Нема среће на цркнутој комшијској крави

Водили су ме тамо да се клацкам у зараслом парку. Клацкалице би најчешће биле поломљене, само би једна или двије од њих три - четири биле у каквој-таквој функцији. Био је тај парк зарастао јер је био друштвени, дакле свачији. Дакле, ничији. Чекао се ред за ту, често и једну једину клацкалицу. У Мостару је тада било пуно мале дјеце, мале као ја, и мало клацкалица попут тих у парку. Сјећам се још да је било дјеце лакше од мене. Тада бих се морао одгуривати јако да бих се подигао. Тежи би ме некада знали задржати горе док се не одгурну толико јако да се и они дигну. Са силажењем би увијек било проблема, обавезно би неко пао у прашину или блато, обавезно онај лакши - дакле нејачи.

Мали геније

Ја сам, паметан како јесам, јако брзо закључио да нас двоје "клацкача" не можемо истовремено бити горе, високо, у зраку. Јер, кад је један горе - други је доље. Сјећам се блата у парку, прије него прашине. Прашине је било љети, тада смо као вучићи скакали по Неретви и ишли на Буну, парк нам није био тако занимљив. Хм, мислим да нам ни парк не би био занимљив да је било више клацкалица. Воле дјеца, баш као и одрасли, оно чега мало има. Гдје сам оно стао? Aха, код клацкања, једно доље - друго горе... Други је при клацкању, дакле, доље... док се не одгурне од какав преживјели блатњави бусен и подигне се увис. За то је требало, често, и ципелом у глиб, бусење би се прије или касније предало и нестало од силног гажења. Aли, вриједјело је блаћења због тренутка кад би се ишло и дошло "горе", кад би желудац пошао увис а дјечја душа додирнула руб страха и почетак неба. Да... Aли, нажалост, тада је онај други морао са обје ноге стати у блато, остао би ту све док се не би одгурнуо. Можда се неко и радовао када би онај други упао у блато, ко зна? Неки су и у рату вољели мучити и без повода убијати људе, сладили су се туђом невољом и хранили патњом, само зато што су они други били "други" и на другом крају ратне клацкалице.

Блато прошлости за глиб садашњости

A зашто вам ово причам? Па због те дјечје логике по којој неко мора бити у блату да би неко други дотакао небо. Исто се примијенило послије рата у којем се јасно видјело колико су наши народи братствени и јединствени, нераздвојни као зјеница Титовог мртвог ока. Требам ли напоменути да су најгоре прошли они који су повјеровали у ту фолушку о братству и јединству? Они који су мислили да им нико неће ништа ако нису ништа криви? Не треба, добар дио вас који ово читате осјетио је то на својој кожи и кожи својих ближњих. 100.000 рачуна је дошло на адресе углавном ником ништа кривим, као доказ да је та фантазма о братству и јединству попут оне приче... Па, морам вам је испричати. Стрпите се још мало, морам причу прво лоцирати.

Благајске чаролије

Благај је мало мјесто на југу мостарске општине. Прекрасно мјесто, вода извире из пећине у брду а литице... Да не причам. Било и орлова, па их неодговорни појединац потровао. Прије рата било нешто мало Срба, што није на вакат побјегло - побило их. На босанском језику би звучало као "погинули усљед ратних дејстава". Тамо некад одем попити кахву - кад ми неко дође у Мостар, не може бит да га не одведем на Благајску Текију. Не идем тамо зато што су побили Србе и орлове, немам ту садомазохистичку црту у карактеру, него због кахве. Ту се попије права кахва, мислим чак туцана (неупоредиво, мљевењем се уништи пола ароме), донесе је чико у народној муслиманској ношњи из 18. вијека, љубазан и пријатан, у лименој џезви, са филџаном, са домаћим рахат локумом набоденим на чачкалицу. Нема ту ни Кока - Коле ни Нестле производа, ничега што имало мирише на Запад. Знају људи шта је туризам, не као у мостарском Старом Граду. И, да се не лажемо, прво човјек послужи мушке, такав је "адет" (обичај - закон), тако је било у тај вакат одакле је обичај испијања туцане кахве. Не бунимо се ни ја ни моји гости (нарочито мушки), што би ми сад човјека европеизирали кад није ни вријеме ни мјесто? Зашто Европи уступити наше лијепе обичаје за еспресо кафу? A имам ја и своје личне разлоге. Европа, тачније ОМВ, срушили су ми кућу и њихов бензин дишем по цијели дан. Кад видим ову најскорију аустријску окупацију, турски земан ми се и не чини тако страшан. Бар мушко прво кахву добије. Хм, опет ја одлутах. Деси се то, године ваљда, матух инсан...

Часна социјалдемократска старина

Ех, сад морам објаснити и шта је "мица". Мица је капа слична французица коју су муслимани од адета, они који су држали до вјере и образа, стављали на главе кад су комунисти забранили фесове и фереџе. Народ се довијао како је знао и умио, као и данас, да задржи своје обичаје и начин живота. A "Влах" је старотурски назив за немуслимана. И, тако, прича мени мој пријатељ Феђа, добар човјек и прави социјалиста (сад је у Aмерици, код дјеце), како је Социјалдемократска Партија имала предизборни скуп, прије овог задњег рата, баш у Благају, мјесту уз претходног одломка. И тада је један друг, добар партијац и говорник, бесједио часним Благајцима о пошасти која нас вреба, о паклу национализма, о унутрашњем и спољном непријатељу, о томе како ти националисти хоће да нас заваде и упропасте. Причао је како ти националисти хоће да нам се опет врати други свјетски рат, да нас опет убијају четници и усташе, да нас завађају и не дају нам живит' нормално - дакле у братству и јединству, како смо и дослен. Говорник је био добар, баш као и повод - будући рат. Многи су зуби зашкргутали од мржње према мрском непријатељу који нас хоће завадити и гурнути у братоубилачке масакре и геноциде. Врли говорник је у нека доба завршио, можда застао да отпухне, враг би га знао. Како год, зачула се тишина. Зачуо се тада жамор гомиле који увијек претходи проласку лоше вијести, лијепе жене или доласку великих ријечи. Проговорила је једна часна муслиманска старина са капом мицом на глави. Старац је узео "мицу" у руке, заврнуо је као да је циједи, и кроз стиснуте зубе и сиједе брке рекао "Не бој се ти друже, нема у нас тијех националиста. Aко буде неки, убићемо га ко Влаха...".

Јапија суживота

Прича о суживоту је нестала, остала је колико и моја бесједа о клацкалици у зараслом парку, о небу и блату. Још увијек доста људи сматра да неко мора у блато да би онај други полетио пут неба. И изрека има "Док се једном не смркне, другом се не сване", дотле је то будаласто размишљање у нас укоријењено. Јапије за рат је било, домаћих сировина се увијек нађе и за злочин, за иживљавање над онима који се не могу бранити. Етнички је очистио колико је кога запало, за вријеме или послије рата. Враћа се ко нема гдје друго и ко хоће да умре гдје је никао и поникао. Тако ствари стоје. A, што се тиче суживота и толеранције, остала је само невјероватна толеранција према себи и своме и не виђење балвана у властитом оку. Дакле, да поновим, треба „другог" у блато да би себе у небо. Да, то гурање у блато је стари босански и херцеговачки обичај. Што је други блатњавији, први је срећнији и задовољнији. Па се сад неко још и пита зашто смо сви у блату до гуше? Па од узајамног гурања у њега. И чека се нешто, баш као на клацкалицу некад. Чекају се нови избори, као да није јасно да су све до рјешења националног питања, све странке националне, без обзира звале се оне "наше", "социјалдемократске", "независне" или некако друкчије. Чека се и улазак у ЕУ, као ето, нестаће корупције и биједе. Биједа и корупција нису нестале ни у Бугарској ни у Румунији, само су доболи чвршће упориште у оквиру ЕУ. Успут, и ЕУ се тресе као Хаити недавно... Aли, ето, јапија за рат још чека, неки несретници још о рату као да им је највећи културолошки догађај у животу. Што рече један мој пријатељ за једног ратног пензионера од 40 година, власника BMW-а старог 6 мјесеци и низа некретнина; "Прије рата је био НКВ, сад је ПТСП".

Погубна блаћења

Живи једне нације гурају у блато живе друге нације. Јавно, страсно, страшно. Мисле да ће се уздићи ако друге гурну у блато. РС се у Федерацији зове "геноцидном" и "фашистичком", пола територије земље треба сатанизирати, баш као и већински народ у тој половини, треба их гурнути у блато што је дубље могуће, толико да не може дисати, толико да пружи руку ономе ко га је ту гурнуо и захвали се, скрушено и смјерно. И други народ у Федерацији БиХ треба гурнути у блато, назвати их фашистима и усташама, да би учинио то исто, поклонио се, испричао и пољубио руку која га гура у блато из другог свјетског рата. A борили су се, као и Бошњаци, ни за ЕУ ни за ММФ, борили су се да сачувају свој начин живота и своје обичаје. Туђи мртви се гурају у блато, нападне се онај који се извине чак и за оне који су настрадали а да нису обукли униформу и понијели оружје у рату. Симтоматично је да то раде сви, додуше не на исти начин и не истим интензитетом. Бошњаци чак имају и Србе и Хрвате које, кажу за њихово добро (добро читавих народа(!?), гурају своје народе у муљ. Марко Вешовић је толико упоран у каљању образа свог црногорског, а и српског народа, да је његов рођени посивио. Срби Сарајева се изјашњавају као "Босанци", толико је појам "Србин" омражен ту гдје живе. Ни Душко Попов, ни Петар Петровић Његош, ни Никола Тесла, ни они им не могу ту гдје се Срби сатанизују, извући достојанство народа из медијског и политичког блата. Српска културно- умјетничка друштва су строго контролисана, мостарска и сарајевска Просвјета се бави организовањем петиција за ослобађање оних који су над Србима вршили ратне злочине. Српско Грађанско Вијеће Мирка и Ратка Пејановића се спушта ниско да ниже не може, властити народ сатанизују толико да су за мало или нимало пара спремни повремено прогласити Србе који нису као они (Срби ван Федерације БиХ плус Веселин Гатало и још пар њих), ратним злочинцима. Поготово ако хоће Просвјету (којој су постављени као бошњачки намјесници) вратити у хијерархију осталих СПКУД Просвјета којих је преко 70 у свијету, од дивље Aустралије до неевропске Канаде. Успут се на јавној ТВ (ФТВ) Широки Бријег назива "храмом фашизма" а народ који живи тамо „онима који себе воле звати Хрватима". Дакле, заговара се суживот и толеранција у којем постоје мање вриједни људи, градови и народи. Интересантно, зар не?

ОМВ и блатни послови

Осјетио сам то подмукло ликовање над "мање вриједним и блата достојним" и док је аустријски ОМВ уз низ почињених кривичних дјела и кршење просторног плана Мостара, правио бензинску испод мог прозора, тресао моју стару дједовску кућу багером - бушолицом. Осјетио сам радост појединаца из већинског народа што ћу се у урушеној кући морати гушити у испарењима аријевског бензина. Хм, некад су Германи Србе гасом убијали пуно брже... Додуше, никад није фалило ни оних који су притом ликовали и безрезервно им помагали, без обзира на то што је историјски доказано да кад белај почне, можеш одмах стати у ред по своју порцију истог. A историја се понавља, блато је увијек ту, само се на смјену или истовремено у њему копрцамо. Крв рађа крв, лешинар рађа лешинара, а на цркнутој комшијској крави још нико среће није видио...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.