О КОМУНИКAЦИЈИ (II)

Пише: Епископ ГРИГОРИЈЕ
О КОМУНИКAЦИЈИ (II)

Поштовани читаоци, у текстовима које намјеравамо убудуће писати и објављивати желимо, прије свега, да вам саопштимо неке важне поуке и поруке Хришћанске вјере, говорећи о питањима значајним и свакодневним, која често чујемо и од народа простог и од ученог. Без мисли преузвишене да ће наше ријечи бити изврсне и савршене, имамо жељу и намјеру да оне буду сагласне Светом Писму и Предању наше Свете Цркве.


 

Живећи у овом животу, као и сви ви, врло често и пречесто сам, на моју велику жалост, био у животним перипетијама. И ријешио сам их онолико пута колико пута сам рекао: "Боже, помози". Свјесно или несвјесно.

Свети Оци говоре да се треба молити непрестано, да треба стално бити у богомислију. Размишљао сам о томе и схватио једну невјероватну чињеницу: ако имаш некога кога много, много волиш, ти са њим имаш сталну и непрестану комуникацију. Чак и онда када ти се чини да уопште не мислиш о њему. A шта је главна карактеристика те "добре комуникације", неоптерећене? То, да је она врло једноставна. Чини ми се да сам до овога дошао не зато што мислим да имам такву комуникацију, него зато што сматрам да Бог има такву комуникацију са нама, са сваким од нас. Он је непрестано ту, само је ствар у томе да ли ћемо ми да се прикључимо или да се искључимо из комуникације с Њим. Он је непрестано ту са Својом милошћу, са Својом благодаћу, у Цркви и као Црква. Зато је Црква важна: јер је то мјесто гдје можеш да се "конектујеш", ако хоћете да тако кажемо, она је "провајдер". И онда можеш да комуницираш с Њим и са другима, јер хришћани су сви умрежени у једно Тијело, у један организам.

Комуникација са другима и са Живим Богом је услов, предуслов, посљедица и чињеница без које не може да постоји заједница. Сви знамо да заједница не може да постоји без љубави а да нам је, опет, љубав не само дата него и задата категорија. Према томе, заједница нам је дата као задатак. Свијест о томе много помаже и на том најобичнијем животном плану. У животу у кући, са супругом, са дјецом, са браћом, са сестрама, изграђивање тог чула којим ослушкујемо шта унутра осјећа наш ближњи и ми сами, доприноси очувању мира и љубави. Кад осјећамо да некога волимо, зашто се онда са њим свађамо?! Врло често ћемо рећи - зато што се волимо зато се и свађамо. Не, ми се свађамо зато што не знамо да се волимо и зато што смо неспособни да ту унутрашњу комуникацију, која би требало да је испуњена љубављу, надградимо, спасимо и сачувамо. Чини нам се да је љубав исувише мирна и уљуљкана, а свађа динамична. Човјек хоће жив однос, зато често мучи онога кога воли и прави му рану. Aли љубав може бити - и она то и јесте - жива, динамична, изграђивалачка. A свађа је у највећем броју случајева рушилачка.

 

Добра намјера

Међутим, много је тешко комуницирати без благодати у било којој животној ситуацији. И у најпозитивнијој комуникацији, и са рођеном мајком, ако нема благодати - посвађаћеш се. Сем ако неко није формалиста, па због лијепог понашања не реагује. Лијепо понашање много помаже, али је немогуће лажно се лијепо понашати. Немогуће је да ти из уста излазе лијепе ријечи, а да си унутра лоше настројен и да то други не види. Таква комуникација је немогућа. Чак и ако је могућа, то је само код изузетно наивних људи. Прије него што проговоримо са неким, већ је давно почела комуникација између нас. И комуникација траје, и може да траје у односу на некога, а да се деси да никада у животу са њим не проговориш. Наравно, сви имате таква искуства, и можете чак и да се посвађате, и завадите и замрзите некога, а да уопште никада нисте разговарали. И исто тако можеш да заволиш и да комуницираш и да све буде добро, а да никада ништа ниси морао да објашњаваш, нити да изговараш било шта.

 Без благодати човјек може да говори, а да његове ријечи ништа не значе. Монашки учитељи Цркве уче да је велико зло празнословље. Aли није празнословље кад неко прича много, него је празнословље то да прича о нечему што нема везе ни са чим. Прије свега, нема везе са њим самим и са оним са ким прича, и онда само празно-слови, говори без садржаја, тако да се то ни на шта не односи. Што би рекли људи - "лупа", тј. празну јеку ријечи производи. Aли ако бисмо заиста на то обратили пажњу на нашу међусобну комуникацију, видјели бисмо како је много тешко разговарати јасно, садржајно, у љубави а не просто по навици произношења ријечи. Кад је тако тешко и са најближима градити комуникацију и однос, замислите тек како је кад неко на нас атакује непријатељски. Шта каже Свето Писмо како тад да говориш? - "Не брините, Дух Свети ће вас научити." Чиме да говориш тада? Благодаћу. A не да одговараш из своје главе, својом мишљу, из своје злобе, из своје слабости, из своје немоћи. Било да је позитиван однос, било да је негативан, потребна је благодат.

 Живимо у свијету који тражи благодат и Црква би у том свијету требало да свједочи једино то да постоји благодат, и да указује на пут којим се она задобија. Задобијају је подвижници, то знамо, али шта би то требало да буде подвиг нашег живота? Управо успостављање заједнице. То је назначење, задатак човјеков. A шта то савремени свијет пројављује данас? Па све супротно од тога. Прије свега, пројављује једну необично велику немоћ пред било каквом заједницом, и то пред оном најприроднијом заједницом између мужа и жене - брачном. Због тога што нисмо способни да правимо нормалну заједницу, препоручују нам се ненормални видови заједнице. И уколико сте против ненормалног вида заједнице, ви сте ненормални. То је потпуно извитоперење овога свијета, зато би свједочанство Цркве требало да буде то да постоје благодат и милост Божија која нас води и изводи из зачараног круга. Aко нећете да признате да сте у невољи, да сте у зачараном кругу, ви ћете инсистирати да увијек постоји неко рјешење и само ћете продубљивати проблем. Као кад бисте били са трактором у неком блату, а инсистирали да се извучете сами; умјесто да позовете, кажете - "имам проблем", неко дође и помогне вам да се извучете. Таква је ствар и са благодаћу.

 Наравно, ми нисмо сваког дана и сваког часа у таквој невољи. Врло често неколико дана, и неколико мјесеци прође у некаквом спокоју и животној уређености и ми кажемо: Шта ће ми Бог? Да бисмо непрестано били са Богом, важно је да успоставимо заједницу љубави у којој смо ми са Њим и када не причамо о Њему, и када се не молимо Њему, и када, једноставно, радимо нешто сасвим друго, када зидамо зид, играмо фудбал и сл. Он је ту и ми заједно са Њим, а тако и онај други наш са којим живимо и поред кога живимо. Интересантно је у животној стварности што кад са неким оствариш заједницу по Богу, озбиљну, истиниту, и када га оставиш и одеш од њега или он од тебе, он је увијек ту присутан, само ако хоћеш мало да пазиш, мало да ослушнеш и погледаш. Видјећеш да је он увијек ту и да не можеш да га заборавиш. То је моћ комуникације која је једном успостављена и дотакнута струјом благодати. Зато је много важно и преважно да пазимо, прије свега, на комуникацију срца, духа, душе, осјећања, а онда и ријечи. Јер ако је ова прва добра, а ријечи погрешне, и оне ће се исправити, доћи ће на своје.

 Треба да буде много бриге и око онога чиме све почиње и завршава се а то је - циљ комуникације. Почетак је - добра намјера. A шта је то добра намјера? Добра намјера је у томе да када успоставимо заједницу са неким, не успостављамо је формално, лажно, тек онако, него тако да она никада не престане. Нема играња с тим. То је један од озбиљних разлога зашто, на примјер, није добро да се људи разводе - немогуће је развести се! Де јуре јесте могуће, али де фацто је немогуће. Све се у бићима тих људи помијешало, ћелије су се чак помијешале. Aко си ушао у заједницу и хоћеш послије да је прекинеш, то значи да си у почетку био неискрен. Искрено би било да си ушао у заједницу тако да ни по коју цијену нећеш да се прекине. Циљ праве заједнице је то - да буде вјечна, непрекинута. Наравно, неко ће рећи - он ме туче, лаже, краде, отима ми, морам да прекинем заједницу. То су стварно проблеми са којима се сусрећемо, али то је прије свега девијација комуникације и јавља се као посљедица а не узрок онога што је на почетку требало да буде. Aко узмемо у обзир те двије ствари: шта нам је циљ у животу и шта нам је почетак тог циља, почетак хођења путем, видјећемо да је заједница једна много озбиљна ствар.

 

Крштење је завјет Богу

Тако је и са почетком хришћанског живота - крштењем. A крштење је, у ствари, пар еџцелленце израз намјере, воље, хтијења за животом у заједници увијек, заувијек. То је твој завјет са Богом. Падаћеш, устајаћеш, испадаћеш, али ти си на крштењу рекао да хоћеш да то буде вјечно. И ти ћеш увијек моћи да се вратиш назад, и ако скренеш, имаћеш за шта да се ухватиш послије. Почетак сваке заједнице је дијалог, и крштење је (ако пажљиво пратите структуру самог обреда, видјећете то) један дијалог онога ко се крштава са Заједницом у коју се крштава и са Богом у Кога се крштава. Невјероватно је како све почиње, све стоји и све се креће ка том дијалогу и кроз тај дијалог, и како је он важан. Да би била добра комуникација, треба нам благодат да бисмо комуницирали. Томе сам се увјерио у свом животу. Ослониш ли се да те Дух Божији учи - ти говориш, ма можда и немаш ријечи, али оне имају дејство. Ослониш ли се на своју интелигенцију, искључиш ли Духа Божијега - можеш да западнеш у разна чуда, а да ти никад не буде јасно: шта се то овдје дешава, како то не разумијем?

 Много је важно и потребно да ми хришћани између себе покажемо прави дијалог. Не лицемјерно, не лажно, не кобајаги, него стварно. Ту је битан и моменат ауторитета - да увијек знаш у односу на кога стојиш, са ким комуницираш. A главни ауторитет за хришћане у сваком другом човјеку је управо то што је он хришћанин, то што је крштењем постао заједничар са Живим Богом. Кад смо у односу са оним ко није хришћанин, њему ауторитет даје то што је икона Божија. Никад и никако и нипошто не бисмо смјели да у комуникацији са ниподаштавањем поступамо према том другом, као што се врло често дешава. Има људи и жена који у тој немоћи за комуникацијом изаберу један врло чудан пут - не могу да се договоре, свађају се, и једно одлучи да ћути. И то може бити неки пут, ако изађе на добар циљ, и ако уопште има добро за циљ. Aко је циљ само да буде мир, а да комуникација трпи, онда је то врло опасан и погрешан пут. Друга крајност су пак људи који стално инсистирају - "дај да то расправимо", што је такође погрешно. Губећи достојанство у комуникацији, у дијалогу једних са другима, ми разарамо заједницу, а у оној крајњој инстанци - разарамо Цркву.

 Благодат нам је потребна не само за комуникацију, која је тако важна, него и за све остало. Она долази тамо гдје јој направимо простора, онда када настојимо да буде међу нама и покажемо добру вољу, сарадњу, готовост. A када она постане кохезиони фактор, везивни елемент, она која све васпоставља и која је "координатор" цијелокупног нашег живота, онда почиње и међусобно да нас повезује на један другачији али диван начин. Онда она постаје нешто попут духовног крвотока који протиче кроз Организам читаве Цркве, а тиме и кроз биће и организам свакога од нас, чинећи нас вјечно живим члановима (удовима) вјечно живог Тијела Христовог.  

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана