О једној резолуцији ГС УН

Ових дана су извјесне геополитичке снаге покренуле иницијативу да се у Генералној скупштини УН усвоји резолуција по којој би се 11. јул обиљежавао као свјетски дан сјећања на геноцид. Зар има ишта логичније него да ту иницијативу покрене Њемачка? Проглашавањем тог дана за свјетски дан сјећања на геноцид укида се могућност да то буде било који дан који ће подсјећати на звјерства Нијемаца, која су направили читавом човјечанству. То за сва времена више не може бити било који дан који ће свјетску заједницу подсјећати на 27 милиона побијених Руса од њемачких фашиста, нити на концентрационе логоре у којима су страдали милиони Јевреја и осталих, нити на Крагујевац и Краљево, гдје је убијано на хиљаде српске дјеце. И Сједињене Америчке Државе подржавају резолуцију, јер она искључује могућност да се сваке године свијет сјећа истребљења индијанских домородаца, или геноцида над Вијетнамцима, као и на злочине широм свијета које су направили, укључујући Хирошиму и Нагасаки. Раме уз раме Американцима, у настојању да се резолуција усвоји, је и Велика Британија, која је широм свијета направила небројене злочине и овом резолуцијом потиснуће се ти злочини у цивилизацијски заборав. Логично је да ову резолуцију подржавају и Турци, јер више неће бити сјећања на милионе побијених Јермена. Сасвим природно је да су и Хрвати са радошћу дочекали овакву резолуцију, јер искључује могућност да дан сјећања на геноцид буде сјећање на систем смрти, познат под називом Јасеновац, који је по броју страдања људи раван 100 Сребреница. Овако би се могло набрајати у недоглед.

Процјене

Бесрамници су процијенили да је управо сад тај тренутак да се сви ти злочини припишу управо српском народу, јер је крајње вријеме да се приведу крају три геноцида над њима, направљена само у двадесетом вијеку. Сад је прилика за то, јер Срби немају довољно моћних савезника који их могу заштитити. Не постоји ни међународни баланс, који би колико-толико штитио свјетску правду и праведност. Међу Бошњацима су се пронашли плаћеници који су се у име свога народа ухватили у заједничко коло са насљедницима злочинаца свјетског калибра. Огроман број Бошњака су свјесни да се све ово не планира ради самилости према њима и ради задовољења правде према њиховим жртвама, већ ради маскирања злочина планетарних размјера. Јасно им је да се овом резолуцијом опет бошњачка и српска дјеца међусобно хушкају једни на друге, а за реализацију туђих интереса. Нажалост, у БиХ не постоји довољно снаге и разборитости да се “маршну” сви хушкачи и позову комшије на изградњу заједничке будућности.

Резолуцијом не само да се разграђује БиХ и међусобно политички удаљавају Бошњаци и Срби, већ се отвара нова Пандорина кутија која ће произвести несагледиве посљедице баш код оних који би хтјели да се њихови злочини препусте забораву.  Зар није логично да ће наступити инвазија захтјева свих оних који су преживјели много веће злочине од Бошњака, са намјером да се прогласе дани сјећања свијета на злочине управо над њима: Руси, Јевреји, Вијетнамци, Индијци, Индијанци, Палестинци, Јермени, итд.

Зашто БиХ, или бар Србија, никада раније није покренула иницијативу да се дан сјећања на жртве Јасеновца прогласи свјетским даном сјећања на геноцид? Кад оне нису, ево сада Црна Гора, са разлогом испушта из отворене Пандорине кутије прво зло на видјело.

Када говоримо о Црној Гори, она је најавила два амандмана на резолуцију о Сребреници. Један амандман настоји да индивидуализује злочин који се десио, а други позива да се због ове резолуције не мијења Дејтонски споразум, тј. да се гарантује опстанак унутрашње структуре Босне и Херцеговине. Није познато да ли ће Црна Гора бити против најављене резолуције ако јој се амандмани не прихвате, али би било добро да буде и да то унапријед објави. Овим би Црна Гора сачувала свој образ, али и заштитила и сопствене интересе у оквиру евроатланске заједнице.  Ко год било шта  зна о дипломатији схвата императив да ако се не може спасити цјелина, треба свим силама настојати да се у своју корист промијене детаљи који су садржани у цјелини.

Већина

Резолуција би вјероватно била усвојена и да се Црна Гора изјасни против ње и без покушаја улагања амандмана. Напросто, у Генералној скупштини УН постоји већина која може да ради шта хоће. Лијепо би то било од Црне Горе према цјелокупном српском народу, али је неприхватљиво за геополитичку позицију једне чланице НАТО-а и озбиљног кандидата за чланство у Европској унији. Мала и немоћна Црна Гора би тада себе позиционирала у непожељну ситуацију међу својом дружином, која би јој, по својој вољи и мјери, вјероватно завртала уши и наносила друге облике штете. У овом времену једна Америка заврће уши великој Њемачкој и Француској, кад год процијени да је то потребно, а камоли малој Црној Гори. Која би била цијена жртве коју би Црна Гора морала да поднесе због непослушности у заједничкој породици, то су вјероватно процијенили они који су надлежни за то?

Дипломате, такође, знају да није блесав онај који нуди оно што не може да спаси, да би промијенио оно што има шансе да се промијени. Умјесто колективне осуде једног рационалног и добронамјерног поступка Црне Горе, било би паметније да је српска дипломатија сугерисала свим пријатељским земљама да и оне уложе додатне амандмане у резолуцију, уз помоћ којих би се спријечила основна намјера покретача да резолуцијом произведе правне посљедице по српски народ. У овом случају бусање у прса не помаже и не доприноси интересу српског народа. 

Шта је са понашањем руководства Републике Српске у овом критичном тренутку? “Ево мене, ето вас - рат Турцима”, изговорио је Милош реченицу када је у њему васкрсао Карађорђе. Разлика је у томе што је Милош мислио озбиљно, јер је процијенио да за то постоје услови, свјестан да на пањ потура и сопствену главу. Можда још није касно да српски члан Предсједништва БиХ, госпођа Жељка Цвијановић, затражи ванредну сједницу Предсједништва, са захтјевом да и она буде члан делегације БиХ на сједници Генералне скупштине у Њујорку, 23. маја 2024. године. Њу је српски народ у БиХ изабрао да заступа његове интересе и у Сарајеву, и у Москви, и у Бриселу, и у Њујорку, и свуда гдје је потребно и нема право на привилегују да не буде тамо гдје се бију битке.

Од ње се очекује да оде у ватру и помогне предсједнику Вучићу, јер је дошао тренутак да “на страшноме мјесту треба постојати.” Каква је корист од цмиздрења и кукања из Бањалуке о неправди која се наноси српском народу. Стотине хиљада бораца кроз вијекове је своје главе уложило за слободу српског народа, а од ње се не тражи у овоме времену да жртвује ни длаку са своје главе. Подсјећам њене савјетнике да хитно узму у руке Пословник Генералне скупштине УН и да обрате пажњу на Рулес: 25, 27. и 68. Ова правила јој дају могућност, да и она буде међу онима “нот море тхен фиве репресентативес”. (Захваљујем професору уставног права Милану Благојевићу што ми је пружио прецизну аргументацију о правима и могућностима која Жељки Цвијановић, као члану колективног шефа државе дају Рулес: 25, 27. и  68. Пословника Генералне скупштине УН.)

Нигдје није прописано да се само један члан делегације може обратити, већ се у оквиру дозвољеног времена може обратити и свих пет чланова. Она може чак и прва да наступи ако упорно и храбро инсистира на томе. На дрскост се мора одговарати дрскошћу. То би била прилика да се званично, читавом свијету, објави обмана коју су међународној заједници припремили представници једног од три конститутивна народа у БиХ и да се на велика врата представи кршење Дејтонског споразума, јер је право на БиХ у међународним односима за себе приграбио само један од три народа. Ако то није противуставно у БиХ, онда је и отцјепљење Републике Српске од БиХ право српског народа да приграби за себе. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.