Није књига све што има корице

Традиција одласка на београдски сајам не прекида се лако, посебно не када први пут тамо одеш у адолесценцији (школским данима). Сајам је одувијек био лијепа прилика да човјек види људе које види од сајма до сајма. Да сретне писце, види шта је то ново, актуелно на књижевној сцени, да купи нове књиге и нова издања старих књига, као и она стара код антиквара. Писци би долазили да се друже и сатима интимно ћаскају иза штандова својих издавача, а они који их читају имали су ријетку прилику да их виде "уживо".

Бранкова књига

Негдје сам прочитала да ће сајам бити у знаку Бранка Ћопића, јер је ове године 100 година рођења омиљеног писца нашег одрастања.

Међутим, ако сам добро уочила, само једна издавачка кућа на сајму се појавила са Ћопићевим изабраним дјелима у пет томова - Завод за уџбенике Србије.

Једна од сала у којој се одржавају промоције и трибине ове године носила је име "Бранко Ћопић", а у изложбеној хали мали простор био је посвећен Ћопићу. Полукружни панели са неколико његових фотографија и десетак цитата.

Током седмице на сајму су одржане и двије трибине посвећене Бранку Ћопићу, "У Бранковој кућици" и "Бранкова потковица".

И то је то.

Јежурко, Николетина, куја Жуја, Баја, Луна, Перо Бандић, Мала из Босанске Крупе... нигдје никога!

Тако је изгледа када те власт једном изопшти, тешко се вратити ма која власт била власт.

Пишући о Бранку и немилости у којој се нашао посебно послије објављивања "Јеретичке приче", Рајко Петров Ного говори о томе како су Бранку сви некадашњи пријатељи окренули леђа. И описује вече у којем је Бранко сам самцат сједио у "Клубу књижевника", нико није смио да му приђе у кругу од пет метара и нико да га поздрави. Све док у "Клуб" није ушетао господин Иво Андрић и сјео за његов сто. Андрић се правио да ни о чему не зна ништа. Бранко му се јадао, а он га је кулирао, правио се да не чује и причао своју причу. Псовка, која му није била својствена, можда прва коју је икада изговорио, одала је на крају вечери да је знао све. Да је зато и сјео поред Бранка. Јер, није се Андрић бојао ни "јеретика", ни "инквизитора". Знао је да имају ограничен рок трајања и да ће их надживјети десетинама година у будућности. Као и Бранко. Талентованог и доброг писца из књижевности не може да "одстрани" ниједна инквизиција, ма како се у тренутку чинио вјечан њен партијски суд.

Има у свему томе још једна занимљив детаљ - сама књига. Не чита се једна књига исто и онда и сада. Нити је исто читати Бранка, тада и сада. Овдашњи Николетина Бурсаћ није онај, ондашњи Николетина Бурсаћ. Није то онај наивни крајишки шерет, добричина, простодушни херој. Николетина у посјети АВНОЈ-у много је већи "јеретик" од "Јеретичке приче". Само је питање да ли смо ми икада знали да читамо књиге?

Кажу да је омиљена књига Американаца, у исто вријеме када је и код нас била "књига над књигама", био Марксов "Капитал". Али, они су га, јасно је, читали и прочитали другачије од нас.

Велики брат међу књигама

Овогодишњи сајам по много чему био је другачији од претходних. Или није, али је то сада било видљиво и голим оком. У складу са свеопштим трендовима комерцијализације више него очигледан био је утицај маркетиншких агенција на издаваштво. Велики брат одлучио је да овлада и оним што му је било и изван контроле и изван интересовања.

А маркетинг то је оно када осмислиш начине и методе како да неку робу продаш што боље и што више. Ако је фрка не мораш много ни да се мучиш, јер у трептај ока и реклама за хигијенске улошке може да се преобрати у рекламу за књигу.

Па каже: "Ово је живот. И премда живот може бити непредвидив, постоји једна ствар на коју можеш рачунати. Ови дани нису пјесма. Али зато живот иде даље. Вољећеш нове улошке (књиге). Уз њих живот можеш живјети пуним плућима".

Важно је да нађеш упечатљив стас и примјерен глас. Снимиш пар секунди видео-клипа и иде ко алва.

И на први поглед по штандовима сајма јасно је било да се мода бестселера наставља свом жестином и у домаћој радиности. Нова, непозната имена списатељица и списатеља лаких комада (Американци их гутају у метроима на путу до посла, јер можеш да престанеш и наставиш да читаш кад год хоћеш) преплавила су штандове сајма.

ПР стручњаци посебну пажњу поклонили су књизи Мире Марковић у којој продаје своју верзију приче (историје). Цијена од 1.200 динара или око 30 КМ пресудила је. Ствар принципа је да човјек не дозволи да јој и тим својим несмотреним потезом допуни џеп.

Мало даље од вазда плачљивог баба Јулиног лица (Бора Чорба оп.а.) на огромној црно-бијелој фотографији изнад штанда њеног издавача, на штанду "Прометеја" сједили су Ненад Грујичић, који је написао прву књигу пјесама за дјецу, и Раша Попов, који је промовисао своју нову, на сајму награђену књигу.

И баш у том тренутку у партеру хале 1 почео је стампедо. Неки нови клинци, тинејџери, гурали су и ломатали један преко другог. Глас са микрофона позивао их је да формирају колону како би сви стигли до пулта на којем је неко од аутора у том тренутку потписивао књигу. Помислила сам да је на сајам стигао неко од добитника Нобелове награде или у најмању руку популарни Пауло Коељо.

Десетине младих људи формирало је дугу колону и нестрпљиво покушавало да се што прије пробије до особе Х. На штанду преко пута књиге је потписивао Вук Драшковић. Потписао је једну књигу једном старијем човјеку и чекајући сљедећег посматрао сву ту фрку.

Иза гомиле једва се читало име очевидно веома популарног аутора: "Зора" па даље нешто као "ах". Дјевојка дуге плаве, овлаш увијене косе и трепавица до пода потписивала је књигу обожаваоцима.

Она је модна блогерка (даје модне савјете). Оно што прича снима мобилним телефоном и онда те уратке качи по интернету. Уз редован поздрав "Ћао свима..." учи људе како треба да живе раскошно, савјетује их гдје да купе "гучи", како је једино нормално да користе "шанел пудер", зашто да се тетовирају у Бањалуци, открива им како је напумпала усне....

Зораннах, то јој је умјетничко име, промовисала је и потписивала своју прву књигу "Life&Style" која је, како је касније саопштено, једна од најпродаванијих на овогодишњем Сајму књига.

Зораннах је најбољи производ добро разрађене маркетиншке кампање овогодишњег сајма. Она је ријалити. Или турбо фолк сајма. Свеједно. Мали корак за Зораннах, а велики ударац империји. Како се већ шушка, Зораннах би наредне године могла, због велике популарности, да добије и властити штанд на Сајму књига, сличан, ако не и већи од онога који годинама има Љиљана Хабјановић-Ђуровић.

"Када саберемо, видимо да се сајам на дуже стазе претвара у нешто друго од онога што је био и што треба да буде. Али, с друге стране, постоји тај утопистички оптимизам без којег нико од нас не би могао да ради свој посао, па ми све игноришемо и са истом енергијом узвраћамо ударац империји тако што правимо добре књиге", каже књижевник Владислав Бајац, уредник издавачке куће "Геопоетика".

Филип Давид се сјећа сајмова седамдесетих-осамдесетих на које је долазио да се сретне и посједи са пријатељима.

"Данас је сајам, као и све друго, комерцијализован, много је буке, много гужве. Неко би рекао да је то добро за књиге, али мени је у лепој успомени остао онај стари, што је, допуштам, само моја заблуда", каже добитник овогодишње НИН-ове награде.

И онда ти мени о Ћопићу? И да нису успио да нађеш писма Исидоре Секулић из Норвешке, јер су ти на сваком штанду рекли да их годинама није штампао ниједан издавач.

Пребирајући по свему што су икада писци рекли о његовој светости "књизи" једини примјерен цитат актуелном тренутку онај је који је изрекао један глумац: "Данас нико не чита књиге, јер их сви пишу".

Моја другарица муку је прекратила кратким твитом: "И од писања глупости и баналности може да се живи. Јасно мора да има корице и књига да се зове".

Зна она да књига није све што има корице. Књига је оно што траје у времену. Оно чега је на овом сајму још било, али ипак највише код антиквара. Једино они остали су недирнуто острво, незанимљиво за бизнис Великог брата.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.