Неочекивани сусрети

Испресијецаним, бесмислено непотребним и ружним линијама, посебно неугодно се истицала спортска дворана у строгом центру. А приватне куће, којих је било највише, изгледале су као бункери, заклоњени високим бетонским оградама и с прозорима који су се доимали као пушкарнице.

Унакажени аутобус

У том дијелу града, гдје су прво смјестили избјеглице из Босне, још прије рата дешавала су се силовања, напади на српске дјевојке и ученике, на сељаке који су туда пролазили и доносили нешто поврћа на градску пијацу. Шиптари су имали своје сталне тезге, док су с крајева пијаце чучале српске старице из околних села и по пола дана чекале да неко купи хрпицу њихове мркве и везицу мирођије. И Анђа би с њима пречучала многе сате својих избјегличких дана. Иако је до рата радила као књиговођа у једној познатој робној кући, сад је продавала снопиће љековитог биља и везице траве за чајеве. Од ње су то грађани куповали и кад им не би затребало, знали су да је избјегла с породицом којој је то једини новчић у џепу. С прољећа, кад је тржница оскудна, у листове подбјела Анђа би умотавала месо из конзерве (мужу и дјеци никад није рекла како је чула да то месо пси неће да окусе!) додавала рижу и лук, обликовала, па кувала лажне сармице. Спремала је и вариво од прве коприве, маслачкове лиснате росете, листова првих боквица и штавља. Све је то брала у кругу манастира до којег би дуго пјешачила.

Недалеко од пијаце чекала би аутобус који је путнике одвозио и у правцу Објекта. На станици би увијек било много продавача шверцоване, често украдене или отете робе, мувала су се по станици дјеца и млади људи који су због врућине и љетне жеге кружили градом. Анђа је већ препознавала нека лица, знала је ко краде у аутобусу и користи гужву, ко завлачи руку у џеп, отвара ташне и цегере. Ако би се и десило понекад да наиђе контролор, они би се с њим спрдали и изазивали свађу. Што се тада још на Космету сматрало државном или некаквом друштвеном имовином, немилосрдно је уништавано. Државно и друштвено значило је да је српско, а на све што је српско гледало се с мржњом. Шиптари су упропаштавали све: улазе у стамбене зграде и установе, стубишта и ходнике, амбуланте и домове здравља, возове и чекаонице, пероне - све! Власти су се трудиле да по општинама, мјесним заједницама и комуналним установама, одреде депоније и склоне брда смећа испред зграда. Набављали су саднице дрвећа, украсних грмова и цвијећа, садили их у занемарене паркове и поред улица као будуће дрвореде, али све је то преко ноћи нестајало и зачас било уништено. Анђи се чинило да баш они с којима мора да се додирује у аутобусу, све то руше, чупају и бацају. Аутобус би се докотурао до Објекта унакажен свиме што се за њега могло залијепити; жвакаћим гумама, фластерима, садржајима из непоједених сендвича.

Надица Стојковић

Међу путницима Анђа примијети како се једна млађа жена, за поглед лијепа и лијепо грађански обучена, с густом смеђом косом коју је на потиљку покупила украсном копчом - повлачи од улазних врата према задњем дијелу аутобуса. У лаганим љетним ципелицама и малом сличном ташницом испод мишке, у свој тој гужви и спарини, покушавала је вјешто да се измигољи и спаси. Хтјела је да избјегне сва та безобзирна грувања лактовима, гурања и нагла излажења, искакања из аутобуса. Срећом, аутобус се на свакој станици све више празнио и на двије станице прије Објекта, оне остадоше још једини путници у њему. Ненадано и грубо, возач учини заокрет, аутобус нагло зашкрипи и пође назад према граду. Жене у њему посрнуше, Анђа се запрепасти. "Ништа, госпођо", обрати јој се млада жена, "мислим, ништа необично. Он једноставно неће да вози до Објекта, због избјеглица, знате..." Анђина сапутница сиђе и гласно се насмија, ријешила се смрада. Анђа сиђе за њом. "И ви ћете у овом правцу?" упита младу жену. "Да, заједно ћемо једну станицу, жао ми је, ви имате две до Објекта. Да, ја сам избјеглица, из Сарајева сам..."

"Ја сам Надица Стојковић. Извините, немојте се, молим вас увредити, како вам је горе у том..." Спазивши грч који Анђино лице учини блиједим и тврдим, покуша да га ублажи, "надам се да је то само за прву помоћ и да ће се наћи боља решења", али Анђа то не саслуша, "ох, да, ја скоро заборавих да вам се представим", рече "Ви сте мили, вјерујем и добри, посматрала сам вас у аутобусу, колико се то тамо могло. Надам се да ћемо се чешће сретати, ви сте прва мјештанка коју сам у граду упознала." "Немојте чекати на ту случајност госпођо Ралић, моју кућу лако ћете препознати чим приђете оном првом небодеру, на брегу, видите ли. Моја кућа је стара српска кућа, једина у овом делу града коју још нису срушили. Молим вас, дођите, посетите ме, увек сам код куће, ја ћу се вашем доласку радовати..."

Стара осамљена кућица

Снопиће траве које не би продала, Анђа је враћала сушила у хладу изнад свог кревета и остављала за зиму. И сад је у руци носила три непродане везице мајкине душице, и чудила се како их није поклонила Надици. Кад је погледала за њом, Надица је већ била замакла за зграде у уличици према небодеру. Уз цесту према Објекту налазила се једна стара осамљена кућица, испред ње неко украсно дрво, можда дуд. Његове гране би звучно и жестоко у пролазу запарале кров, па онда затворене прљаве прозоре аутобуса. Чинило се да се и та кућица љуља као да ће се распасти и сложити у биједну хрпу рушевина. Касније, кад је аутобус престао да вози избјеглице до задње, и враћа се двије станице раније, пјешачећи према Објекту Анђа је морала да прође поред те кућице. Запазила је да испод дрвета, како крај њега више не пролази аутобус, сједи нека жена, сигурно власница кућице, њена тиха, осамљена станарка. Кад је угледа, Анђа успори корак, издаљег спази њено необично блиједо лице, као да је неки невидљиви рефлектор слао неке тихе свијетле зраке. Оне су сваког часа могле да се повуку натраг у свој извор и згасну заувијек. Анђа пожели да јој приђе и јави се, да не пролази тако нијемо крај њене куће. Али жена је предухитри, устаде лагано са столице и пође према вратницама. "Кажу да је та трава лековита, али ја тешко ходам, видите, и не могу да је уберем...", рекла је гледајући у Анђине руке и сложене везице тимјана. Анђа се збуни и устукну кад угледа њену мршаву и бескрвну руку која јој пружа новчаницу. "Ја то не продајем, све ћу вам ово дати, ја могу убрати и за вас колико год вам треба, немојте, молим вас..."

"Ти си избеглица, горе си у Објекту." "Да, имам троје дјеце и мужа, болесног... тако..." "А ја сам неудата, моји нису дали да се удам..." "За Србина", доврши Анђа.

"Ако вам је у Објекту тешко, дођите код мене. Кућа изгледа мала, али има места, три собе су... ја сам Сена, сама сам. Овде, код нас срећом, нема рата". Изговарала је ријечи као да се трудила да не погријеши. Анђа осјети умекшан њихов тон, помијешан с облим, Анђи непознатим самогласницима језика који није разумјела.

Болесница се трудила да говори српски.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.