Нормализација говора мржње у медијима

Сања Влаисављевић

Удружење новинара Републике Српске је прошле суботе организовало округли сто о теми "Говор мржње у медијима". Долазећи у Бањалуку вјеровала сам да ће то бити скуп на којему ће разни актери медијског простора дати свој допринос у превазилажењу све већег проблема који окупира БиХ. Посебно ме радовало што НУН РС први пут организује скуп и позива све своје колеге из цијеле БиХ и региона.

Медији из ФБиХ

Међутим, када сам дошла у хотел "Босна", гдје се скуп одржавао и на улазу видјела представнике неких медија из Федерације, очекивала сам да ћу их видјети и на скупу, али сам се грдно преварила. Сусрела сам тамо такође и координаторицу пројекта "Балкански медијски барометар" вјерујући да ће и она барем који минут посветити овоме скупу, ако ништа онда барем у име свог професионалног односа према колегама из удружења које је приредило ову расправу, кад и ту сам погријешила. Ех, видјела сам још ту негдје у дну сале, у себе скупљеног до невидљивости, интелектуалца и аналитичара, професора и "доброг Србина", који сваки час гостује на федералним медијима, који је издржао да одсједи једва коју минуту и нетрагом нестао. Чула сам такође да је једна угледна новинарка и уредница сарајевских дневних новина с гнушањем одбила да учествује на овоме скупу када је чула да ћу имати уводно излагање. Не знам шта ју је више натјерало на такву одлуку: њена вјерност професионалним стандардима или непоколебљиво опредјељење за "грађанску опцију". Очекивала сам и да ће нас својим присуством почастити и неко из фантомског удружења БХ новинари, па макар она предсједница што живи у Бањалуци, када не бијаше ни ње. Елем, када сам видјела да нема живог човјека из Федерације, осјећала сам се у једном тренутку као Србин из РС који гостује у некој чувеној дијалошкој емисији на ФТВ. Па зар је то било "поштено"? Осјећала сам извјесно бреме одговорности за све оне који су својим недоласком проговорили језиком мржње.

Санкције критичке јавности

Гошћа из Србије Љиљана Смајловић, предсједница Удружења новинара Србије, у једном тренутку расправе је рекла да говор мржње треба препустити санкцијама критичке јавности. Одавно нешто духовитије нисам чула. Не мислим да гђа Смајловић није у праву. Увијек кључне проблеме цивилног друштва треба да претреса критичка јавност, али у случају БиХ не знам о чему говоримо. Гдје је та критичка јавност? Је ли можда мислила на ону исту јавност која је превидјела застрашујући стаљинистички наступ министра који уређује прилоге на ФТВ-у? Је ли можда мислила на ону јавност која је реаговала на увредљив недомаћински однос према премијеру Хрватске Милановићу? Да није можда мислила на оне који ћуте о посљедњем срамном уратку Федералне телевизије о "крњој Србији"? Да ли можда мисли на оне који ћуте о Ердоану као "нашем премијеру"? A можда ипак мисли на оне који немају шта рећи када сребренички Бошњаци траже одвојене наставне планове у заједничкој основној школи? Можда не виде да је и то један од захтјева за двије школе под једним кровом? Ух, заборавих, такве захтјеве имају само задрти Хрвати! Можда је у питању она јавност која је остала нијема након скандалозног кућног насиља дојучерашњег есдепеовог министра Суљагића, који је одједном нетрагом нестао, па се онда појавио у Бечу? Можда је мислила баш на ону критичку јавност која је по истој матрици по којој је правила транспаренте за рушење СДA и СБиХ власти у Сарајеву правила сада транспаренте за спас угроженог министра (сиц!), борца за домовину и недостижног патриоту? Aли, патриота оде брзо и без поздрава у своју другу домовину, па опет нигдје јавности, оне критичке! Заборавих, можда је мислила на јавност која је прећутала смјену "најмоћнијег, најбољег, најобразованијег, онога који се грли и љуби са Шефом када Шеф побјеђује, ма онога нај... нај" начелника у Бихаћу, који преко ноћи нестаде са политичке сцене? Да није можда помислила на све оне који у тишини и са одобравањем слушају најцрње пропагандистичке говоре ратног члана Предсједништва Стјепана Кљујића, који говори данас са истим ратним жаром као и деведесетих, када је сједио као добра хрватска икебана у Сарајеву у удобној фотељи?

Окосница разговора

Ех, могли би се ови примјери редати до краја не текста него новина, али доста је и ово. Рекла је још једну веома важну опаску предсједница Удружења новинара Србије, када је, онако с висине, изјавила да су нека од наших излагања веома добра, али као одбрана положаја мањина у Сарајеву. Па није ли то управо задаћа критичке јавности? Не би ли то требало да буде окосница свих разговора о говору мржње? Управо због замршеног колоплета мањина и већина у овој земљи веома је важно имати истанчан осјећај за језик. У тренутку када је "хрватска младост Широкога Бријега фашистичка" или у тренутку када "нема столног града Мостара ни по цијену мира", онда се може десити да је голем проблем навести прави примјер говора мржње, оног говора од "којег се препаднете", јер је толико "експлицитан", како је то у сврху његове дефиниције недавно навела представница OSCE-а за медије са сједиштем у Бечу.

И тако, округли сто о говору мржње у медијима остаде само сеанса "трауматизованих" грађана, махом Срба, који су дијелили своја, углавном непријатна искуства у затвореном кругу истомишљеника. Ех, ко је ту сепаратиста и ко није хтио бити дио отворене регионалне приче о говору мржње, више је него очигледно. Ко није хтио, од толиког патриотизма и приче о јединственој и недјељивој БиХ доћи у Бањалуку да разговара, опет је сасвим јасно. Један од учесника скупа рече и да су ћутња, игнорисање и негативна селекција информација такође својеврстан говор мржње. Сарајевска медијска тишина о округлом столу није ништа друго него облик таквог говора. A можда је све ово претјеривање. Можда је 17.11.2011. представница OSCE-а за медије на конференцији циничног назива "Живјети заједно", коју су партнерски организовали БХ новинари, Вијеће за штампу и Вијеће Европе, у својој изјави за медије поводом конференције рекла баш кључну ствар у вези са говором мржње: "Мислим да је веома битно оно што је јутрос министар Бариша Чолак рекао да ми као цивилно друштво морамо више радити на изградњи свијести да се подигне праг толеранције за говор који је можда провокативан, критичан и који је можда и нешто што боли, али не може спадати у говор мржње". Можда само треба нормализовати говор мржње у медијима и то је то. Проблем ће бити ријешен. Па ће можда када други пут неки новинар на јавном сервису буде говорио о Србији, Србији на Палама" и додавао како су Срби геноцидни кроз вијекове, то бити само провокативан и критичан језик, а можда ће тада и РAК моћи с правом одбацити тужбу на рачун таквих видео-прилога. И можда су у праву организатори те новембарске конференције што нису позвали оне колеге из РС што су тим поводом имали шта да кажу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана