Неиспричана прича

Јер Јасеновац је толико велика и важна тема за српску историју и национални идентитет да је потребна изузетно велика храброст за доношење такве одлуке. Осим тога, ријеч је о теми годинама игнорисаној, како у комунистичком, тако и у периоду након грађанског рата у СФРЈ, теми о којој су у умјетничким и политичким круговима годинама вођене расправе о томе ко заслужује и има капацитет да јој се посвети и неиспричану причу о геноциду над Србима у НДХ донесе тако да испоштује како умјетничке стандарде, тако и историјске околности, истовремено преузимајући ризик за посљедице.

Свијет филма је сујетан, као, уосталом, и наш новинарски. И о знању и умијећу могуће је водити бескрајне расправе, али оне су данас, када филм већ увелико живи свој амерички биоскопски живот, практично беспредметне. Тај дио приче је завршен, Антонијевић је снимио филм. У другом дијелу слушаћемо како га је снимио. Трећи дио је почео још прије првог, а трајаће и послије другог. У њему ће бити ријечи о свему, осим о умјетничкој вриједности филма.

Површно и аљкаво

Признајем, трејлер, као једини сегмент филма “Дара из Јасеновца” који је тренутно доступан ширем обиму публике на подручју Балкана, није разбио ни ону скепсу ни онај опрез са почетка овог текста, али је дао довољно материјала за наслућивање. Не би било коректно према ауторима, а ни здраворазумски, из онога што је тренутно доступно на интернету извлачити било какве закључке о квалитету, прецизним порукама и дугорочним посљедицама филма. Није далеко ни тај 22. април, када ће бити приказан у домаћим биоскопима, и биће времена за све врсте критика, стручне и нестручне, навијачке и објективне. Посла ће, јасно је то већ сада, имати и филмаџије, и историчари, и политичари.

Потреба за изражавањем става о свему и свачему у комбинацији са површним и аљкавим приступом понуђеним садржајима давно се одомаћила на овом простору, а јачањем утицаја друштвених мрежа добила је шизофрени карактер. Овдашњи публикум једноставно обожава да има мишљење о темама о којима нема благе везе. Изјашњавање о “Дари из Јасеновца” није изузетак, напротив, класична је потврда овог приступа, а како овдје сви највише воле међунационалне расправе, протеклих дана став о филму износе готово све категорије друштва, од глумаца, сценариста и режисера, преко историчара, филозофа и политичара, до љекара, правника, економиста, аутомеханичара, дрвопрерађивача и свих који имају налог на друштвеним мрежама или су чланови разних форума.

Понављам, филм овдје још није приказан!

Прије три дана писали смо о томе како добре књижевности углавном нема без провокације. Исто важи и за филм јер чему у том свијету било шта да радите ако то неће изазвати реакцију. А “Дара” то јесте урадила и прије него што је приказана јер цијели регион интензивно, а разним каналима пренијело се то и на Европу и Америку, сада прича о - Јасеновцу.

Захваљујући текстовима у америчким медијима на које су се очекивано накалемили домаћи телали, кључне ријечи које се односе на Антонијевићев филм постале су “мит”, “пропаганда”, “лаж”, “обмана”, “ревизија” и сличне. Испровоцирана у Загребу, уз логистичку подршку “преко баре”, а здушно прихваћена у Сарајеву, кампања против, не филма, него историјских чињеница, попримила је широке размјере и на површину избацила резултате процеса који се овдје догађа протеклих 25 година, а чија је суштина стварна ревизија историје и креирање потпуно нове слике о “добрим и лошим момцима” на Балкану.

И опет признајем, креатори тог процеса урадили су одличан посао када је у питању њихова циљна публика, обичан грађанин, оптерећен прошлошћу и неоптерећен другим тумачењима осим оних која одговарају његовим ушима. Посљедице губитка медијског и пропагандног рата који су Срби доживјели још средином деведесетих сада су прецизно и детаљно видљиве. Форсирање наратива да су само Срби злочинци, крволоци, геноцидаши, срамота за цивилизацију, док су сви други учесници несрећних југословенских сукоба само пуке жртве “великосрпског хегемонизма” довеле су до тога да наше блиске комшије са којима би требало да градимо помирење и планирамо суживот сматрају да Срби не само да нису били жртве у ратовима 1992 - 1995. него да нису били жртве никада у историји. Јасеновац, Јадовно, Јастребарско, Шушњари, Пребиловци, Дракулић... по креаторима нове (х)историје су системски измишљене приче, што је урађено како би била нанијета љага на оне са којима треба да буде изграђено помирење и суживот.

До тога није довело ништа друго него константно стављање Републике Српске у раван са нацистичком Њемачком, поређења Додика са Хитлером или Караџића са Павелићем, затим тражење некаквог имагинарног српског Вилија Бранта који би требало на кољенима да моли за опроштај и сличне конструкције које масовно користе аутори жељни “шера” и коментара на друштвеним мрежама и признања код “оних других”. На то се надовезује широк фронт сарајевских политичара потпомогнут тамошњом интелектуалном елитом у лику разних Куртћехајића, невладин сектор, међународне организације и наравно - Валентин Инцко који је прошле седмице затражио “скидање колективне одговорности са српског народа” па се послије правдао да он није ништа наметнуо, иако је његова реченица у писму Недељку Чубриловића јасно сложена на начин да је колективна одговорност Срба факт који не долази у питање.

Зашто је важна “Дара”

Е, зато је важна “Дара из Јасеновца” иако је још готово нико није видио. Неиспричана прича из филма тек је један пар опанака, а други се тиче комплетне слике о Србима у свијету. Отуда и оволико сиктања у Сарајеву и Загребу јер филм претендује да бар дјелимично ту слику разбије, уобличи, појасни.

Важна је “Дара” и јер се неко коначно усудио да кроз масовне медије на свјетском нивоу покуша да разобличи демагогију, демаскира неистине, разбије митове, раскринка лажи. Важно је, такође, и да “Дара” не остане само случајност, такорећи инцидент, него да постане замајац који ће домаћим кинематографима, писцима, новинарима, историчарима дати елан да наставе причати неиспричане приче не само о Јасеновцу. Зашто не би Република Српска и Србија заједнички помогле снимање филмова који би носили једноставан наслов попут “Пребиловци” или “Кама над Дракулићем”? Интересује ли икога прилика да, након пораза у медијском рату деведесетих, двије и по деценије касније покуша да се издигне изнад ситних дневнополитичких идиотлука, посвети се рушењу стереотипа и утиче на причање још сијасет неиспричаних прича?

Признајем, одговор на ова питања тешко је дати без одређене скепсе и опреза.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.