Неретва тече данима

 Њега и његово дјело. Више од других људи умјетници теже да се остваре, да буду познати и признати. Многи, посебно писци, не доживе радост успјеха, нити потврду своје вриједности, па их дуго заобилази слава и благостање. Велики умјетници не одлучују сами о своме дјелу као ни о себи. И држава мјери колико ће и како и када неко бити и за њу значајан, познат, вољен и потребан. Колико ће и ко бити заступљен у лектири, у националној библиотеци, код најзначајнијег и најутицајнијег издавача. Јер, држава, без обзира каква и чија, одгаја себи поданике, послушнике и сљедбенике. Она зато има много средстава и начина. Писац, чије средство је једино ријеч, а она је моћна и трајна, такмац је држави, њега људи слиједе, воле и поштују.

Људи се препознају у ствараоцу

Умјетник се издваја самим чином стварања. Стваралац се препознаје у Богу, а људи се препознају у ствараоцу. Државе знају и да забрањују умјетничка дјела, а умјетника пусте да одумире - умјесто да она одумре, како је предвиђао Карл Маркс. Код нас се оне умножише, као крмаче. Поданици се боје државе, чак и онда кад од ње траже заштиту. Држава никад није моја, већ наша. A писац је само мој, мени се обраћа, за мене и пише. У својим млађим годинама, кад још нисам имала ни збирчицу стихова, упознала сам многе писце, посебно оне који су тада живјели у Сарајеву. С некима од њих ћу касније блискије се дружити и радо сарађивати. Ево нам још једне Нове године, нека нам се посрећи, ако је икако могуће, заслужили смо је својим стрпљењем и својом патњом, поготово ако знамо да се вријеме не миче, да оно и не постоји, а ми се, наводно, крећемо некако попут корњаче.  Сјетила сам се како је једну такву нову годину у сарајевском хотелу "Европа" дочекао "наш вољени друг Тито". Поносни и сретни због тако ненадане прилике да за огромном и пребогатом трпезом буду "до цара први, кад први до брата нисам" /Душко Трифуновић,"Трећи брат"/ дочеку су присуствовали најзначајнији сарајевски писци. Не могу сад да се сјетим године која је у неповрат одлазила, али била је једна од посљедњих педесетих. Још из торбице нисам могла потегнути књигу као доказ да сам пјесникиња /тада код нас још није било женског писма/, а ни чланску карту Савеза комуниста, јер то никад нисам била. Многи, и данданас, мисле да јесам, јер сам уплашена и зато мирољубив поданик који зна само да побјегне. Нудили су ми неколико пута да се учланим, али сам се плашила да ће ме избацити кад први пут изговорим оно што мислим, а што није у складу с њиховим мислима.

Хамза Хумо

Ко би ме провео, јер нисам позвана, поред силног, а прикривеног обезбјеђења у цијелом граду, у широком кругу око хотела, поред портира и жбира, заиста нисам имала на уму кад сам стајала на широм отвореном улазу у хотел. Нико од задужених за највиши могући ред и мир није ме упитао зашто ту стојим, кога чекам и шта хоћу. Одједном ме је за руку зграбио Хамза Хумо. "Кога то чекаш, хајдемо". Био је са својом Aнком, познатом професорицом музике и неизоставним посјетиоцем свих могућих концерата и музичких приредби. Aнка је, видјело се, расла у некој богатијој грађанској обитељи, на себи је имала предратни крзнени капут од сјеверне мале видре, иако није знала да га носи, као што није знала ни да живи. Мислим, то нико не зна, само се прави да зна. Хамзина Aнка била је некако одсутно насмијана, попут дјетета које је учинило неки несташлук и моли за опроштај. Познавала сам Хамзу и Aнку његову, заправо сретала их сваког дана. Становали су у тадашњој улици ЈНA бр. 32, спрат изнад Редакције "Одјека" у којој сам неколико година била запослена. Хамза и Aнка су ме једини и примјећивали и на степеништу и срдачно поздрављали. У редакцији гдје су долазила велика имена (Сида и Јоцо Марјановић, Марко Марковић, Иван Фохт, Младен Чалдаревић и други) куцала сам на писаћој машини њихове текстове, лијепила адресе и слала претплатницима. Била сам "Катица за све", прва долазила, задња одлазила. Фохт, с којим ћу се касније дружити као гљивар и од којег ћу много научити, док бих прекуцавала његов текст, често је благо и љупко знао рећи:" Пазите, Дара, молим вас - није ћ него ћ". Тада сам мало знала о оном између ћ и ћ као и о томе да у Сарајеву у то вријеме није било пјесника Хамзиних књижевних висина. Није то било вријеме за његову лирску опијеност, раскошан његов "Грозданин кикот", бујни свијет земље, биља, вина и свјетла испод херцеговачког неба. Било је то вријеме његовог брата Aвде који се кретао у највишим политичким круговима. До нас књижевно безимених допирале су анегдоте које је, вјерујем, измишљао сам Хамза. Прије рата сви су као питали Aвду: Шта ти је Хамза? A након рата Хамзу: Шта ти је, богати, онај Aвдо?

Партизански пјесник

Умјетничку славу, како пише Владимир Кецмановић носили су "курсаџије", ударници с омладинских пруга, међу којима сам била и ја, али још нисам стизала понешто и да напишем. Тајно сам читала забрањене највеће пјеснике српског језика. Нешто касније ћу доћи и до забрањених руских генија. Колико сам тада пратила књижевна збивања, Хамза није учествовао у многобројним приредбама и прославама, није се појављивао на обиљежавањима догађаја и датума из радничког покрета и пролетерске револуције. Можда и због његовог брата Aвде, држава га је остављала на миру. За тадашње прилике он није имао с чиме да излази пред слушаоце. Као што сам ја важила за члана партије, а нисам то била, тако је и Хамза Хумо код  такозваних обичних људи важио као партизански пјесник, пјесник револуције. Само су млади пјесници, који су тада већ показали таленат у својим првим пјесничким збиркама и првим поратним љубавним пјесмама, устајали када би Хамза улазио у тадашњи Клуб књижевника на Обали. У једном куту он би сам волио да сједне и пије своју кафу. Чим би његово мјесто остало празно, они би прснули у смијех и увијек би се нашао један међу њима који би гласно и патетично рецитовао: „Неретва тече данима и данима, а Есмахама плете чарапе партизанима..."

Да ли је Хамза знао да га из Клуба испраћају тим "стиховима", да ли их је, можда, он сам смислио као ругалицу и као свој доказ "припадању" књижевном соцреализму, тешко је рећи и доказати. A нема ни потребе. Важно је да је Хамза постојао такав какав је био. Није био запослен. Једно вријеме примао је "плату" као непостојећи директор тада непостојећег музеја књижевности. Једном приликом Густав Крклец га упита како и од чега живи, и овај му рече: "Па, имам неку синекурицу..." Кад Хамза саопшти износ, Крклец ускликну: "Каква синекурица, човјече, то је читава синекурчина..."

Хамза Хумо никад није ни свратио у Редакцију "Одјека". Главни уредник је тада био сјајни приповједач, писац књиге прича "Крива Дрина", Марко Маркович. Марко је, опет, на састанке редакције долазио и по пола сата раније. Сједио би, ћутао и дотјеривао неке рукописе. Једном приликом сам га упитала:"Зашто ви, друже Марко, долазите тако рано и први?" "Зато да ме не би трачали они који дођу прије мене..." Ја сам долазила прва, и све ће ми бити опроштено за ово сплеткарење.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.