам ђа­во ко­ји је "отац ла­жи", не мо­гу пре­ва­ри­ти чо­вје­ка уко­ли­ко не узму лик врли­не. И Aпос­тол Па­вле го­во­ри у Све­том Пи­сму да се „и сам ђа­во пре­тва­ра у ан­ђе­ла свје­тлос­ти" (2. Кор. 11,14). Наш ве­ли­ки пи­сац и ми­сли­лац Иво Aн­дрић, чо­вјек сло­же­ног жи­во­та али сва­ка­ко бо­га­тог ис­кус­тва на­пи­сао је: "Кад ви­диш ова­ко чо­вје­ка су­ви­ше си­гур­на у се­бе и у оно што ка­же, хи­тра и слат­ка на ри­је­чи, ко­ји ти ну­ди што му не тра­жиш, одо­бра­ва што ка­жеш а ос­та­је при оно­ме што је на­ми­слио, знај да је бес­ти­дник и без­ду­шник, и кло­ни га се ко­ли­ко мо­жеш". На­јо­чи­гле­дни­ја по­ја­ва ли­це­мјер­ја, не са­мо у ово у на­ше ври­је­ме већ и у сва вре­ме­на, јес­те људ­ска скло­ност ого­ва­рању, тј. ла­жном свје­до­чењу на ближње сво­је у њихо­вом од­сус­тву. То та­ко очи­гле­дно од­сус­тво љуба­ви по­мра­чу­је и тру­је не са­мо оне ко­ји то (не)дје­ло тво­ре, већ и оне ко­ји су па­си­вни слу­ша­оци, ко­ји се ћу­тањем са­гла­ша­ва­ју и на­сла­ђу­ју. И та­да и та­ко стра­да­ју мно­ги, и мно­ги трпе ште­ту.

Ова очи­гле­дна по­мра­че­ност израз је је­дне су­штин­ске ду­хо­вне не­сло­бо­де, јер сло­бо­да је свој­ство ли­чнос­ти, да­кле свој­ство оно­га ко сво­је ли­це огле­да у ли­цу дру­го­га ја­сно и ис­кре­но. Бје­жање од ли­ца дру­го­га, тј. скри­вање од соп­стве­ног одра­за на њему, про­јављује ве­ли­ко ду­хо­вно си­ро­маш­тво. Чо­вјек ко­ји га­зи Лик Бо­жи­ји у оно­ме ко­га кле­ве­ће уви­јек је чо­вјек ску­чен и тјес­ко­бан, за­тво­рен у соп­стве­ном ма­лом сви­је­ту са­мо­об­ма­не; то је чо­вјек за ко­га Aпос­тол Па­вле са пра­вом ка­же: "Ва­ма ни­је ти­је­сно у на­ма, не­го вам је ти­је­сно у срци­ма ва­шим" (2. Кор. 6,12). То је чо­вјек ту­жан и зло­ко­бно мра­чан; то је би­ће без ра­дос­ти.

За оно­га ко ли­це­мјер­но жи­ви дру­ги је уви­јек пре­пре­ка, при­јетња, опа­сност, а ни­ка­да брат, ни­ка­да сас­та­вни дио њего­вог би­ћа, ни­ка­да са­пу­тник и са­па­тник на пу­ту спа­сења. Та­кав у се­би не­ма бла­го­да­ти Бо­жи­је ко­ја нам да­је жи­вот, јер Бог је Ис­ти­на а ли­це­мјер­је је жи­вот у ла­жи. Оно је ду­хо­вни ку­ка­ви­члук, ко­ји се скри­ва иза по­до­зрења или лас­кања. Оно је су­штин­ско окре­тање ле­ђа жи­во­ту и одби­јање да се жи­вот при­хва­ти као што јес­те: са­пос­то­јање, са­радња, сми­ре­но свје­до­чење Ис­ти­не хо­дењем у свје­тлос­ти Ли­ца Бо­жи­јег а при­је све­га ра­дост и на­да на жи­вот вје­чни. 

Ли­це­мјер­је, као зла и зло­ко­бна на­кло­ност ду­ше, за сво­је на­ју­бо­ји­ти­је ору­жје има упра­во ри­јеч људ­ску. Оно што би тре­ба­ло да је ор­ган сло­ве­снос­ти, бо­го­ли­кос­ти, по­се­бнос­ти чо­вје­ко­ве спрам све тво­ре­ви­не, та­ко пос­та­је ор­ган и ору­ђе зло­бе, лу­кав­ства и сва­ке ла­жи. У Све­том Пи­сму сто­ји: "Aко не­ко у ри­је­чи не гри­је­ши, тај је са­вршен чо­вјек, мо­ћан је за­уз­да­ти и све ти­је­ло" (Јак. 3,2). За­ис­та је је­зик "ма­ла ва­тра, а ка­ко ве­ли­ке ства­ри за­па­ли" (Јак. 3,5). A још у ста­ро­за­вје­тно ври­је­ме, пре­му­дри цар Со­ло­мон је го­во­рио: "По­кри­ва­ју не­при­ја­тељство усне пра­ве, а ко­ји изно­се ого­ва­рања нај­не­ра­зу­мни­ји су. У мно­гом при­чању не­ћеш из­бје­ћи гри­јех, а чу­ва­ју­ћи ус­та сво­ја би­ћеш ра­зу­ман" (Прем. Сол. 10. гл.). "Мрска су пред Бо­гом ус­та лажљива" и "све је ја­вно пред ли­цем ра­збо­ри­тих" (Прем. Сол. 8. гл). "Са сва­ком пажњом чу­вај срце сво­је, јер одан­де су изво­ри жи­во­та" (Прем. Сол. 4,23).

Лажљива ус­та и жи­вот ли­це­мје­ран огле­да­ло су уну­трашње по­мра­че­нос­ти чо­вје­ко­ве, јер ус­та уви­јек го­во­ре "од су­ви­шка срца". Та­кав чо­вјек по­ка­зу­је ду­бо­ку по­дво­је­ност и ра­зо­ре­ност сво­је ли­чнос­ти. Не мо­же се соп­стве­ни иден­ти­тет гра­ди­ти на по­ни­штењу тј. не­ги­рању ли­чнос­ти дру­гог, а на­ро­чи­то не на прљању ли­ца дру­го­га. На­про­тив, дру­ги је те­мељ на ко­ме тај иден­ти­тет тре­ба гра­ди­ти. Ври­је­ме у ко­ме жи­ви­мо све отво­ре­ни­је про­јављује очи­гле­дну де­вал­ва­ци­ју ду­хо­вних и уоп­ште жи­во­тних ври­је­днос­ти. Све чеш­ће пос­тављају се пред нас циљеви ко­ји то ни­по­што не би смје­ли би­ти. Чо­вјек је све на­ви­кну­ти­ји да жи­ви сам, не­ма­ју­ћи при­том сви­јест о то­ме да је та­кав жи­вот - при­та­је­но ла­га­но уми­рање. Ду­го про­мо­ви­са­ни ин­ди­ви­ду­али­зам по­ка­зу­је се као ве­ли­ки про­ма­шај, или као ус­пје­шно изве­ден про­је­кат пун ту­ге ко­ја во­ди у смрт.

По­тре­бно је ожи­вје­ти и не­пре­ки­дно оживљава­ти у се­би сви­јест о то­ме да је­ди­но мје­ри­ло на­шег жи­во­та, дје­лања и свих на­ших одно­са тре­ба да је Хрис­тос, Ко­ји је Пут, Ис­ти­на и Жи­вот. По­бу­ни­ти се про­тив ла­жи у се­би и око се­бе, и жи­вје­ти и хо­ди­ти у ис­ти­ни. Ра­зми­сли­ти о ри­је­чи­ма на­да­хну­тог Је­ван­ђе­лис­те ко­ји го­во­ри: "Aко ли у свје­тлос­ти хо­ди­мо, као што је Он Сам у свје­тлос­ти, има­мо за­је­дни­цу је­дни са дру­ги­ма" (1Јн. 1,6-7). Је­ди­но та­ко, не за­бо­рављају­ћи ову не­бо­пар­ну, гром­ку ри­јеч Спа­си­тељеву: "Чу­вај­те се квас­ца фа­ри­сеј­ског, а то је ли­це­мјер­је", мо­же­мо сте­ћи на­ду да ће на на­ма, иако смо људи ко­ји у сви­је­ту жи­ве и гри­је­ше, по­чи­ну­ти Цар Не­бе­сни, Утје­ши­тељ, Дух Ис­ти­не Ко­ји ће нас очис­ти­ти од сва­ке не­чис­то­те и спа­си­ти ду­ше на­ше.

1)Ли­це­мјер­је је прис­та­јање на зло

2) Чо­вјек све на­ви­кну­ти­ји да жи­ви сам

3)Лажљива ус­та огле­да­ло уну­трашње по­мра­че­нос­ти

4) "Чу­вај­те се квас­ца фа­ри­сеј­ског"

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.