O дјеци

Бавећи се питањем васпитања и образовања, као и питањем родитељства, природно долазимо до нове, бескрајно широке и богате теме: до теме дјетета, која у правом свјетлу открива и суштински осмишљава и васпитање и родитељство.

Попут спужве, дијете у себе упија све оне утиске и искуства са којима се сусреће, и сав потоњи живот човјека у многоме почива на тим почетним искуствима дјетета. Зато је веома важно пружити му услове и окружење у којима ће дијете на прави начин моћи да се развија, а то окружење је, прије свега, топлина родитељског дома и породице кроз коју оно постепено упознаје свијет око себе. Но, након што у том дому стане на своје ноге, први наредни корак дјетета требало би да буде – корак ка природи. Једино у природном окружењу, ослобођено окова вјештачког, и свега што спутава његово тијело, као и окова савремене технологије који – у све већој мјери – спутавају његов дух, до изражаја могу доћи сви потенцијали, све оне богомдане способности и дарови који су у биће човјека, попут сјемена у земљу, при стварању похрањени. Дјетету су потребни цвијеће и трава, плаветнило неба и жубор воде, треба му топлина сунца које, послије дуге зиме, својим зрацима милује пробуђену земљу. На дјетињем бићу, попут додира на тананој струни, остављају траг и бујање прољећа кроз боје и звуке, и тихо гашење љета, и зрење јесењих плодова, и рани мраз, и хиљаде боја шуме која – прије него остане без лишћа – покаже сву своју раскош и љепоту. Оно је умјетник који има потребу да упозна најљепшу од свих умјетности – умјетност живљења. Но оно неће моћи постати стваралац без познања твари, и у њој Творчеве стваралачке моћи.

Дијете је биће које стасава кроз игру. За игру су му неопходни вријеме и простор ради непосреднијег испољавања свих његових способности и умијећа, а језик којим оно најлакше комуницира са свијетом око себе, јесте управо игра. Права игра, за разлику од свега онога што се данас зове њеним именом, прво – захтијева непосредан контакт са свијетом и природом, као и лични непосредни контакт са другим дјететом, а потом – никада није она која води и намеће, већ је увијек од стране самог дјетета усмјеравана. Права игра буди и обликује у младом бићу иницијативу и креативност, двије прекрасне особине које у данашњем времену грубих, дјетету непримјерених и крајње агресивних видео-игрица бивају полако али сигурно брисане и заборављане.

Најаутентичнији простор за игру је природа. Ништа тако непосредно као природа не позива на покрет, ништа тако не подстиче жељу за сазнањем. Природа је, у свом своме богатству, у изобиљу звукова, боја и покрета којима живи, увијек нова и увијек бескрајно занимљива. Уз то, она је истинита, и зато у дјетету које природно тежи истини, буди осјећај повјерења и отворености: у природи, дијете без страха и наметнутих форми може бити оно што уистину јесте.

Модерно доба бјежањем од природе покушава да измијени и људе. Не само њихов начин живота, обичаје и понашање, већ и њихове инстинкте и њихову урођену потребу за природом, кроз коју спознају и сами себе и свијет који их окружује. Она сама, од Бога створена као кротка и мирољубива, постаје нам све даља, постаје готово занемарљива за човјека потапаног таласима производње, потрошње, зараде, константне журбе која то модерно доба карактерише. Управо зато дијете треба непрестано враћати ка природи и упућивати га на њу, јер у природи оно постаје трагач и стваралац, зачињу се у њему жеља за новим сазнањима и здрава радозналост, које су веома важне особине у формирању личности. Мноштво боја, звукова, мириса и покрета који у себи носе сву динамику живота, ту, у природи – иза дугих и глатких површина безличног асфалта, иза магли од густог дима великих градова, иза вјештачких свјетала малих екрана и великих неонских реклама – једини могу пружити дјетету ону светковину душе која се данас све теже сусреће и све рјеђе тражи. Кроз љепоту и красоту природе, кроз величанство и чудесност творевине, чак и поред тога што она кроз земљотресе, непогоде, олује и поплаве непрекидно пројављује пролазност и пропадљивост која у свијету влада, открива се неизмјерна сила и слава Божија.

За разлику од средстава информисања која се намећу као неизоставни елемент наше свакодневице, и која на овај или онај начин, у мањој или већој мјери, свједоче и објављују агресију која је све присутнија, творевина сваким покретом свједочи о Творцу и још увијек, по ријечима старозавјетног Пророка: "Небеса казују славу Божију" (Пс.18,2). Боравећи у таквом природном окружењу, учећи од природе и кроз природу, дијете које отвореног ума и неподијељеног срца поима свијет око себе на најбољи могући начин стасава у здравог, непосредног и отвореног човјека. Човјека способног да и сам буде стваралац.

Створивши свијет, Бог је и човјеку који је по Његовом Лику створен дао тај стваралачки дух, надахнувши га да чува и управља створеним свијетом. Но, то што је човјеку дата способност рађања дјеце, не значи да он рађа украсе и посједе за свој живот, нити продужетке сопствене личности, већ, по ријечима грчког Епископа и теолога Николаја Хаyиниколаћа, "рађамо душе са вјечном перспективом" и тако постајемо "не само Божија створења и потомци Једног Бога-Творца, већ и сами бивамо сатворци."

Упркос својој младости и недостатку животног искуства, а можда управо благодарећи тој младости и неискуству, дјеца често умију бити праве аристократе духа. Ово је тако, зато што Дух Божији у њима налази чисте сасуде у којима несметано може да обитава. "Дјеца лијече човјечију душу," каже кнез Мишкин, један од најљепших ликова Достојевског. И заиста, нико као дијете не пројављује чистоту Божијег Лика по Коме смо створени. Дијете, неначето сумњом и подозрењем, још увијек сачувано од гријеха и духовних посрнућа, кадро је да се искрено радује и диви и да - не толико ријечју колико животом и настројењем – кроз то дивљење и радост благодари на свему. Зато је Христос и рекао: "Будите као дјеца", и: "Пустите дјецу да долазе мени, јер је таквих Царство Небеско."

И док одрасли често говоре о великим, суштинским, животним темама, они у свакодневном животу свједоче наклоност и поробљеност малим, неважним, често штетним стварима. Дијете, пак, које говори "малим ријечима" и из "несавршеног знања", свеукупним својим ставом свједочи и живи најважнија животна питања. Непоробљено формом и готово инстинктивно свјесно важности свих оних малих-великих ствари са којима се сусреће, оно у игри даје цијелога себе, будући неподијељено присутно у сваком тренутку.  

У свијету око себе, дијете без иједне ријечи, кроз игру, тражи инспирацију, истину, потврду својих најдубљих порива. За њега је живот важан и лијеп, а игра је – исто што и живот. Оно живи без резерве и зато је битно усмјерити његову игру на трајне, непролазне вриједности, и што више га водити у сусрет природи. Опасност није у понекој огреботини, могућности да покисне или да се прехлади већ – напротив – опасност је у тој тенденцији да се оно што дуже сачува под стакленим звоном и да се отхрани у једној стерилној и посве нереалној атмосфери од које користи неће имати ни тијело –које ће као нејаку биљку први јачи вјетар сломити, ни дух – који ће остати спутан и "пресјечен", тј. онемогућен да се оствари и изгради кроз комуникацију са свијетом око себе.

Од дјеце морамо учити, јер "таквих је Царство Небеско." Морамо стећи њихову једноставност, повратити њихову способност да се радују малим стварима. Схватити – по угледу на њих – живот као игру, али не игру којом се "убија вријеме" већ игру у којој смо свецијело присутни, и која постаје врхунац нашег стваралаштва и креативности. Повратити повјерење у људе и једноставно – завољети свијет око себе: само ћемо тако бити уистину живи људи и само ћемо тако моћи – вођени дјетињом непатвореном љубављу према животу – да на прави начин употријебимо сопствено животно искуство а њима постанемо ослонац и примјер који ваља слиједити. Учећи од дјеце постаћемо учитељи. Када бисмо према свему што радимо имали тако чист и нелажан однос какав дјеца имају према игри коју играју, било би то равно великом чуду, и био би то прави успјех наше зрелости. Дјеца не глуме, она живе!

Aгресивност, злоба, завидљивост – не могу бити упућени као приговор дјеци онда када су им ускраћени вријеме и простор за игру. Она ће нам се осветити за нашу небригу. Још је премудри Соломон у старозавјетно вријеме говорио: "Пази на сина својега у младости, да га се не бојиш у старости." Тући ће нас, неће имати љубави, отимаће нам новац и ствари да би купила дрогу којом ће жељети да ублаже бол непријатног и хладног односа. A све због тога што смо им приредили дјетињство изван свијета у коме су створени и нисмо им указали на свијет за који су створена. Живот често није лак, али и небо, и земља, и море, и све што је у њима, и дан пун благораствореног ваздуха као да говоре човјеку сваки пут изнова да је добродошао у овај свијет. И да је позван на велико и величанствено дјело: да буде господар и цар свега створеног, а не тужни и болесно уплашени слуга.

Морамо пазити на дјецу, јер она нас оправдавају пред Богом. И као што је цвијеће радост за наше људско сазнање и дјеца су као и цвијеће остатак изгубљеног раја и наговјештај будућег Царства.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.