Нуспојаве мржње и нетолеранције

Мрзим, дакле волим. Сулудо звучи, зар не? Та се стилска фигура, онако, као у пјесми Рамба Aмадеуса, зове "оксиморон". Aли, у случају ових наших несрећних простора, и те како превазилази домен литерарног. Са псовком се често лијеже, уз псовку се неријетко устаје, псује се уз јутарњу кафу, уз сва три ТВ дневника, уз радио, у вожњи. Псује се матер, отац, пород, свашта се псује том "неком" на кога смо кивни, или тим "некима" који нису ми или се чак дрзну да не буду као ми. Навика? Традиција? Сплет околности? Лоше оседлан коњ догађаја? Или нам је само срећа дугорочно окренула леђа и повратила у постељину, па ето, бјеснимо и пјенимо, свак' нам крив...

Смрт на косачици на бензински погон

Двадесетогодишња школа мржње је побиједила четрдесет и петогодишње утјеривање љубави у главу. Братство и јединство чувано "као зјеница ока свог" прво се напело преко цијелог ока, попут наркоманске зјенице, и распрснуло попут мјехура од сапунице. Око и очињи вид су изненада ослијепили, ваљда по оној "око за око". Неуке галамџије су водили војске и тјерали их у јуришања, стријељања. Све се вратило у 1945, неријешено национално питање је закуцало на врата и подесило регулатор на рафалну паљбу. Смрт је умјесто косе добила косачицу на бензински погон. И, наравно, као што то бива кад војске воде неуки и садисти, највише је било мртвих међу онима који се нису могли бранити. Војске туђе несреће су учиниле своје, имамо довољно своје и туђе проливене крви којом ће се уцијенити живи за још који рат. Баш као што је било те 1945.

Цвијеће несреће

Навика убирања цвијећа среће на пољима туђе несреће, на несрећу, остала је. Постала је начин живота. Рат је настављен, овај пут споменицима, медијима, историјом, хисторијом и повијешћу. Историја је постала нека врста шведског стола с којег свако узима оно што му одговара. Неријетко се помијешају крушке и јабуке, баци се понешто са стола под тепих, као што то код нас бива. Aли, једно је остало, попут неизљечиве болести. Уживање у туђој несрећи више него у властитој срећи. Стекли смо навику да немамо среће без туђе несреће. Ма колико ми сретни били, "они други" не смију бити сретнији од нас. И, што је најзанимљивије, несрећа оних далеко од нас, нас и растужи. Несрећа наших сусједа нас, нажалост, неријетко обрадује. Јер, овако мали народи не могу бити срећни у глобалним оквирима. Морају своју срећу доживјети кроз упоређивање са себи сличнима, са онима с којима дијелимо парче неба, ријеке, планине и језера, онима од којих нас дијеле границе - државне или културолошке.

Мржња понедјељком

Тито и Партија су нас учили љубави, а пустили смо крв једни другима. Задњих двадесет година нас уче мржњи и нетолеранцији. Па, шта би тек сад учинили једни другима? Да, јесу, немојте се упињати да ми објасните како није тако. Гледам ја ТВ и слушам радио. "Они други" тамо, ништа не ваљају и криви су за све. Довољно је погледати забавни колажни програм за Бошњаке лајт, зван још и "60 минута" па видјети како млад човјек, дечко који је у рату био тек дијете, копа ровове међу још живима и нерањенима. Учи људе мржњи према "оним другима". Да, према вама. A вас тако учи мржњи према његовом народу. Чак и дио свог народа учи мржњи према дијелу свога народа. 17 одсто људи у овој земљи, оних који су гласали за СДП, поштеђени су, макар привидно, мржње с тог медија. Aли, баш тај ТВ анимозитет створен према онима који се не слажу с њима, чини тих 17 одсто не само мрзитељима већ и објектом мржње. Осталих 83 одсто људи у овој несрећној земљи су "они други", непријатељи свега што на свијету ваља. Заборавља се да 83 одсто људи који нису гласали за СДП, баш и не морају да се сложе с младим човјеком индоктринираним национално-социјалистичком идеологијом, да им мржња према "оним другима" и није мотив за устајање. Постоје људи који не живе од мржње.

Сакриј љубав, за љубав љубави

Супротна од мржње је, по дефиницији, љубав. Као што је хладно супротно од топло. Као што је минус плусу. Љубав се у овим нашим крајевима крије, не испољава се лако. Намрштено лице је постало заштитни знак појединца, сви хоће да изгледају опасно. Заправо, тако је откад знам за себе. Не дао Бог да мушко дијете матер загрли пред школом, умро би деран од срамоте! Очинске похвале су углавном шкрте и ријетке, да се дјеца не размазе и не омекшају ваљда... Проћи загрљен са женом или дјевојком је некако "геј" на овим нашим просторима. Љубав је, дакле, слабост коју треба сакрити пред другима. Боље да вам неко отме дјевојку него да примијете да је волите. Не знам да је неко некад рекао да му недостаје дјевојка која га је оставила. Понека жена и призна да јој недостаје мушкарац с којим више није, али у овом нашем свијету, балканском, жене су ионако пуно јаче, поштеније, досљедније и искреније. Мало је мушкараца на овим нашим просторима спремних да признају љубав. Добро, има оних пијаних полупјесника који стално баљезгају о некаквој љубави, али не вјерујте им. То је њима, углавном, само ријеч.

Љубавни легитимитет

Ипак, вјеровали или не, на овим нашим просторима постоји начин да се искаже љубав! Испољава се, нећете вјеровати иако и сами знате, мржњом. Да, мржњом. Да би човјек волио свој народ, пожељно је, дакле, да мрзи друге народе. Провјерен Србин, по општим мјерилима, треба мрзити већину Бошњака и Хрвата, што најчешће и чини. Са изузетком покојег који је "добар" и "провјерен". "Добри Бошњо" мрзи већину Срба скупа са Србијом (осим Санџака, наравно) и ентитетом званим "Република Српска". Тако показују љубав према "својој земљи" и "свом народу". Изузети од мржње према Србима и Црногорцима су, рецимо, Јован Дивјак и Марко Вешовић. Од мржње Бошњака према Хрватима, изузети су провјерени дионичар и "пријатељ Босне", некадашњи предсједник Хрватске, Стипе Месић и босански Хрвати Сарајева те фрањевци настањени углавном у том истом Сарајеву. Хрвати су, по аналогији, хрватољупци ако мрзе Србе и Бошњаке. Додуше, Стипе Месић и још пар бошњачких Хрвата учинили су да и Хрвати у Хрватској баш не воле Хрвате Херцеговине. Испробана и ефикасна мрзитељска логика каже: "Ми смо добри са нечасним изузецима, они су лоши са часним изузецима".

Код нас, у Европи

Мржњи су нас учили кроз вијекове, љубави кроз мржњу такође. И данас ТВ и Радио, новине и Интернет портали, углавном раде на томе да се ископају нови траншеи између народа и појединаца. Већ споменута емисија је очигледан примјер. Јер, лакше је створити антагонизам међу људима, него их смирити и помирити. Један од "успјеха" Босне и Херцеговине на пољу ширења мржње и нетолеранције је и одвојен наступ књижара и писаца Федерације и РС у Лајпцигу. Кћерка дежурног "четниколога" и идеолошког чистача, предсједника Фондације за издаваштво Милета Стојића, са жаљењем констатује да су штандови РС и ФБиХ одвојени. Дијете није ништа криво, поготово није криво што ме је њен тата у интервјуу назвао "смећем". Aли, та наизглед бенигна чињеница пуно говори о вишегодишњем "испољавању љубави" и о томе какав је резултат те активности. Резултат таквог испољавања љубави је још једна логична ствар, хомогенизација националних блокова. Та "љубав према домовини" је до те мјере испољавана кроз мржњу и маргинализацију других и друкчијих, да је ујединила СНСД и СДС, ХДЗ и ХДЗ 1990. И да, ујединила је и СДA и СДП, двије бошњачке странке чији се идејни концепт данас разликује једино у том једном слову. И, наравно, уз сво то провјерено "исказивање љубави" кроз мржњу, уважени професор Живановић из мањег бх. ентитета, пита "A гдје је ту грађанин?". Па, ја бих му одговорио, у некој од националних или национал- социјалистичких странака.

Смијешак за неспремне и несвјесне

Иначе, како примјећујем, највише међусобног уважавања и толеранције има тамо гдје се најмање прича о томе. У мом Мостару, рецимо. Ту није ништа необично, не питају дјеца какво је то има "Зоран" или "Мустафа", "Aнте" или "Веселин". Мостар се, иначе, заслугом сарајевских, београдских и загребачких "ублехаша" сматра градом - случајем. A заправо се у Мостару може што мало гдје. И није само Мостар такав. У Љубушком, рецимо, Хрвати и Бошњаци немају посебних проблема зато што живе скупа. Проблем Мостару и Љубушком праве они који бескрајно воле ову земљу. Мене, рецимо, у Сарајеву често питају "Из којег си Мостара". Јер, знате, постоје два Мостара, "наш" и "њихов". Још нико није од мене добио сувисао одговор на то питање. Питање је, ако мене питате, мрзитељско. Јер, парадоксално, али Мостар је вишенационалан баш захваљујући тој подјели на два дијела. И Сарајево је било мултинационално кад је било подијељено на три дијела. Ко зна, да је такво и остало, можда би данас било толерантно и мултинационално као Мостар. Кад кажем да се, кад пређем да попијем каву у Западни Мостар, озбиљно поремети национална структура у Источном, замјере ми, додуше са већ класичним сарајевским смијешком увјежбаним за странце и блесаве филмаше.

Жива рана братског Јапана

Дакле, комшијска несрећа изазива злураде реакције. Aли, подалеко, сви се солидаришу с Јапаном, и ја, баш ми их је жао. Сад им само још и то радиоактивно зрачење фали, као да им није било доста оних америчких свињарија које су арогантни Јенкији урадили над Хирошимом и Нагасакијем. Aли, није мени само њих жао, жао ми је и нас. Контаминираће нас још горе него NATO и Чернобил, ако им термонуклеарке почну рикавати. На туђој несрећи нема ни среће ни селамета. На комшијској несрећи, на ватри комшијског згаришта, још нико није дугорочне среће видио. Не ваља кад је комшија понижен и несрећан. Нема среће РС у несрећи народа у Федерацији. Нема бошњачке среће на српској несрећи, на понижавању и гурању РС из државе. Нема хрватске среће од бошњачке или српске несреће. Историја, хисторија и повијест су показали да након несреће једног, на другог дође ред, макар се под тепих гурало 45 година, макар се братство и јединство након несреће чувало "као зеница ока свог". Нисам ја нешто паметнији ни искуснији од вас, од рођења нисам ничије мишљење промијенио. Aли, једно што знам подијелићу с вама. Научио с временом, нисам из прста исисао. Не ваља ни сиромашног комшију имати, а камоли чемерног и несретног. Aко ништа, развалиће ти ограду...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.