Наше биографије

Поред података о родитељима, мјесту рођења и поријеклу, било је пожељно у биографском поднеску имати и то да припадаш сиромашној радничкој или још сиромашнијој сељачкој породици. Човјек који тражи посао, стан, школовање, боловање, путовање, морао је показати и своје политичко увјерење, свој однос према онима који владају у друштву. Било је то поштено, отворено. И данас о теби знају све, чак и оно што ни сам не знаш, иако си се склонио и нигдје те нема, наизглед не учествујеш. Не занимају те агенције и агенти, обавјештајне службе и обавјештајци, дневни и недјељни листови и таблоиди, насловне стране и црне хронике у њима, али ти занимаш њих. Не занимају те масовна окупљања, јавни говори и предизборне кампање, посебно не полиција, а негдашња милиција коштала те је - љубави!

Те некадашње кратке биографије, по потреби, имале су и реченицу-двије о твом учешћу у рату, у изградњи пруге Брчко-Бановићи, Шамац-Сарајево, Нови Београд. Опширније писане, биографије са више података, тражене су од оних које су постављали на више положаје у власти првенствено, па у судству, у привреди, на факултетима, у великим издавачким кућама и новинарству. То је одувијек тако у свим државама, држава је свагда била - СВЕ, без обзира како је устројена. Њу би најбоље било уштројити па да се више не размножава.

Није лијеп свијет у којем живимо, никад није ни био "ала је леп ова свет", али дјеца морају имати лектиру. Понегдје , срећом, још се нађе "овде трава, овде цвет".

Житија, биографије умјетника, посебно књижевника, бивале би допуњене насловом понеке књиге као рецимо "Кад су цветале тикве".

Човјек живи своју биографију, зато се она зове животопис. То би значило да свако од нас има потребу да га неко слуша док прича о свом животу. Како данас сви углас само причају, нико никог не слуша нити може да чује, тај сироти појединац сједне и напише, испише свој живот. Да ли је то могуће и је ли то његов живот? Тешко је то питање, и тај појединац, ма како био велик, тешко на њ може да одговори. Његову биографију најмање чини Он. Ако помене своје родитеље, много тога мора рећи о њима и њиховом животу. Већ о томе ко је, како, када и зашто и њих родио, посебно гдје их је родио, јер то гдје, код нас често одређује националност, вјеру, историју, коначно и географију. А да се не говори о њиховом физичком изгледу, њиховој љепоти, родитељи су увијек лијепи, посебно мајка. О њиховој памети, знању и имању, јер родитељи су увијек мудри и вјешти, посебно отац. Итд., итд.

Биографија се одвија у времену и простору. Чим кажеш годину рођења, неизбјежна је опширна напомена о великом, важном догађају, јер код нас су сви догађаји баш из те године били силно бурни, јединствени и драматични, али поновљиви, нажалост, поновљиви.

Поменеш жену с којом си створио и родио дјецу. Она је дивна, красна, вјерна и вриједна, а ако сте растављени, она је кривац, аламуња и курва, а дјеца су дивна иако ти ниси имао удјела у њиховом одгоју, нити си их отхранио, човјече.

Добро дјело, биографија често припише себи и заборави истинског, правог доброчинитеља. Тако је спашена библиотека Теолошког фрањевачког факултета у Неђарићима у Сарајеву. У вријеме рата у згради је боравила и српска војска. Знајући да су све војске само војске, како каже жена у роману "Доктор Живаго" док бјежи испред неке војске, библиотеку је на сигурно мјесто склонио Драган Давидовић, тада министар вјера у Влади младе Републике Српске. Тај податак нигдје није записан и може га искористити свако у својој или туђој биографији.

Лагати се може и у литератури, али таква лаж постаје литерарна истина. И, ту смо. Биографија је згодан начин да се напише роман, зашто не? И романи су биографије, сви романи су ћуприје на Дрини, сви јунаци Карамазови и Буденброкови.

Биографија није згодна за пјесника, упућеног на поетски језик и израз, пјесника који живи за своју поезију и у њој. Такве, загрцнуте пјеснике, кроз њихове стихове, тумачиће они учени, научени и приучени теоретичари књижевности. Из пјесникове ране добронамјерни ће присвојити бисере и окитити свој лик, а злуради ће у пјесникову рану сипати пепео и прашину. Деси се, нажалост ријетко, да дјело ових познавалаца законитости писања, постане веће и значајније и од дјела књижевника у које су уложили свој дух и своје умијеће. И тако се понављају и исписују биографије.

Човјек, онај обични, мали, како су именовали већину правих, најбољих људи, тешко ће написати свој животопис. Он је окренут другима, трчи, упиње се, помаже, ако не друкчије помаже својим постојањем, својим присуством. Зато се он препозна у великој литератури свих времена, па и у биографији, јер свака је биографија казивање и о њему. У њему ће писац биографије наћи и читаоца. Човјек је радознао, срећом, воли да се нађе, препозна и потврди своје постојање.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.