Неосновано етикетирање

Притом, његови аргументи за моју недосљедност су дрска обмана јавности, јер су чињенице у потпуној супротности са његовим “аргументима”. Он, наиме, не оспорава ниједну чињеницу коју сам навео у свом тексту “Одлука није закон” (Независне новине, 23.8.2021), напротив подвлачи да је то све потпуно тачно. И засметало му је што сам се ја дрзнуо да сад говорим о томе када сам, по њему, 24 године ћутао, обављајући значајне државне функције, што је потпуна измишљотина. Дакле, истина је у тоталној супротности од његових “аргумената” за етикетирање.

Мој текст “Одлука није закон” резултат је управо моје досљедности по питању бонских овлашћења. У периоду од 1999. до 2011. године о томе сам написао бројне колумне објављене у “Гласу Српске” (највише), “Независним новинама”, “Новој српској политичкој мисли”, “Репортеру”, итд. као и неколико отворених писама свјетским званичницима. Неке од тих текстова објавио сам у својој књизи “Држава апсурда” 2012. године. Приказе о књизи написали су проф. др Ненад Кецмановић, проф. др Раде Симовић и мр Слободан Наградић у научним часописима Републике Српске. Ако се томе дода да је један од рецензената књиге био Благојевићев ментор на факултету, поставља се питање да ли је могуће да редовни професор о томе ништа не зна.

Да је г. Благојевић хтио да се информише, када се већ латио писанија, како то доликује једном редовном професору, могао је из службе Парламента БиХ добити податак да сам ја једини посланик који није гласао ни за један закон наметнут од стране високог представника. Могао је да сазна и то да је у периоду од 1997. до краја 2000. године, када сам био посланик, високи представник наметнуо 22 закона. Нити један није усвојен у Парламенту БиХ, захваљујући не само мени, али понајвише мени. Добијао сам и директне пријетње замјеника високог представника.

22 закона

Послије избора крајем 2000. године, нови скупштински сазив, у коме нисам био, је на својој другој сједници почетком 2001. усвојио свих 22 закона. Уосталом, у предговору књиге “Држава апсурда” који је потписао новинар Радован Јовић, између осталог стоји: “На крају треба указати на високоморалне и принципијелне политичке ставове, којих се др Бранко Докић, као изабрани представник из Републике Српске, строго придржавао све вријеме повјереног мандата. Наиме, у скупштинским документима ће остати трајно записано да је др Докић био једини од свих посланика Представничког дома Парламента БиХ, у периоду од 1996. до 2010. године, који ниједном није гласао за бројне наметнуте и неуставне законе од стране високих представника у БиХ. Штавише, послије сваког таквог чина и погубне праксе, др Докић је настојао да посредством медија упозори ширу јавност и укаже на погубност политике уцјена и наметања, којом се грубо крше правне норме и нарушава уставна структура дејтонске БиХ.”

А г. Благојевић ме оптужује да се “никада, али баш никада нисте успротивили...” Дакле, не да нисам ћутао, већ сам писао, говорио у ТВ емисијама, парламентарцима у Стразбуру и Бриселу о штетности и неуставности свих одлука високог представника заснованих на бонским овлашћењима.

У то вријеме, када су неки други политичари блиско сарађивали са високим представницима и по питању закона и смјена, ја сам се јавно супротстављао њиховим одлукама ризикујући да и сам будем смијењен.

Резултати таквог дјеловања видљиви су оном ко хоће да их види. Када је крајем 2004. године најављена могућност да Педи Ешдаун наметне реформу полиције, Младен Иванић и ја смо поднијели оставке у Савјету министара. Вратили смо се у првом кварталу 2005. године тек када је дата писана гаранција да реформа неће бити наметнута. И није била. Писао сам (30. јун 2008.) тадашњем високом представнику Мирославу Лајчаку са захтјевом да укине све одлуке о смјенама појединаца.

Пошто он то није урадио, почетком 2011. године сам упутио отворено писмо генералном секретару Савјета Европе Турбјерну Јагланду са истим захтјевом и додатном аргументацијом. Писмо је прослијеђено и на још тридесетак адреса свјетских и домаћих званичника. Ова моја иницијатива, у својству професора универзитета, резултовала је са три одлуке високог представника Валентина Инцка: о укидању забрана за 58 изабраних званичника у БиХ, о укидању блокаде банковних рачуна за 34 лица у Републици Српској и о враћању одузетих путних исправа.

Досљедност

О свему томе господине Благојевићу могли сте, а можете и сада, прочитати у мојој књизи “Држава апсурда”. Ако то сад урадите, увјерићете се да је мој текст “Одлука није закон”, који у потпуности подржавате, само резиме мојих јавних наступа по питању бонских овлашћења. Дакле, није то недосљедност, већ напротив досљедност мог дугогодишњег дјеловања.

У чему је још проблем у вези са текстом г. Благојевића (а пропос истоименог његовог поднаслова)? Прије свега, проблем је у томе што је Википедија једини извор на који се професор позива у свом тексту, премда је и основцима познато да не смију користити Википедију приликом састављања реферата, семинарских радова и сл. јер је Википедија непоуздан и непотпун извор информација.

Другим ријечима, проблем је у томе што је редовни професор, који образује будуће правнике, потпуно неинформисан о теми о којој је одлучио да пише. Проблем је и у томе што је професор Благојевић, у својој острашћеној намјери да ме дискредитује, заборавио да наметнути закони високог представника не иду на Савјет министара, већ директно на Парламент БиХ. Редовни професор права би то морао да зна. Благојевић је усвојио лажни аксиом о мом ћутању, којим доказује теорему о мојој недосљедности, оспоравајући ми тиме право да говорим о оном што и он сам подржава. Шта је било потребно професору да у таквој мјери компромитује сам себе?

Бранко Докић, професор емеритус

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.