Неславно, славно и православно

 Онај који иде право. Ваљда се зато и зове православље. Не пливајући том ријеком и њеним правим током, као ја, стално се ударају и деру леђа од обале, гуле кољена на оштром ријечном камењу. Ја се тјешим како није лоше што ме Он одере још за живота, биће милостивији кад станем преда Њ. Нисам ја никакав мученик, највећи мученици су они који морају сјести и причати са онима који им иду на живце, са којима ни у кино не би отишли. То су муке, људи моји, кад се мораш руковати са Љубом Бешлићем, градоначелником Мостара. Знаш да је рђа и несој, аветиња задња, без петље икакве и образа, али мора се онај наш мучевни владика Григорије питат ш њиме баш к'о са каквим правим човјеком и градоначелником. Ја, кад бих се морао руковати са том подртином од чељадета, намах би ми се у жучи створио камен темељац. Љепоту од града претворио у ругобину, као што ће онај Вучуревић од Требиња направити. Или, ено, онај Миле Додик. Оде и сједе са оним Вучићем, Боже ми опрости, као са каквим правим чељадетом и првим министром, а не са несојем који се одрекао властитог народа за туђе интересе. Треба за то имати вољу какву ја немам. Могу и ја то једном. И двапут, може бити. Али да то стално радим, лопату камења би ми из жучи сваки мјесец вадили. Зато ми Бог и не даде да будем политичар. Не да Он никојем човјеку терет већи но што га може понијети.

Тегобно руковање са тегобним Љубом

Истина, руковао сам се ја једном са Љубом Бешлићем. Јест ми срушио кућу, поставио, скупа са аустријским окупатором, плинску комору од OMV-овог бензина под прозор. Онда су блесави Срби, они из НИС (Нафтна индустрија Србије), комотно, опет уз корупцију, од Аустрије купили ту скаламерију и, као по навици, наставили посао. Можда би Срби, да их је запало, наставили посао у Аушвицу и Треблинки, Јасеновцу и Градишци, да су успјели купити лиценцу и научити од Швабова како се ради занат. Добри су Срби ученици, науче прво што не ваља. Ево, онај Александар Вучић, научи како лизати европске прљаве тањире и још захваљивати. И још горе, хвалити се тиме што хоће постати аустријске, њемачке и енглеске слуге, складиште нуклеарног смећа и тржиште за јефтину генетски модификовану храну, коју ни пас неће јести ако има икаквог избора. Јер, они који једу то смеће, обично немају избора. И надебљају се чак! Добро се ћерао Веселин са тим OMV-ом, оборио им рејтинг до те мјере да су продали све овдје. Метастазирали су на Србију и Хрватску, али нека, ни тамо неће мирни бити. Како год, неславна времена православних су увелико почела. Зашто? Па, кад се гине и умире, то јесте тешко, гадно и јадно. А кад се покориш било коме осим Богу, ако се покориш јачем, а не бољем на овоме свијету, поготово ако те прије тога избомбардује, сотонизује, содомизује, није ни славно ни православно. Неславно је и неслано. Дакле, сконтали су ово из Остерајха (Аустрија, Источни рајх, оп. а) како дохакати рабу божјем Веселину. Доведи му Србе под прозор, да се обрачунају са њим. Продати им своју пумпу-тровачницу, продати их све и тако се ријешити напасног Веселина. Лако га је убити, жив је човјек, али би се дигла прашина и постао би мученик. Писац је, за Бога милога, њих се не убија без посљедица. Дипломирају и магистрирају на славистикама на њему и његовим књигама. Срби ће се обрачунати са њим, тако је најбоље. Знају Срби са Србима. Издаће једни друге за шаку талира и који продат барел нафте. И након Другог свјетског, пунили су јаме једни другима.

Царство земаљско анте портас, небеско мало прекосутра

Обећање царства земаљског је примамљиво. Јести се мора, у топлом и сухом спавати такође. Зна то и атеиста и вјерник. Зна то и Александар Вучић, зна то и Ивица Дачић и онај чемерни Томислав Николић. Тешко је људима. Дјеца ишту, жена иште, матер тражи, молитва за хљеб захваљује, али хљеб не носи. Претприступни фондови хљеб доносе. Одмицање од мајке Русије, хљеб доноси. Дај нам данас, тако и у молитви пише, о томе нема збора. Православље на празан стомак лакше падне у вријеме кад је празан стомак и пун револвер знак воље и снаге, а не предмет поруге и знак слабости. Тако неславна времена донесу да се мајка одрекне дјеце да би јој било боље. Остави дјецу на милост и немилост туђину, да их муче и развлаче како се коме прохтије, да их трују и дјецу им васпитавају тако да одмах кад проговоре питају колико ће зарадити кад порасту. Одрицање и препуштање Срба Косова, на примјер, налик је силовању уз пријетњу. Насилник запријети жени да ће јој бити горе ако се буде одупирала, борила и вриштала. Као кад тројка на србијанској власти каже Србима да се не одупиру. Онда, кад је силује, каже јој да је сама крива. Као кад Ивица Дачић каже да су Срби Косова сами криви за своју судбину, јер нису изашли на изборе. А избори су, сами по себи, признање Косова као државе. Јер, држава је та која расписује изборе. Ситуација тако натегнута да ни као дјечији састав из основне школе не би имала привид нормалности и била иоле прихватљива.

Улица жртава Мире Марковић

У неславним временима, ћутање је злато. Сви заћуте. Не кажу ништа на очигледно насиље и безакоње. Не виде да су хапшења "профитера" и "тајкуна" јако селективна. Не виде да се хапшење убица новинара Славка Ћурувије одвија уз предочење доказа који су постојали и на почетку мандата ове тројице на србијанском врху, чак и док су неки од њих били на власти. Оптужује се Мирјана Марковић, жена Слободана Милошевића. За Бога Милога, није жена предсједника шеф тајне службе или одреда смрти. А они, мирно као послије исповиједи "Мирјана Марковић је наредила убиство...". Да не повјерује човјек. Као да је Хелена Чаушеску, а не напола луда баба коју Слобо Милошевић није питао ништа што нема везе са економијом. У економији је, кажу, била одлична. Вјероватно само у томе, али ово није та прича. У исто вријеме се десио и низ других убистава. Али, у Србији није сваки живот једнаки вриједан. У исто вријеме су убијени Жељко Ражнатовић - Аркан, Зоран Тодоровић - Кундак, Гавриловић, Пантић и још понеко. Али, не само да нема одговорних, нема чак ни података о истрази. Криминалци, ДБ-овци, па није важно? Ма молим! Је ли Ћурувија радио у ДБ-у до '93? Ако се нешто зове правном државом и глумата Европу, онда би свако убиство требало истражити. Зашто је Јованка Броз, усред Београда, живјела као пас, надзирана, прислушкивана, понижавана, усред толико душебрижних невладиних организација које се брину о "еуропеизацији" Србије? Хм, додуше, у Србији још људе сахрањују по маузолејима. И Тито и Јованка би требали бити на гробљу, баш као и Слободан Милошевић. А не у маузолеју или иза куће, под каквом јабуком.

Вод смрти Мирјане Марковић

Ма, колико год ја покушао паметан бити, опет у мени проради та мрачна списатељска црта. Морам бар покушати замислити сценарио, макар и наопако. Видим Миру Марковић како гланца метке калибра 7,65 фланелском крпом и окреће их према свјетлу сијалице, да види јесу ли добро одмашћени и има ли на њима длака и прашине, масноћа или дрнча. Онда те метке трпа у оквир "шкорпион" пиштоља. Провјерава је ли кундак чврст кад се расклопи. Склапа га. Репетира, повлачи окидач, враћа оквир и кочи пиштољче. Прелази крпом преко поклопца затварача, са стране, преко окидача. Да буде сух, да не клиза у руци. Нишани водоравно, намјешта га на раме. Прекида дисање кад повлачи окидач. Све лежи, Израелци су мајстори за оружје, свака част, мисли. Поправља цвијет у коси и учвршћује пунђу. Види мрљу на цијеви. Или јој се само чини? За сваки случај, брише цијев од зелену, ратну хаљину, ону у којој обично иде у акцију. Одлаже пиштољ у футролу у кревету и узима огледало. Шминка се. Промашује уста, али то јој не смета, ионако ће све покрити маскирним бојама. На крају ставља зелену, црну, смеђу и "окер" крему на лице и руке. Повика "Милојко!!!", Пред њом се створи исто тако исцртан лик шрапнелима подераног лица и рече "Ево мене, другарице Миро!". "Зови момке". Милојко звизну и у соби, испред огледала за шминкање, појави се трком десетак добро ухрањених војника избријаних глава, у маскирним униформама, лица ишараних попут васкршњег јајета. Стадоше мирно, очигледно чекајући наређење. Мира поче свој чувени говор... "На мјесту вољно! Дјецо моја, соколови моји... Дошло је вријеме да се обрачунамо са...". Уфффф.. Не иде. Не иде чак ни у ишчашеној причи. Код Срба, ма како мачистички звучало, жене са цвијетом у коси не воде војску нити тајне службе. Војска Мире Марковић би имала доста посла да сачува Слобиног и њеног сина од себе самог. Осим тога, Мира Марковић би их слала на тајне задатке са цвијећем у коси, а са њихових избријаних жандарско-војничких глава, цвијет би стално падао.

Државни блуз

Дефинисати вјеру је беспотребно и несувисло као доказивати постојање или непостојање Бога. Он јесте и на исти начин јесте, јер је Његово и оно што није, оно што јесте и оно што бити не може. Православље је најтеже објаснити, јер не гарантује, тек нуди избор. Тежак избор између два царства. Православље и пут ка царству небеском, колико сам упућен, значи и жртвовање за заједницу. Жртвовање јачег за слабијег, да слабији стане на ноге и преживи, да ојача до те мјере да може и другима помоћи. Да буде јак толико да запосли људе, покрене друштво, улије другима самопоуздање. Хришћанство не значи жртву слабих да би јачи били још јачи. Жртвовање Срба у ФБиХ због Републике Српске, нема смисла. Нехишћански је и несрпски, баш као и одрицање Србије од Срба у Хрватској у име своје добробити. Одрицање Србије од Републике Српске или Косова, једнако је погубно. Ни Мађари Мађарске се не одричу Мађара Војводине. Не кажу им "Ви сте Срби". Зашто, зато што нису, имају право да се боре за свој идентитет. Држава, ако је јака, не хапси и не истражује убиства селективно, не дијели убијене на добре и лоше, важне и неважне, наше и њихове. Држава, кад хапси ратне профитере или привредне криминалце, не хапси селективно, да би се обрачунала са политичком конкуренцијом. У државама се људи сахрањују на гробљима, санародњаци се не остављају на цједилу, а бабе са цвијећем у коси не воде тајне службе и не командују, ни у причама за дјецу, одредима смрти.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.