Новинарство за почетнике

Хтио сам писати о дружењу Горана Бреговића, човјека који стоји иза већ култне југословенске музичке групе "Бијело дугме", и необичног ТВ створења из Сарајева и уредника информативног програма Федералног ТВ-а, Бакира Хаџиомеровића. Бреговић је, како рече један од мојих пријатеља, филмаш, човјек који вам је у стању украсти новчаник и вашим вам новцем платити ручак. Бакир Хаџиомеровић је човјек који је својим ТВ урацима успио од ове несреће зване БиХ направити још гору рупу усред Европе и уз помоћ СДП-а и Златка Лагумџије створити међу људима и народима ровове теже од ратних. Добар колумниста може писати о било чему, не смије ми бити тешко. Али, на вашу и моју жалост, ја нисам добар колумниста јер имам слаб стомак. За нека начертанија треба више петље него за писање о ратним ранама, покиданим удовима и просутим цријевима. Кад бих писао о дружењу та два ухљуба (хм, мораћу од реис-ул-улеме Мустафе еф. Церића искати какав хонорар за употребу оволиких турцизама), чинило би ми се као да сам аутом прегазио мачку, ставио је у кутију за ципеле и носио је уоколо и показивао је свима. Из истог разлога из којег не бих улазио у септичку јаму или замотавао фекалије у чаршафе, и не пишем о сарајевским путешествијима Бакира Хаџиомеровића и Горана Бреговића.

Слика и прилика

На несрећу, у овој несрећној земљи се и за лошег колумнисту као што сам ја, нађе увијек тема. Гадости има и за више од ових редова које пишем. Могу почети, рецимо, од оне мале несреће, Небојше Вукановића, лупајућег репортера БН телевизије. Зашто њега? Па, зато, између осталог, што ми може узвратити. На неком федералном медију или каквом порталу финансираном од Америке или Европске уније. Може ми се обратити на више начина, својим пискутавим гласићем или каквим маратонским текстом прикладним тек за читање сваког трећег ретка. Са низом његових властитих слика, наравно. И то сниманих из жабље перспективе, да изгледа виши. Кад ми не би могао узвратити, не би ми било смислено ни писати о њему. А хоће, што мањи човјек - то већа сујета. Што мањи хоџа, то већи турбан. Хм, можда ме реис одликује и за ове туркали пословице? Нема везе, зато је Небојша ту, да саплете веће од себе.

Ниско, подло, деструктивно

А зашто ја о Вукановићу, кад није ни велик ни значајан? Можда и јесте, не знам. Мени је мали да мањи не може бити. Мали је јер мисли да је оно што ради велико. А није. То што ради, ниско је, подло, неважно, деструктивно. Оно што ради ми јако смета. Не постоје ни мали ни неважни људи, тако ја мислим, али има великих и важних. Мени. Нама. Ипак, волим предуприједити ствари, олакшати колико могу, па и њему, Небојши В. Већ смо закључили да сам лош колумниста. Ни човјек нисам некакав. Србин поготово. Ниједну књигу нисам на ћирилици објавио. Од 13 књига, само двије у Србији. Ниједну у РС. Сазнао сам да сам Србин тек у рату. Држао сам до своје нације колико и Александар Македонски до пашке чипке и квантне теорије. У рату сам, видјевши колико је лијепо бити Србин у Мостару, одлучио да то и будем, кад сам то већ по оцу и матери. Лом носа и ребара јачају националну свијест, провјерено. Ко зна да ли бих био Србин у Београду, или у Бањалуци, гдје то човјек без пола муке може бити. Можда ми не би било занимљиво? Јер, има ли љепше него бити дио сатанизованог, десеткованог, побијеног српског народа Херцеговине? Па, за Бога милога, нема нас ни петина предратног броја. Ко нам више ишта може? И кад би побили нас преживјелих пет-шест хиљада, наше би царство небеско било, са војском цара Лазара бисмо се изгрлили и изљубили, с њима сјели и прозборили. Да сам Србин "вечинац" у Мостару и да су ту Муслимани или Хрвати тако десетковани и ишћерани, уз њих бих био и не бих их дао, ето, толики сам Србин, мој Небојша несретни. Жао ми и мог Меџида, и Алена, и Јосипа, толики сам Србин. Шта сам оно још... Кукавица. Лакше ми је вазда било утећ' него на страшну мјесту постојати, нема војске из које нисам дезертирао. Вјерник сам, руку на срце, никакав. Да је којим случајем умјесто владике Григорија у Мостар дошао онај несрећни владика Качавенда, не би ме мостарска црква ни видјела. Крстио бих се под Острогом, ако бих икако. Мени су људи важнији од цркве, Бог је створио људе а тек онда људи цркву. Ето, толики сам вјерник. Први дан васкршњег поста, поједох чоколаду. Не читаву, комад, даде ми познаница, ђаво је не однио... И мој ђаво женску руку има. Тек се други дан сјетих да сам је појео, кад сам, поносан на себе, помислио да сам већ два дана поста испостио. Баш се нешто питам зашто Небојша Вукановић никад, умјесто владике Григорија, не спомене владику Качавенду? Барем то како је, док су други из Тузле извлачили живу главу и пријатеље, Василије К. извлачио свој намјештај? Не смије, јер би се могло десити да Василије пошаље пар мрачних пријатеља да, с његовим а не с божјим благословом, упитају Небојшу за здравље јуначко и новинарско.

Ако лаже јаре, не лаже снимак

Да, погодили сте, "перем" несретника због владике Григорија. Без владикиног благослова, па шта ми год Бог дадне. Нема Григорије, колико знам, никакве мрачне пријатеље да их пошаље на мене. Може ме само погледом пресјећи или обрве на ме подигнути, како већ бива кад глупост извалим. У војсци, причао нам његов пријатељ Амар, ни пушку није хтио узети. У обавезном року у ЈНА, на гађању, Амар гађао у његову мету, да "Млађу" поштеди војног затвора. Зна то  чемерни Небојша Вукановић, зато га и прати у стопу, сликава га кад обуче кошуљу, не да му проћи и чак лаже да га је владика проклео. Једном је рекао да га је владика тукао на вратима. Али, не лези враже, неко снимио, па се испоставило да га је владика Григорије само замолио да се склони са врата, да може ући у салу. Колико знам, име му никад није споменуо. И, још ми је нешто занимљиво... Како Небојша зна све те чудне ствари о владики Григорију, а ја не знам? Ја владику скоро сваки дан видим. Кад није на Синоду, код мајке у Требињу или кад не оде у Бањалуку или Бијељину. И, зашто нико не пита Григорија? Колико су већ сви видјели, само га треба питати, рећи ће све, као и увијек. Занима некога гдје се владика креће? Знам ја. Па, од свог станчића под кровом гостопримнице црквене, доље до града. Некад пјешке, некад га неко вози. Оде до гвардијана или до ефендије, некад до некога из градске или кантоналне владе. Руку на срце, сједи и прича са градским политичарима, не би ли његовом десеткованом народу каквог добра учинили. Искрено, ја са доста оних које он мора отрпјети по неколико сати, ни кафу попио не бих. Ко га вози? Ко стигне и чиме стигне, владика ни кола ни возача нема. Па, некад га возим и ја. Недавно нас ђакон Марко видио у мом изгужваном "форду фијести", за главу се сиромах ухватио кад је видио у чему владику возим. И мене било стид. Додуше, није више. Послије смрти мог "форда", задужио сам се до грла и купио нова кола. Заправо, нису нова, половна су. Али, велика. Сва се врата могу отворити, нема улубљених лимова, има оба ретровизора, не морамо више ни владика ни ја поткупити кољена под браду кад се у колима возимо. Ако Бог да, за коју годину ћу их и отплатити. И радио има, можемо и музику слушати. Има и неких слова, али то још нисам скроз проконтао, писаћу вам о њима кад сазнам више. Гдје владика живи? У станчићу у поткровљу гостопримнице, крај цркве. Каже, лијеп му поглед, близу му црква и кости наших херцеговачких светаца и мученика. Занима ли Небојшу Вукановића шта владика једе? Нека пита, знам ја. Некад, кад мора с неким да се нађе, једе у ресторанима. Некад, богами, почасти самог себе и буреком. Буреком су се хранили владика и покојни прота Бештић, кад је владика ономадне дошао у Мостар. Једном владика питао проту од чега овај свијет мостарски живи кад по цијели дан сједи и кафе испија. Прота Милорад Бештић, покој му души, рекао: "Преосвештени, да није пите, помрли би од глади." Једе и у црквеној гостопримници, исто што једу радници који праве порушену Саборну цркву. Морам нас похвалити, на десетом је већ метру црква. Једном сам ту радничку чорбу доручковао с њим и парохом мостарским, оцем Радивојем. Није лоша та чорба. Као војничка. Укусно је све што се навелико кува. А и сазна се тако јесу ли радници задовољни и је ли им извођач радова на вријеме дао плату.

Пристрана Херцеговина

Пристран сам, знам. Небојша Вукановић нама у Херцеговини не значи пуно. За разлику од владике Григорија. Небојша ту одмах није равноправан, доњи нам је. Није Небојша дошао да живи с нама Херцеговцима, десеткованим, претученим, потученим, тек са ово српске историје и живота у Мостару коју владика, скупа с нама невољницима, хоће спасити. Сигуран сам да владику, и поред тога што не би узео у руке пушку, засврбе шаке кад му се Небојша Вукановић нађе на путу и гурне му микрофон у око или нос па почне вречати као јаре. Кад хоће сваку добру намјеру, попут фонда за мајке, обезвриједити. Ваљда издржи некако да га не "ожди" шаком, не да му звање. Издржи и ручак са мостарским политичарем, па може и то. Код мене Небојша изазива свраб дланова. Ах, да, заборавих вам рећи зашто ово пишем. Разлог је очигледан, повод није. Серија заплотњачких, чаршијских смрадова достојних сарајевске или зеничке чаршије, дошла је до мојих ушију. Некоме се згадила прича Небојше Вукановића везана за владику Григорија, па ми се повјерио. Неко ко није из Мостара а јесте из Небојшине чаршије. Па се питам, каква је то љепота подапињати нама у Херцеговини? Зашто се владику, кад нам већ толико значи, не пусти на миру, ако му се већ неће помоћи? Нељудски нас је, овако изубијане, још у земљу утискивати. Зар није доста што се Влада РС чешће сјети Хрвата Федерације него нас, Срба? Зашто се "доповезао" владике Григорија? Мислим да знам. Зато што му се може. Задатак правог новинара јесте да увелича све лоше, а умањи све добро о некоме, да му тако буде коректор и потицај да буде бољи. Лош новинар, колико сам схватио гледајући ове са Федералне и пратећи тог Небојшу аветног, удара тамо гдје може и по коме може, молећи Бога за какав белај, да може вречати и пискутати "кано рањено пиле од сокола". Зна да га од владике Григорија никакво зло неће оплести, да ће овај чак молити за грешну му душу. Ја бих волио да сам бољи човјек и вјерник, па да и ја могу тако. Али, не могу, па написах вама што сам могао и за себе задржати. Више волим написати него чаршији испричати, да додаје и кити. Да не иде прича од уха до уха, кад је већ могу сам свима испричати. А, чини ми се, лакше бих некад и згажену мачку у кутији за ципеле наоколо носао...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.