Недосљедност Бранка Докића

Републици Српској. Суштина тог размишљања господина Додика своди се на његово потпуно исправно запажање да су младима, укључујући и оне који су чланови његовог СНСД-а, својствени борба и настојање за сопственим самоостварењем, при чему код њих нема жеље да се боре и за очување статуса Републике Српске. Без имало намјере да подилазим господину Додику, морам рећи да је ово његово размишљање на мјесту, а оно ми је пало на памет с разлогом.

Наиме, написа нам крајем августа 2021. године Бранко Докић колумну под називом “Одлука није закон”, објављену у нашим “Независним новинама”, а коју је, по нечијој команди, одмах наредног дана пренио и портал БН телевизије. Рече нам Бранко у колумни како му је циљ да “њоме укаже само на неке елементе који недвосмислено указују на то да високи представник нема право да намеће законе”. У елаборацији овог иначе исправног става, господин Докић је правилно цитирао оно што је записано у ставу XI2. Бонских закључака из децембра 1997. године, које је усвојио онај фантомски савјет за примјену мира у БиХ.

Истина, неће господин Докић нипошто рећи нити је рекао у својој колумни да је то фантомски савјет, већ то кажем ја, а чиним то зато што постојање такве појаве није прописано ниједним извором права (ни међународног нити унутрашњег права). На ово указујем по ко зна који пут, јер када међународно право, а ни унутрашње право у БиХ, не прописују постојање нечега, онда то што је правно непостојеће не може имати никакве правне надлежности, па ни надлежност да другоме каже да може нешто да чини.

Фантомски савјет

Али, супротно праву тај фантомски савјет је сада већ далеке 1997. године усвојио Бонске закључке. С њима у вези господин Докић у својој колумни написа, па још на одговарајућим мјестима и болдира, текст сљедећег садржаја:

“Дакле, према бонским овлаштењима, високи представник може да доноси обавезујуће одлуке по сљедећим питањима:

а) вријеме, мјесто и предсједавање састанцима заједничких институција,

б) привремене мјере које ступају на снагу кад стране нису у стању да дођу до споразума, које ће важити док Предсједништво или Савјет министара не усвоје одлуку у вези са датим питањем у складу са Мировним споразумом,

в) друге мјере којима се обезбјеђује спровођење Мировног споразума у цијелој БиХ и њеним ентитетима, као и несметан рад заједничких институција. Такве мјере могу укључивати дјеловање против лица која су на јавним функцијама или званичника који не присуствују састанцима без ваљаног разлога, или који крше законске обавезе преузете Мировним споразумом у вези са условима његовог спровођења.”

Ово су, дакле, изворна бонска овлаштења. Она високом представнику омогућују да заказује састанке и доноси привремене мјере када стране нису у стању да дођу до споразума. Наречене мјере односе се искључиво на Предсједништво и на Савјет министара, не на Парламентарну скупштину. Према томе, бонска овлаштења не дају право високом представнику да намеће законе нити да доноси било какве одлуке које су у надлежности парламента.

Све је у претходном цитату правилно цитирао господин Докић, јер тако заиста пише у ставу XI2. Бонских закључака из децембра 1997. године. И правилни су закључци које, 24 године касније, изводи господин Докић, казавши нам да се одлуке и мјере, као термини који су једино записани у Бонским закључцима, односе само на Предсједништво БиХ и на Савјет министара БиХ, а не и на Парламент БиХ. Стога правилно Бранко Докић изводи коначни закључак да тзв. бонска овлашћења не дају право високом представнику да намеће законе нити да доноси било какве одлуке које су у надлежности парламента.

У чему је проблем

Па у чему је онда проблем, питаће се сада читалац, и у чему се огледа недосљедност Бранка Докића из наслова овог мог текста? Да би се дао одговор на ова питања, морамо познавати биографију Бранка Докића, доступну на Википедији. Према том извору, Бранко Докић је рођен 1949. године и у најбољим животним годинама вршио је власт у БиХ, у континуитету од 1996. до 2006. године. Од 1996. до 2000. године он је, у два мандата, био посланик у Представничком дому Парламента БиХ. Потом је од 2001. до 2003. године био министар саобраћаја и веза у Влади Републике Српске, а онда је од 2003. до 2006. године био министар комуникација и транспорта у Савјету министара БиХ.

Како видимо, господин Докић је обављао значајне функције власти не у било које вријеме, већ у вријеме најјачих злоупотреба овлашћења високих представника у БиХ. Подсјећања ради, 25. јуна 1999. године тадашњи високи представник наметнуо је тзв. закон о химни БиХ, при чему се у одлуци о његовом наметању неосновано позвао на став XI2. Бонских закључака, рекавши да му тај став наводно даје право да то учини, иако не даје, како је и Бранко Докић признао, са закашњењем од најмање 22 године, рачунајући од наметања тог тзв. закона.

Кажем од најмање 22 године, зато што је тако наметнута химна БиХ први пут службено изведена на седмој сједници Представничког дома Парламента БиХ 15. јула 1999. године. У то вријеме Бранко Докић је посланик управо у том парламентарном дому и по природи те функције имао је обавезу да ради свој посао, тј. да присуствује тој сједници. Ако је тако, а јесте, онда је питање за господина Докића зашто је присуствовао том премијерном интонирању наметнуте химне, јер је и тада у Бонским закључцима из 1997. године све писало исто као и данас, те је и тада важио исти закључак који нам 22 године касније јавно изводи Бранко Докић, да одлука није закон.

Од 2003. до 2006. године Бранко Докић је био министар у Савјету министара БиХ. У јануару те 2003. године тадашњи високи представник Педи Ешдаун је злоупотребом овлашћења наметнуо тзв. кривични закон БиХ, наредивши да га Парламент БиХ мора усвојити у Ешдауновом тексту, без икаквих измјена и допуна. Међутим, Парламент БиХ, као и други парламенти у парламентарном систему, у правилу тај посао ради на основу приједлога закона који претходно усвоји Савјет министара БиХ. А тај савјет, у којем је и господин Докић министар, је усвојио такав приједлог, тј. усвојио је неправо Педија Ешдауна, након чега је у јуну 2003. године Парламент БиХ усвојио Педијев тзв. кривични закон БиХ. Господине Докићу, па и тада је једнако важило све оно што пишете тек сада, да одлука није закон и да ОХР не може наметати законе у БиХ. Из тога посљедично произлази да Савјет министара БиХ ни тада није имао уставно право да предложи, нити је Парламент БиХ имао уставно право да усвоји Педијев приватни закон. Зашто тада, господине Докићу, нисте били досљедни па рекли да ОХР нема то право, као што нема, и онда с образом престали бити министар и престали примати хиљадама марака мјерену министарску плату?

Ви сада можете рећи да оне 1999. године, када је у Парламенту БиХ први пут интонирана наметнута химна БиХ, нисте били присутни, јер вам је пукла гума на аутомобилу којим сте се возили од Бањалуке до Сарајева, па зато нисте били присутни свему томе. Или, једнако таквим или неким другим разлогом можете “оправдати” ваше министарско неприсуство некој од сједница Савјета министара на којима сте као наводно свој прихватали охаеризовани приједлог наметнутог закона, те га упућивали Парламенту БиХ на усвајање. Међутим, није у свему томе битно ваше евентуално одсуство са неке од тих сједница. Важнија од тога је чињеница да сте ви у континуитету од 1996. до 2006. вршили највише државне функције и за то вријеме се никада, али баш никада, нисте успротивили криминалу охаеризма и дали оставку на ваше посланичке и министарске функције. Све то вријеме сте не само ћутали, господине Докићу, већ сте послушно учествовали у безакоњу високих представника, спроводећи га као посланик и министар, за које вријеме сте примали високе плате и редовно вам је уплаћиван пензијски стаж, захваљујући чему, између осталог, сада уживате у високој пензији.

Од те ваше пензије и функција са којих нипошто не хтједосте одступити док сте их обављали, тј. кад је вама требало, једино је важније да ова ваша недосљедност није само то, него је и образац понашања који је огледни примјер за младе с почетка овог текста. А то су не борба за владавину права и БиХ и Републику Српску засноване на тој вриједности, већ само борба и настојање за сопственим самоостварењем.

Милан Благојевић, редовни професор уставног права из Бањалуке

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.