Невидљиво благо

И док је планетарна криза натјерала владе свих земаља свијета да уведу мјере штедње, овдје се о томе само прича. Пракса је другачија.

Према статистици, јавна потрошња код нас износи око 44,5 одсто оствареног БДП-а, а у ЕУ у просјеку 35,8 одсто.

Само на плате администрације БиХ троши фантастичних 13 одсто БДП-а, а ЕУ 6,5 одсто. У Хрватској администрација троши 10,5 одсто БДП-а.

Непотребно је и рећи да администрација поједе много више новца него сва друга социјална давања заједно. И да је то наш новац који углавном држава зарађује кроз порезе, доприносе и разне намете.

Према индексу квалитета државе, сасвим сигурно спадамо у онај посљедњи одјељак у којем су државе које "највише узимају и најмање дају". У земљама ЕУ тај одјељак припада Хрватској.

А како не би? У прошлој години само пет бх. парламентараца на 117 службених путовања потрошило је цијелих 272.000 КМ.

Путовали су, нема куда нису. Иако су у Брисел ишли девет пута, та дестинација је најмања у ставци путовања. Много је ту било егзотичних дестинација. Ишли су посланици у Торонто, Маракеш, Сеул, Ријад, Аман...

Рекордер је био Милорад Живковић, који је имао 35 службених путовања на далеке дестинације као што су Грузија, Кина, Јапан, Јужна Кореја. Пријавио је путне трошкове веће од 87.000 КМ.

Није штедио ни Денис Бећировић, на 23 службена путовања потрошио је око 60.000 КМ.

Нема куд нису ишли парламентарци, али корист од тих путовања није осјетио нико. Кад кажем нико, мислим на нас мале, обичне смртнике по којима се ништа неће звати.

Али добро и то имена парламентараца бар знамо. Али има и оних безимених који нису могли наћи бољу туристичку агенцију, ем их води, ем им све плаћа. Чланови разних парламентарних тијела и комисија већи дио свог радног вијека, како су утврдили ревизори, проводе на атрактивним дестинацијама не пропуштајући ниједну конференцију или семинар. Едукују се, шта ли?

Сувишно је рећи и то да малобројни лете економском класом, него као што и приличи господи, много скупљом бизнис класом. О томе да редовно закупљују ВИП салоне по аеродромима, чија је просјечна цијена око 200 евра по сату, сигурно сте већ чули.

Мој алтер его би рекао: Америка би банкротирала. Ни скупље државе, ни мање просјечне плате.

Таленти

Ових дана читам у новинама како ниједна институција, нити једна влада, нити једна општина нема фондове за талентовану или надарену дјецу.

Ако је тачно, а јесте, да само јаки појединци могу да направе јаку државу, да прославе нацију и оставе трајни печат, онда би национални интерес број један сваке нормалне државе био да учини све што је до ње да изњедри такве појединце.

Ових дана у Хрватској полемику је изазвала одлука Владе о укидању накнада за даровите ученике које су износиле једва 0,00004 одсто БДП-а. Код нас ни 0 БДП-а не иде у те сврхе.

Ниједно министарство ни на нивоу БиХ, ни Републике Српске нема фондове за даровиту дјецу.

А на колико Олимпијада би могла да путује Милица Ђукић из Прњавора и њени другари сјајни математичари да им је само дати дневнице које на једном путовању потроши Денис Бећировић? Ефекте њихових медаља осјетили би сви. И били поносни на памет, на младост која руши границе науке.

Читам да се у небризи и лошим условима изгуби око 20 одсто надарене дјеце, јер њихове таленте нема ко да препозна. А и када препозна, нема ко да их подржи.

Влада Србије је 2008. године основала Фонд за младе таленте, који је до сада у сарадњи са највећим привредним гигантима стипендирао и на научне програме, стручна усавршавања и такмичења послао више од 15.400 младих људи.

И не само то. Центре за таленте има и неколико општина у Србији. Тако Центар за таленте из Врања прати у стопу развој и подстиче и подржава таленте из те општине на југу Србије, организује научне кампове, љетње и зимске школе из разних области, шаље своје полазнике на научне кампове, семинаре, такмичења.

Иако је у Републици Српској оснивање Центра за младе таленте предвиђено законом усвојеним прије пет година, до данас се није догодило ништа.

Центра нема, а о талентима брину родитељи. Ако су у могућности, а ако нису онда ништа. Мале заједнице у томе су много солидарније, па оне изнађу средства да подрже сваког свог суграђанина који оствари успјех. А велике, е ту смо у већем проблему.

Како их препознати?

Сав ангажман институција своди се на стипендије одличним ученицима и студентима. И то је у реду. Али питање је и логично и практично? Да ли су одлични ученици увијек таленти? Иако стоји да стипендијама треба наградити њихов труд.

Да ли су "ученици генерације" таленти? Или је та титула, јавна је тајна, у многим случајевима, ствар "договора" и лобирања. Посебно у транзицији.

Да ли је Никола Тесла, да ли је Михајло Пупин, да ли је Новак Ђоковић био ученик генерације? Да ли су имали све петице? Да ли је ученик генерације био Иво Андрић? Је ли Андрић имао све петице? А Јован Бијелић, Надежда Петровић или Сава Шумановић? Чисто сумњам, просто не вјерујем, ни да је рецимо добитнике двије "Златне палме" у Кану за режију Емир Кустурица имао све петице.

Како препознати таленте? Како одредити критеријуме? Како се понашати? У дефиницији из Закона о школовању и финансирању младих талената РС (који се не примјењује) то су дјеца која имају посебне, натпросјечне склоности с наглашеним креативним, стваралачким способностима. Закон даље каже да је таквима школа дужна обезбиједити изборне и факултативне програме према склоностима, приступ изворима специфичног знања, додатну наставу... Закон предвиђа и санкције. По његовим одредбама, школа која то младим талентима не пружи биће кажњена казном од 1.000 до 3.000 КМ.

Закон је једно, а пракса друго. Пет година од усвајања закон је мртво слово на папиру. Закон друмом, друштво шумом. Нема критеријума, нема фондова, али ни воље, ни интереса.

Зато радује овонедјељна вијест из Приједора да тај град тражи да се подрже талентована дјеца која су препуштена породици, а од које корист има човјечанство.

Развијене заједнице и богате државе на томе темеље свој успјех и развој, свјесне да почивају на успјешном појединцу. Зато улагање у појединца јесте национални интерес број један. Није ли прије неколико година Барак Обама у једној изјави рекао да је Америка спремна да усели стотине хиљада људи док не добије једног генија (парафраза по сјећању)?

Није случајно ни то да најпрестижнији тзв. бршљански универзитети Принстон, Харвард, Кембриџ, Јејл... плаћају школовање надарених студената. А они када постану "владари свијета" то враћају донацијама. Тако је Харварду недавно бивши студент донирао рекордних 400 милиона долара. Тај новац иде у опремање и стипендије, а онда Харвард "производи" нове "владаре свијета". А онда они Харварду дају донације за нову "производњу". И тако се систем одржава.

Код нас је глупо и размишљати на тај начин. Дјеца таленти у друштвеним, природним или техничким наукама, у умјетности или спорту проблем су и обавеза искључиво породице. А када је тако зашто би она и када успију да се остваре, имала било какву обавезу према заједници која није имала ни трун емпатије према њима?

Или да сведемо причу. Зашто би Новак Ђоковић уопште плаћао порез у Србији, а не у Монте Карлу? Колико је Србија уложила у Новака Ђоковића? Онај којим се данас поноси постао је свјетски рекет број један захваљујући искључиво подршци породице која је имала и снаге и новца да га прати.

Много тужно је знати да је међу нама много Ђоковића чијим успјесима се никада нећемо радовати. На срамоту, прије свих, оних са почетка текста по којима се ништа неће звати.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.