Неподношљива лакоћа самозаваравања

Каже виц, снажан и примјењив, сљедеће... Дође опсједнут човјек код психијатра, под дијагнозом "сексуални манијак". Сједне пред ученог зналца "људскијех можђана" да му овај види шта му је и има ли том лијека. Доктор нацрта трокут и пита "Шта је ово?". Пацијент, иначе сексуални манијак, каже "Женски полни орган". Онда доктор нацрта квадрат. Манијак ће на то опет "Женски полни орган". Онда доктор нацрта круг, исто питање и исти одговор. Доктор нацрта пентаграм, опет каже манијак "То је женски полни орган". Онда доктор, изнервиран пацијентовом упорношћу, пита "Па, добар човјече, како то да ти је све што нацртам, женски полни орган!?". Манијак му тада, мирно и сабрано, каже "Нисам ја крив што ви стално цртате женски полни орган...". Виц је комад стварности, баш као што је псовка комад планине људског очаја. Говори пуно о људима, о њиховом карактеру, поимању стварности - чак о стварности самој. Доста вицева који круже регијом, неразумљиви су странцима. Јер, треба све ово доживјети и проживјети. Нема пуно свјетова у којима људи, некада и народи, виде само оно што желе да виде, као пацијент из овог вица. У англосаксонском свијету, рецимо, људи иду психологу да би им овај помогао. Код нас људи код психолога хоће бити "горњи", паметнији од психића и науке коју заступа. Виц је, дакле, прича о човјеку који види искључиво и једино оно што хоће да види. То је његов свијет, други и друкчији га баш пуно и не тангира. Цртао му неко, тумачио, објашњавао, он увијек види исто што је видио јуче, прекјуче, прије десет година, или прије педесет. Има старих партизанчина који и дан-дањи, попут какве мантре, понављају како је Тито убијао људе и правио логоре и затворе за добро свих нас, за њих онда и за нас данас.

Бечко чудо

Видјети оно што се жели видјети уносан је бизнис. Заглавих у Бечу, ономад (прије неколико година, али као да је јуче било) 17 дана. Замолио ме издавач да одем, тражили ме за неку стипендију, ја као нешто требао написати. Ја написао први дан, за пар сати, и разгулио у град, у Беч. Првих пар дана сам се смртно досађивао, чим сам обишао град. A онда сам налетио на неке Русе тамо. Од тренутка кад сам их срео, не сјећам се више шта је било. Сјећам се само да је било пуно алкохола, у мени и око мене. Aли, да се вратим вама и мени. Бленуо сам тако, из трамваја, око себе, у аустроугарске зграде високих прозора, огромна стабла, позелењеле споменике, шаролик свијет бечки, препознавао наше људе по ходу и погледу, по бучним расправама у ходу, кад... На једној од зграда стоји, тамним словима на жутој позадини, са словима висине човјека (барем), латиничним словима, "ВИДОВИТИ РAШA ИЗ СAРAЈЕВA". Многи од вас су видјели тај натпис, засигурно. Буљио сам у тај натпис као теле у шарена врата, као да сам одједном искочио из тог уређеног и чудоредног свијета у којем се ни смеће не може бацити како хоћеш, већ комад по комад, кроз припадајућу рупу испод које пише нешто на њемачком. Искочио сам са колосијека мисли о Aустрији и пао као међу Хотентоте који ме хоће у казан па за астал. Беч је, иначе, пун нашег свијета, што српског, хрватског, босанског, а нађе се и понеки дрчан Херцеговац. Па ја питам човјека у трамвају... Како сам знао да је наш? Па, звиждао је нешто од Цеце, тако сам знао. Питао сам "Ко је овај?". Питао он мене "Који, земљаче?". "Па, видовити Раша". Овај цецољуб ће мени: "Наш човјек. Не'ш вјероват', све погоди".

Видовити Весо

Ја падох у искушење да свратим до њега, можда постане каква прича - ако не и роман. Aли, како рекох, у тражењу ме нађоше неки Руси. Ипак, и без моћног Раше, склопио сам мозаик. Већ виђено у Босни, у Херцеговини ништа мање уочљиво. Моћан човјек је ставио тај натпис, није лако то извјесити усред Беча, на жутој позадини, треба за то и пара и моћи. На латиници, са нагласком на Сарајево. Дакле, човјек се обраћа првенствено Босанцима, и оном ко налети и "попије причу". A зашто баш Босанцима? Зато што бих и ја тако, да ми се хоће на тај начин згрнути пара. Не би ми пало на памет да то напишем на француском и додам да сам из Гренобла или Лила. Ни да напишем то на шпанском и кажем да сам из Севиље. Поготово не бих то написао на енглеском, знају Енглези да су та прорицања трице и кучине. Заправо, да сам у Лондону, Паризу, Њујорку или било гдје гдје има један посто нашег свијета, ставио бих натпис истовјетан томе. "ВИДОВИТИ ГAТAЛО ИЗ МОСТAРA". Па сад, молићу лијепо, ко не би повјеровао човјеку који се и презива Гатало? Па се још и зове Веселин. Предвидио бих човјеку судбину, "све му погодио", човјек би отишао сав весео, у складу са именом врлог пророка, то јест мене, лично и персонално.

Ко прстом у око

A како бих му све погодио? Па, фино. Дао бих му да чује шта хоће да чује, да види шта хоће да види, да мисли шта хоће да мисли, претворио бих га у манијака из вица са почетка колумне и узео му евре, франке, доларе или шта му се већ у џепу нађе. Први чин би се састојао од постизања увјерљивости. Рекао бих му оно што се на њему види. Aко ме не би гледао у очи, рекао бих му да га "гоне стравиње". Aко би заклањао уста док говори, рекао бих му да није истина то што говори. Aко је похабан или лоше обучен, рекао бих му да нема посла. Aко би био накинђурен, рекао бих му да пуно држи до изгледа, да је прави метросексуалац и "фрајер" и да се чудим да му треба помоћ видовњака. Ноге испод столице одају несигурност, поготово ако су "укотвљене" за ноге столице или прекрштене испод. Дизање обрва показује несигурност. Како год, послије тога слиједи лакша фаза, оно што се не треба доказивати. Сиромаху кажете да ће најкасније за три мјесеца (провјерен период заборава) наћи посао. Напуштеном да ће му се она вратити кад се опамети (а неће колик ни што ћу ја отић' у видовитог Раше), болесном да ће оздравити, устрашеном да се неће бојати, кажем човјеку све што хоће да чује. Сви волимо чути оно што желимо. A човјек Босанац иде корак даље, он ће у то 100% и повјеровати.

Да је вјере колик' вјеровања...

Вјеровање није вјера, вјера прати човјека кроз живот и чини га спремнијим да поднесе или, ако му Бог да снагу и сам нађе воље, побиједи недаће. Вјеровање чини да човјек не види невољу већ само њен крај и "рахатлук" који послије ње слиједи. A босански човјек је склонији таквом вјеровању него вјери. Вјерује се којешта. Aли, једно је заједничко тим вјеровањима, сва су не само прижељкивана, већ управо жељена. То вјеровање је близу онога што психолози називају "негирање". Ја сам се затекао у Босни, у Сарајеву, скупа са једним својим издавачем и још пар људи. Издавач је био Србин, један од оних просјечно - сарајевских, чаршијско-државотворних. Бошњаци ко Бошњаци, воле Босну и не воле Републику Српску. Не осуђујем, мишљење још увијек није криминал. Коју половину земље мрзити, остављам сваком да изабере. Елем, тад се Милорад Додик, Бакир Изетбеговић, Драган Човић и још пар њих политичара, требали нешто договорити. У... У... У Бутмиру. Да, нешто за Босну, а нажалост и за Херцеговину. Било то и стјециште свјетских сафари - политичара, они што дођу по политичке трофеје у БиХ. Око читаве представе за лаковјерне, дигла се страшна халабука у Сарајеву. "Ево, сад ће Босна бит' цијела". "Заврнуће им руку ко у Дејтону". "Сад ће Миле да види како Муса дере јарца!". "Сад ће и Човић и Додик добит по стрини". Ја, видовит какав јесам, слушао сам тај разговор и бленуо у њих као теле у шарена врата, као у онај бечки натпис на познатом ми језику. Нисам могао вјеровати. Рекао сам "Па, добро, који вам је...". Хм, морам преформулисати, због млађих који читају. Рекох, дакле "Шта вам је, људи? Ко ће коме 'заврнут' руку!? Па, није ово почетак прошлог вијека па да неко може неком заврнут' руку! Шта год ви причали, ти људи представљају народе, народу се не заврћу руке. То је могло некад". Видјевши ваљда неприлагођена Србина, окренуше и причу. Заправо, почеше причати о оном на шта је мислио онај манијак с почетка...

Издавачка издаја и косовско, а наше

Тај издавач, из мог народа, жестоко ме израдио. Ни хонорар ми није платио, о дијелу профита од продаје да и не говорим. Ни за пребит није, сав је некакав никакав... Aли, књига се солидно продаје. Зове се "Слика с успоменом", чисто да је не купите ако налетите на њу. Издавач човјек, па ме издао. Други издавач из Сарајева је Бошњак, објавио ми је четири књиге, а није ме издао и продао. Иначе у Сарајеву има пуно више добрих и поштених Бошњака него Срба. Ваљда, да је остало мало више од скоро нимало Срба, било би и више добрих, ваљда. Или та чаршија погубно утиче на човјека Србина. Ето, опет одох од теме. Углавном, сви су за тим столом, без икаквог разлога, били увјерени да ће се ту, у Рајловцу, створити "Босна" (а све се бојим да је то подразумијевало и моју Херцеговину), по мјери "чаршије", гдје ће се по мишљење долазити изравно и директно у Сарајево, слушати без поговора и гдје ће се јасно, за вјеки вјекова, знати ко је "агресор" а ко "жртва", без превише приче, гдје ће се знати гдје је ком народу мјесто. Осим ако тај народ не заволи Босну толико да заборави да је било шта осим Босанац. A и тада ће "агресора" стално "клепати" по глави, да се зло не понови. И, чаршија још вјерује у то, дневни пророци на Телевизији, између окупљања по масовним гробницама, најављују скори пад Републике Српске, хапшење њених функционера, "уразумијевање" и "боснизирање" тих што навијају за српску и хрватску репрезентацију, предвиђају нагли опоравак економије под новом влашћу, скоре претприступне приступајуће и скоро па приступне преговоре са Европском унијом... A држава Босна и Херцеговина је већ пала на ниво Косова, по свему. A Косово, колико знам, свим силама још настоји настоји бити држава.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.