Неубрано цвијеће Надице Стојкове

Умјесто плате, радници су добијали бонове за које су у одређеним радњама узимали најосновније намирнице - брашно, уље, шећер и со. Престали су плаћати станарину, струју и воду, сами су искључивали своје телефоне.

Слуга умјесто господара

Родитељи Стојкови некад су припадали богатијим људима на Космету, Творница у којој он ради била је њихово власништво, као и циглана и највећи дио земље у околини Приштине. Након Другог свјетског рата, у том нелијепом и унакаженом градићу, није било ни три хиљаде становника. Пошто је ту силну земљу, циглану и творницу алата као и двије од три породичне куће, држава национализовала, Стојку је преостало да буде слуга тамо гдје је био господар. У трећој, најстаријој, али њима најдражој кући, остали су Стојкови родитељи, сестра која се ускоро удала и Стојко, био је дјечак.

Како се градић ширио, пунио све новим становницима, који су у социјализму из села хрлили у градове да постану радничка, а не презрена сељачка класа, тако су Стојковићима постепено одузимали и оно земље на коју су и по новијим прописима имали право.

Надица прегледа ормаре, одвоји одјећу коју је намјеравала дати Црвеном крсту и сјети се да се већ неколико година у остави на врху полице налази одјећа коју је она спаковала за бјежање, за очекивано и брзо напуштање града. Учинила је то након оних познатих шиптарских демонстрација, послије којих су Срби наставили са продајом својих кућа и своје земље, те још масовнијим исељавањем. Тада, као и деценијама прије тога, комунисти су на сва звона објављивали како треба зауставити исељавање Срба са Косова и Метохије и забранити усељавање Албанаца из Албаније. О томе се тако писало и говорило на  свим комунистичким пленумима и конгресима, да су грађани на то постали равнодушни, долазило им је то као чиста спрдачина. Питали су се, ипак, је ли то и резултат њиховог деценијског одвајања од њихових плата у посебне фондове за неразвијену покрајну.

Од тада је Надица држала припремљену одјећу, како би могла само да је зграби кад не дај боже крену, али је изгубила из вида да су њена дјеца, три њене дјевојчице нарасле, прерасле чак и оно што је купљено уназад годину дана. Једва је с полице скинула те претрпане кофере и одјећу поредала посред собе. Тугаљиво је претресла познате јој, а већ заборављене  хаљине, ципеле, костиме које је не тако давно вољела да обуче, а који су јој сад изгледали безбојно згужвани и застарјели. Најстарије њено дијете, Милица, гимназијалка, препознавала је и с пода узимала своју одјећу. "Па, то ми је успомена, мама, у тој сам хаљини први пут срела Алија..." Али Милица издвоји и неке хаљине које је годинама гледала на својој мајци, и сама желећи да их обуче и буде једнако лијепа... "Нећеш ми и ово однети, мама, немој, молим те..."

С улице, гдје се играла, у стан дотрча најмлађа, десетогодишња Оливера, за њом из школе, задихана упаде четрнаестогодишња Рада. Кад видјеше шта се у кући дешава, почеше и оне да се отимају за неке своје успомене. Стадоше да облаче и испробају неке давно ношене хаљинице, панталоне и мајице, што им је окраћало и сузило се. Одлучним покретом Надица све ствари покупи с пода, потјера дјецу у другу собу, а све што је одлучила да преда Црвеном крсту, стрпа у двије пластичне торбе које понесе низ степенице. Једно вријеме је помишљала како ће све то однијети у Објекат и дати жени коју је срела у градском аутобусу с везицама непроданих љековитих трава. Нека она то подијели онима који свакодневно пристижу у групицама из Крајине. Запамтила је њено име, показала јој своју кућу и од срца позвала да је посјети, али Анђа Ралић није долазила. Има ли смисла, помислила је, и сада својим крпицама да повриједи њену несрећу.

Племениташке навике

Иако су у социјализму осиромашили, Стојковићи су имали и неких племениташких навика, а да ни сами нису знали ко их је њима пренио и откад такве навике трају у њиховој кући. Били су то у првом реду, неки кућни и црквени обичаји за празнике, или поводом њихове крсне славе, Светог Николе. Чували су скупоцјен и риједак женски накит ручне израде, један сребрн појас украшен драгим камењем, ниску од дуката, златне наруквице и прстење, старе брошеве и укоснице.

Одрасла у првом сусједству, са истим обичајима од давнина, Надица је све то гледала на прабаби, па на баби, па на мајци свог мужа, једнако као и на женама из куће у којој је и рођена. У Стојковој кући, у удубљењу зида велике дневне собе, окренуте према истоку, одвајкада се чувала у сребру израђена и позлаћена икона Богородице којој су се обраћали само одрасли укућани и само у тренуцима кад би јој у сузама упућивали молбу за помоћ и самилост.

Једна од велмошких навика, коју су Стојковићи задњих година претворили у животну потребу, био је лов. Одлука да се у лов крене, припрема за полазак, била је кућна светковина и радост, посебно за дјецу, која се ријетко с чиме може поредити. Дјевојчице су данима живјеле за тај уранак, за то свечано одвезивање ловачких паса, очево везање и затезање поводаца на којима их је држао. И једва задржавао њихову дивљачку срећу што су бар толико слободни и што ће кроз шуму осјетити прави, вјековни зов врсте и природе. У својој радости могли су га оборити, али он би се спретно повијао, и надјачавао њихову силу. Са својом крзненом капом, кратким кожним огртачем и високим чизмама, што је у шуме и ритове носио и усред љета, Стојко је подсјећао на некад богате власнике косовских простора, оне из давних времена којима је лов био разонода, доказ моћи и слободе, једнако као и њиховим ловачким псима.

Надица и дјевојчице улогориле би се поред најближе ријеке или језера, све би им то приредио Стојко, он је био муж и отац, ловац-витез у четворочланој својој женској породици којој је уједно служио и угађао, испуњавао и њихове некад хировите жеље. Дан, а често и више дана, проводиле би у купању, ложењу ватре, брању трава и припремању хране; плеле вјенчиће од цвијећа и китиле се. Задњих година све чешће се догађало да их Шиптари узнемире и помуте им радост. У дивљини гдје су одлазили у лов и Стојко их подуже остављао саме, владали су и дивљи закони. Зато је одлучио да своје господарице више и не води са собом. Иако обузет ловачком страшћу, све рјеђе је и сам одлазио.

Почеле су кише, оне на које пада и први снијег, кад се Анђа Ралић одлучила да сиђе на станици на којој се упознала са Надицом. По њеном упутству од љетос, кренула је уском цестом између живица, и брзо се нашла испред бијеле куће Стојковића. Још се око ње зеленила трава и у дворишту самовало неубрано цвијеће. А на врху дворишних врата, на дрвеној плочи, масним словима је писало: Кућа се продаје!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.