Наш Тајипов свијет

У историји нисам нашао примјер да се дијете даје на усвајање злостављачу. Прије би се нашло примјера да злостављач дијете остави на руковање другом злостављачу. Алија Изетбеговић, човјек који је својевремено преотео предсједавање БиХ Фикрету Абдићу, је, како тврди представник оновјековног злостављача наших народа, турски амбасадор Тајип Реџеп Ердоган, оставио Босну Турској! Пошто је потрошио и дао да се побије властити народ у жаркој жељи да изазове интервенцију NATO-а, пошто је инсистирао на сулудој творевини којој се не зна ни циљ ни разлог постојања, на крају је, ето, оставио Босну онима који су у њој у своје вријеме начинили читава здања од лобања оних који нису хтјели примити туђу вјеру, живот и обичаје. Аферим, Алија. Хвала ђе чуо и не чуо. "Босна и Бошњаци су остављени нама у аманет. Учинићемо све што је у нашој моћи како би се успоставили мир, сигурност и благостање у БиХ", рекао и остао жив. Какав вођа, такав му и аманет (види окупаторски рјечник), рекли би већином они који нису Тајип Реџеп Ердоган. Осим тога, Алија Изетбеговић, судећи по интерпретацији Тајипа Ердогана, није спомињао Херцеговину. Значи, дјеца у Мостару немају потребе да се плаше да ће их потрпати у сепете и одвести у јањичаре. Ваљда неће никога ни на колац набити на Шпанском тргу. Хм, ја бих радије да ме објесе на Шпанском, оне греде су већ иструнуле, не би издржале мрцину моје тежине. А не може се некога двапут објесити, јелде? Хајде, реците да не може... Хм, тако сам и мислио. Нису ти Турци од неке ријечи и принципа. Не видите, али се већ чешкам по врату, као да ме конопче већ загрлило око гуше, а сабља кривошија већ кренула према врху мојих трапезијуса, тамо гдје се спајају са блесавом лобањом.

Улазни ултрагеноцид

Кад сам чуо за ту страшну вијест, затворио сам очи. И био у канџама Тајипа Ердогана и његове земље. Тако, наиме, широм затворених очију, гдјекад боље видим, и даље, видим оно што није а могло би бити да није шта није. И видим како ми стиже позив из "муртад табора" (види рјечник турцизама, немуслиманска јединица - први гину и задњи се повлаче) са потписом Јована Дивјака, за турску војску, како треба да се јавим Златку Лагумџији, шефу Сарајевске Нахије и читлук сахибији (не могу вас више подсјећати да гледате тај рјечник, сјетите се бр'те и сами некад...) Абдулаху Сидрану. Па се мислим, да опет побјегнем, као оно у рату, али се сјетим да сила Бога не моли, да ће страдати ко не треба ако ја опет кренем пут Загреба и његових паркова, пут ријечке луке и "марине" (види рјечник кроатизама). Убиће ми, поред ћаће и матере, ћаћин и материн комшилук на Авенији. Чика Јураја и Даницу, чика Мирзу и Хазима, Звонка, Срђана, Даду, читав улаз од приземља до деветог, скупа са женама, старчади и ситном нејачи. И још непознатих којих би ми било још жалије јер им не знам ниједну лошу особину. Не би било први пут да ти Турци побију нечији комшилук, то и сад раде по Курдистану, сравне село и побију кога стигну. Таки им "адет" (види... Ах, да, већ рекох) и обичаји. Мирзо и Хазим из мог улаза не би дали да их поштеде, не би без образа живјели. Има у мојој згради части и чојства више него у селу Тајипа Реџепа Ердогана. Остатак зграде, улаз "а", "ц" и "д", одвешће ваљда, по старом турском обичају, у робље, и продати на зеничкој пијаци бијелог робља. Или у затвор, да уче Кур'ан док им очи не побијеле.

Улазни растанак

Затворених очију видим како се грлим с ћаћом и матером, како ми чика Хазим даје стари запис од хоџе Гадаре, да ме чува од метка и урока, како матер плаче а отац сакрива поглед, како ми мала Марина даје чоколадицу да имам за пута, како ја изјурим из улаза да не виде како се и мени квасе очи, како сједам у своје француско ауто са турском регистрацијом и јурим према Сарајеву. На позиву потписаном Дивјаковом руком, стоји "одмах се јавити". Испод, ситним словима са квачицама, на турском, пише како ћу, ако се не одазовем, са коца псовати или са вјешала клети. Док се возим, видим витке арапске џамије, симболе босанске мултикултуре и толеранције, избројим их 58 до Коњица. У Коњицу свратим на бурек, да ми да снаге за сусрет са читлук сахибијом Абдулахом Сидраном. Онда опет једном руком возим и у себи бројим џамије до Сарајева, још њих 85. На радију БиХ слушам илахије, на федералном касиде. На радио Истанбулу могу слушати и једно и друго, плус Дину Мерлина и Харија Варешановића. Хрватске и српске станице се, због лошег утицаја на Босну и Босанце, блокирају источно од хрватске и западно од српске границе. Кад поједем бурек, пјевушим Динину најновију пјесму "Јалија - Башчаршија" са албума "Не буди странац кад си Босанац", изашао послије албума, "Не буди урин ни Каурин". Па свог "ренола" одвезем, са страхом, на двор Абдулаха Сидрана на сарајевским Цигланама.

Влах вс Абдулах

Врата двора који затворених очију видим отвара ми главом и брадом Жељко Комшић, начелник за морал "муртад - табора" и прослављени борац за турску ствар у ослободилачком рату од 1992. до 1995. "Смрт фашизму, друже Веселине", поселами ме Жељко Комшић, добитник босанског златног љиљана и послијератни носилац ордена каурског главосјече. "Смрт, јашта, јашта...", улагивачки кажем ја, раб божји Веселин, у жељи да силнике не наљутим. Читлук сахибија Абдулах ел Сидран, звани и Ситни а Силни, дочека ме стојећки на метар високом миндеру (турц.), ваљда да ме гледа у очи док причам. "Селам алејкум, домузе каурски", рече ми Сидран, док сам понизно гледао у његова стопала број 37. На зиду сам, крајичком ока, видио слику рахметли Алије Изетбеговића, како у униформи стоји и чита неку невидљиву књигу. Поред је био портрет султана Ел - Фатиха и фотографија оца Турске, Кемала Ататурка. "Како си путов'о, каурине?", упита ме Абдулах. "Фино, шућур Алаху, добри мој сахибијо", улагивачки настављам ја. "Даде драги Алах, нек' му је слава и берићет, џамија да човјек каурин може пребројат' и мултикултури посвједочит'. Даде и бурегџиницу, шућур Му, да може грешни р... Да може слуга Алахов недостојни Веселин и бурек у погани стомак убацит. Јек дур Алах...". Сахибија Абдулах се, турски толерантно, спусти на миндер и даде ми руком знак да сједнем. И поче трљати тусто тјеме, наливати виски из боце на којој је писало "Кинг Ројал", пити и хриптаво бесједити.

Сидран бесједник и упуцавање

"Звали смо те... каурине... да своју свету мултикултурну дужност... обавиш... и да зафалиш што нас је рахметли Алија... оставио у аманет... нашој лијепој... Турској... Требаш отић'... у Курдистан... са једним... нашим... америчким пријатељима... и убит'... Хасана Тарканоглуа. Мореш ти то... у тебе је велика снага.... и брзина... разумиш се у оружје, а так'и ћелав... и мрчав... мореш и Курда... и... и... и Тур... Турчина одглумит..." Абдулах је, ваљда од алкохола и дуге приче, спузнуо на миндер тако да су му ноге остале у ваздуху а он захрипао па зароктао. Притрчао је Жељко Комшић и ставио му маску за дисање на нос и уста. Жељко није паничио, држао му је маску на лабрњи док се није умирио и захркао равномјерно. Тек је двапут тргнуо ногицама, ваљда у сну. Онда је друг Жеља рекао: "Друже Веселине, пођи за мном". Код логистичара Стјепана Шибера показаше ми оружје. Узех зелено-жуте ножеве за бацање и снајпер, руски, са двоструким пуњењем метка 7,62 мм. Изабрах и оптички нишан, француски. "Је ли овај коришћен и упуцан?", упитах. "Идризе!", викну Жељко. "Је ли ова пушка... Шта рече, упуцана?" Јави се стари оружар и рече, не знајући да сам домуз и каурин: "Јесте добри газијо, упуцан је баш с тијем нишаном. Носио је прије горе и удесно, па сам ја то исправио, добри мој газијо...". "Сиктер, мрцино!", искористих ја његово незнање. "И да те моје очи не виде док сам ту! Иш!" Оружар се повуче унатрашке, клањајући се. Узех и рап (види какав милитаристички рјечник) са резервним оквирима. Двоумио сам се око униформе. Да ли да узмем ону мексичку, беж, или ону пустињску, америчку. Бијаше једна америчка, она из "Пустињске олује", кад су Америчани сравнили Багдад и направили први геноцид над Ирачанима, моје величине, ваљда од каква мртвог црнца, с рупом, испрана до боје камена усред пијеска. Узех је. Обукох је, спутих каиш. Генерал Стјепан, оружар, понуди ми и панцирни прслук. Одмахнух главом, добар војник и кукавица какав сам ја не дозвољава да пуцају у њега, нама кукавицама тешка додатна опрема не да да побјегнемо. Опасах се том скаламеријом, напуних џепове оним протеинским и угљикохидратним чоколадицама, промућках чутуру с водом, покупих ГПС, слушалице, микрофон и локаторе, па кренух, с божјом помоћи, на немили посао.

Спас за злохуда Курда

Падобран сам закопао и прекрио камењем. Јавили су да идем на 11 сати. Онда да се крећем у смјеру два сата. Послушах све, као прави војник. Чинило ми се да су метар изнад мене. Пар пута сам се спотакнуо на терен намах исти херцеговачком. Онда су рекли: "Таргет он тен - елевен, он ту таузен фитс. Даун енд слоу. Форвард инструкшнс, ол ту лид он д сајт". Тамо ме је чекао жгољави Американац са дурбином у рукама, лежећи на леђима. "Хај, Визлен!", рече тихо. "Таргет он ван хандред. Тејк јор тајм, шут њен реди. Толд гај, блек хет, лонг хер, блу сут". Показао је напријед, као змија спузнуо низ камење и отрчао полупогнут некуда иза мене. Ја се спустих, приђох, легох и почех пузати куд ми је показао. Пушку сам намјестио да не удара по каменицама. Лактови одвикли од пузања, бољели су. Најзад угледах село, зачух мекетање коза, цилик дјеце и лавеж малог пса. Куће од земље, обојене кречом, са сламним крововима. Ни струје ни воде, очигледно. Забит гора од босанске. Крај једне колибе, на пар стотина метара, насмијан мушкарац са пушком на леђима, врти петогодишњег дјечака око себе. Смије се тако да му се и са те даљине виде бијели зуби. Врти дијете око себе тако да мали вришти од весеља. Мали пас лаје и заскаче се на мушкарца који најзад спушта дијете које отрчи некуда. Мали пас трчкара за дјететом, стиже га. Мушкарац, још са осмијехом на лицу, гледа за њима. Ужурбано вадим снајперски нишан, натичем га на пушку и осигуравам га. Завијам пригушивач на цијев, брзо, у страху да мушкарац не оде. Узимам га на нишан. Главу па прса. Нишаним усред груди. Па опет главу. Па врат. Не пуцам, као да чекам да се покрене. Да оде. Слушалица у мом уху каже: "Таргет клин. Нау. Шут, солџер, шут. Нау!" Стискам окидач, до пола. Не иде даље. Никако. Стомак се покреће напријед. Као да ћу се загрцнути. Порив за повраћањем је јачи од страха за родитеље и улаз. И... Отварам очи и видим да је свијет, бар овога пута, љепши испред него иза затворених очију. Не знам за Босну, али са оба ока видим да Херцеговина још увијек није Турска, а да сам ја, раб божји Веселин, још свој и Његов. Не и Тајипов.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.