Није живот црна хроника

Рођени шездесет, седамдесет и неке започињали су недјељна јутра овом реченицом из "Недељног забавника", едукативног, забавног и маштовитог дјечијег програма ТВ Сарајево, који је режирао "наш" Британац Тимоти Џон Бајфорд.

Хвала г. Бајфорд

Тимоти Џон Бајфорд направио је најбоље ТВ серије за дјецу на просторима бивше Југославије - "Невен", "Полетарац", "Бабино унуче", "Метла без дршке", "Трагом птице Додо", "Нотна сваштара"...

На ТВ Београд стигао је са Би-Би-Сија и са нама остао до краја биолошког живота. Ових дана нас је напустио, хиљаде, сада већ људи из генерација које су одрасле уз "Питам се, питам се...", "Ух та немојте касти"..., написало је посљедњи поздрав: Хвала за срећно дјетињство, господине!

Тимоти Бајфорд оставио је прије неколико година својеврсну опоруку са упутством како треба да се понашамо када "буде одапео", без читуља и лажног патетисања посебно нама својственог.

"Само моје тело ће бити мртво, а ја ћу живети у свима који су ме познавали, и нека они славе мој живот и нека уживају и сећају се делића мене који су нашли свој пут до њих".

Није само смрт јунака нашег одрастања оно што ме опредијелило да се бавим улогом медија и њиховом одговорношћу за стање нације. Са многим пријатељима изван свијета новинарства разговарала сам ових дана углавном о томе. Међу њима био је и један владика. Отварање теме иницирала су два злата које је хор "Јединство" освојио на Међународном такмичењу у Венецији. За колико медија ће та вијест, бити вијест дана? Питам се, питам се...

Не могу са стоодстотном тачношћу да се сјетим какве су вијести биле у вријеме "Невена" и "Полетарца", јер дјеци су вијести досадне, а често и забрањене. Али ако ме сјећање служи, када бисмо их чули у пролазу након цртаћа у 19.15, нисмо доживљавали трауме, јер да јесмо, трауме би остале урезане у нама.

Сигурна сам да вијести тада нису започињале црном хроником, да нису врвјеле несрећама и несрећним судбинама, него да су углавном биле преглед политичких, привредних и културних догађаја дана. Ин меморијам се читао на крају дневника за преминулог првоборца, високог члана Партије или угледног јавног радника.

Онда су дошли ратови, а ратови су и увијек и само црна хроника. Вијести о смрти, а које би друго, заузимале су 90 одсто информативних емисија. Вијести о криминалу у тим ратним годинама није било. Није било ни дјечијих емисија. Рат је смрт, несрећа и страдање па су и вијести у том времену - вијести о смрти, несрећи, страдању...

Они који су преживјели дочекали су мир у нади да ће им он вратити све оно што је нестало са ратом... Али ни у миру Тимоти Џон Бајфорд није добио прилику да сними барем само још једну сјајну емисију за постратне клинце. Дина Вранешевић и Љубивоје Ршумовић покушали су да новој генерацији пренесу поруке "Сестре слатке" из "Фазона и фора". Тешко, без новца, снимљено је неколико сјајних наставка "Ф&Ф". И крај. Све је на том стало.

Црнохроничарско новинарство постало је тренд. Буђења нам годинама почињу вијестима из црне хронике. Јутарње програме уз прво "добро јутро" прате вијести о томе ко је погинуо у ноћи, ко је кога и гдје убио, ко се самоубио, ко је опљачкан, гдје је и ко силован… Дан нам се завршава посљедњим ударцем у мозак који задају ријалити програми за прављење дебила: "Фарма" или "Велики брат".

Би-Би-Си тимови консултаната који су одмах послије ратова на овим просторима радили едукације, посебно у јавним медијима, у жељи да новинарство одвоје од доминантне политике, а политику избаце из фокуса пажње нације црну хронику наметнули су као најпожељнији тренд.

И тако је остало до данас када новине неријетко дневно доносе од три до четири доминантна црна наслова типа: "Четворо мртвих у судару", "Муж убио жену", "Пунац пуцао у зета", "Замјеник директора проневјерио милионе", "Професорица силовала ученицу", "Малољетник убио бабу"...

Послије првог, иде други круг у којем доминира естрада и наслови типа: "Брена крала струју", "Цецин син претукао младића", "Станија за ноћ зарадила 1.000 долара"...

Куда то води?

Зато ово није слово о цензури или аутоцензури, о томе шта је истина, а шта пропаганда, него о суштинској улози медија чији циљ и смисао није само информисање, него и едукација јавности. Годинама медији предано и темељито раде на едуковању хулигана, убица, старлета, спонзоруша, педофила, криминалца…

Застрашивање јавности од деведесетих до данас управо због тога у највећој мјери иде на душу новинара и медија чија морална одговорност је онолика колико су велике и озбиљне посљедице по друштво које медији производе.

Јер исто онолико колико је неморално и непрофесионално скривати истину да не би дошло до "узнемиравања јавности", исто толико је неморално производити страх, стављајући фокус јавности на вијести које "убијају".

Посљедице медијског застрашивања довеле су не само до пораста насиља и броја самоубистава, него и до повећања страха људи који су непрестано под утицајем медија изложени стресу да овдје не могу преживјети, да не могу успјети, да по завршетку школовања за њих неће бити посла, да ће их неко недужне напасти, опљачкати, убити, да су сви криминалци и да је све криминал, да неће бити новца, да неће бити струје, да неће бити лијекова...

Без обзира на то да ли су разлози стварања такве медијске слике зарада, афирмација, политичка борба или незнање новинара и уредника, цијена је превисока, јер се одражава у броју духовно па и физички страдалих људи.

То и јесте највећи морални гријех данашњег новинарства, лишеног сваке етике, али и закона професије.

У свим стручним књигама пише да новинар када почиње да пише текст или прави ТВ прилог мора сам себи да постави два питања: Шта желим да кажем? Куда то води?

Ако прво питање понеко и постави, друго, јасно је по садржају медија, не поставља готово нико. Јер да је другачије сваки новинар и уредник морао би да се упита има ли друштвеног оправдања за објављивање таквих вијести и посебно како ће оне утицати на стање јавности?

Већина ће се у одбрани таквог приступа, који се тешко може назвати професионалним, позвати на податке да је рубрика "црна хроника" најчитанија по аналитици прегледа текстова на интернету. Али нико неће знати да да одговор на питање да ли би то било тако да је понуда медија другачија?

Лице са насловнице

Један примјер говори у прилог тезе да понуда диктира потражњу.

Текст који су читаоци лани највише пута прочитали на порталу "Гласа Српске" у неколико мјесеци праћења и који је за неколико пута "прешишао" текстове црне хронике био је онај о бањалучком гимназијалцу Дејану Гвоздерцу који је примљен на престижни Јејл.

То је само један од примјера који сигнализује да су људи жељни лијепих прича и добрих вијести.

Наравно, не ради се ту о уљепшавању стварности и стварању ружичасте слике, али се ради о стварању реалистичне слике друштва у медијима. А у том друштву живе и талентовани, вриједни људи, они који постижу резултате и који заслужују барем исто онолико медијског простора колико га добијају убице, хулигани, криминалци, старлете…

Послије година и година таквог медијског третмана, друштво у којем живимо очекивано биљежи пад морала, деструкцију, повећање насиља. Хулигани и старлете су узор клинцима који желе да постану славне медијске звијезде по узору на Станију или криминалца Кристијана Голубовића. То је онај истетовирани што је након неколико интервјуа објављених на насловницама новина добио прилику да постане ТВ звијезда, водитељ једне емисије?!?!?!

Ако су медији ти коју шаљу "дневну дозу мотивације", онда послије година и година овакве мотивације, вијест да су хулигани порушили симбол једног града, "криви сат" на Тргу Крајине у Бањалуци све је, само не неочекивана.

"Криви сат" налази се у строгом центру града и показује вријеме када је Бањалуку 1969. године задесио разорни земљотрес. Сат чије казаљке стоје заковане на сатници када се догодио земљотрес, генерацијама Бањалучана служио је као оријентир. Код "кривог" су рођена и његована многа пријатељства и љубави... "Криви" је нијеми чувар великих и малих тајни и свједок одрастања једног града.

Један диван младић, глумац, написао је тог јутра на свом "Фејсбук" профилу: "Господа срушила криви сат. И онда хоћете да нам у оваквом друштву буде боље... Не може".

И у праву је. Да би једном друштву било боље, свако би морао да да свој допринос. И наравно да преузме одговорност, ако не за друштво, онда за себе и за свој живот.

Под условом да није тачно да је новинарство заувијек умрло, остаје нада да ће морал, али и правила струке почети да важе и за новинаре, барем исто онолико колико важе и за све остале професије које медији ревносно третирају.

Тај преображај почеће онога тренутка када млади, вриједни, талентовани, образовани… људи барем повремено буду вијест дана. Када нам се насмију са насловнице и покажу и нама, а посебно клинцима, да постоје разлози због којих вриједи живјети и за које се треба борити.

Од нечег ипак треба кренути, а најприје ће бити да је то репризирање емисија Тимотија Џона Бајфорда. Јер сасвим је јасно, убице у овом рату и криминалци у овом миру нису одрасли уз "Невен", "Полетарац", "Бабино унуче"...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.