Нећу да будем члан мафије

Мирјана Кусмук

Основна улога медија и смисао њиховог постојања је добро и истинито информисање грађана. Медији су, могло би се рећи, активни посматрачи збивања и преносници информација до шире јавности и од шире јавности. Они су или би требало да буду коректив друштва и активни заступници јавног мњења, цртачи тачне и истините слике друштва.

          У том послу медији би морали бити објективни, одмјерени и активни. А јесу ли?

          Одавно важи да је потребно, да би знао како да читаш неке новине или гледаш неки ТВ програм, мораш прво сазнати ко је власник, ко је финансијер, која политичка идеја стоји иза тога. То је неопходно да би знао како да то нешто посматраш, тумачиш.

          Иза тога долази слобода медија, која узимајући у обзир и претходну чињеницу, као и свака друга слобода, има своју мјеру, правила и прописе.

          На одговорност и слободу обавезују и новинарски кодекси усвојени и прихваћени и у овој земљи од свих новинарских удружења и асоцијација.

          Нажалост, већ дуго је овдје општи тренд да се под фирмом слободе медија врши злоупотреба медијског простора, на више начина.

          Тако је као истраживачко новинарство промовисан језик улице уз кршење свих новинарских норми и стандарда, а новинари су под фирмом слободе медија почели да износе своје личне импресије, опсервације и квалификације личности и догађаја, користећи се увредама и кршећи принципе о пристојности и уљудности, професији, па чак и лијепом васпитању.

          Медији у служби разних политичких, тајкунских, криминалних лобија, служби и параслужби вршили су и врше дискредитацију јавних личности, послије чега је долазило чак и до убиства, као што се десило са првим демократским премијером Србије Зораном Ђинђићем.

          Медијска криминализација била је потребна да би, када се одигра завршна фаза физичке елиминације, јавност извукла закључак како је у ствари ријеч о обрачуну мафије и како је са лица земље отишао само још један од њих.

          Зато је професор Бесим Спахић у праву када је на Европски дан новинарства рекао да "колико је год у БиХ потребно бранити новинаре и новинарство, толико у овом тренутку треба бранити друштвену заједницу и грађане ове земље од новинарства".

          - Овдје ником није стало да медији раде по закону и правилима службе. Прије свега, овдје мислим на политичке, вјерске и привредне субјекте којима је једино у интересу да медији раде у њиховом интересу - рекао је Спахић.

          Нема се овдје шта одузети, али свакако се може понешто додати. Оно што проф. Спахић није поменуо је узрочно-посљедична веза од настојања да медији раде у "нечијем интересу" до "новинарског рекета", схваћеног као додатак на плату.

          О тој, све израженијој злоупотреби и уништавању професије, не говори нико, нико јој није посветио ниједан округли сто на којем се говори о медијима, иако смо сви свједоци, а понекад и жртве те врсте медијског "пословања".

          Није тајна да данас текст против било кога, било ко и у немалом броју медија може да наручи за цирка хиљаду-двије марака, као и да цијена иде знатно ниже ако се преговара са новинаром који га, познат је примјер већини нас, пише и за "пет метара дрва", дакле, у натури.

          Наравно, није ријеч о PR текстовима који су јасно обиљежени и потписани као маркетиншко штиво. Ријеч је о оним другим у којима новинар ставља свој потпис и који имају све одлике "професионалног" новинарског рада. Осим што се иза њега крије интерес појединца или групе којој неки процес, особа или група смета да оствари свој циљ, а која не жели да се легитимише јавно.

          Барем двојица министара показивала су не тако давно SMS поруке једног новинара, у којима им пријети да ће их "истретирати" ако му не пребаце новац из министарства за "посебне намјене".

          Зашто те поруке нису показали надлежним институцијама за спровођење закона није баш објашњиво, као што није објашњиво зашто контролне финансијске и истражне институције бјеже од наплате пореских дуговања медијима, контроле испуњавања законских обавеза медија и слично.

          Вјероватно се плаше да би им неко могао рећи да угрожавају слободу медија, исто као што би је "угрозили" да су отворили истрагу како је то SMS преписка двојице функционера доспјела у медије и ко је починио кривично дјело. У демократској Британији слични неморални и незаконити хакерски упади у телефоне јавних личности уздрмали су царство недодирљивог медијског магната Руперта Мардока. И нико у бијелом свијету није проговорио о угрожавању слободе медија.

          Давно је још било крајње вријеме да новинарске асоцијације, занат и сви они који новинарски хљеб једу поштено проговоре о "новинарском рекету" и престану да организују округле столове за узимање дневница и млаћење празне сламе.

          Само када струка проговори о девијацијама у струци, новинарство ће спасити само себе, али и друштво које рекеташи уздрмавају у темељу. Наравно, то ће бити одлучујућа битка за медије ослобођене како од утицаја неформалних група, тако и од манипулација власти. А свима њима увијек је лакше да рекеташе одржавају у животу, знајући да је цијена, ма како била висока, ипак најнижа, јер, једноставно, рекеташи имају цијену.

          Зато ће струка морати да проговори без увијања и именује редом, јер ће нам се десити да рекет уништи медије. А онда, свирај фајронт!

 

П.С. Наравно, медији и новинари су саставни дио друштва и не могу бити ни бољи, ни лошији од времена у којем живе и раде.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана