Најчудеснији шињел свих времена

Према другој (која се не супротставља првој, него је, напротив, допуњава), Руси и Украјинци су братски (источно)словенски народи на начин на који су братски и сви (јужно)словенски народи. Ипак, пошто их у највећој мјери повезује православље, најчешћа је аналогија између Руса и Украјинаца те Срба и Црногораца. И та аналогија је, уз сав опрез, захвална, чак и на неким неочекиваним мјестима. Добар примјер је однос према неким култним фигурама из сфере културе и књижевности. Гогољ је, примјера ради, рођен 1809, а Његош 1813. Деценијама се већ сматрају очевима руске, односно српске књижевности. У посљедње вријеме, међутим, Украјинци, односно Црногорци такве тврдње проглашавају “културном апропријацијом”.

Достојевски, о којем смо овдје писали прије двије недјеље, је аутор бесмртне реченице која понајбоље сажима Гогољеву револуционарну улогу у модерној руској књижевности: “Сви смо ми изишли из Гогољевог Шињела.” У зависности од превода Шињел је понекад и Кабаница. Бранимир Донат тако вели: “Данас више уопће није спорно да ли је Гогољева Кабаница доиста чудесна. Очигледно, из њезина окриља изишла су сва најзначајнија дјела руске књижевности. Као из митског рога обиља готово већ стољеће и по излази из њезине сјене поворка писаца и дјела која руској књижевности осигуравају значење и улогу велике литературе.”

И збиља, све до појаве Гогоља руска је књижевност у односу на европске и свјетске токове била провинцијска и безмало безначајна, а Гогољ ју је инстантно лансирао на глобалне умјетничке врхунце, учинивши да чак и данас у кафанским разговорима средовјечних интелектуалаца појам књижевне вриједности буду руски класици. А како то књижевна и историјска иронија већ знају удесити, Гогољ по мјесту рођења, барем у контексту данашњих државних граница, уопште није Рус. Творац модерне руске прозе био је, у најмању руку завичајно, Украјинац.

Трпки смијех

Николај Васиљевич Гогољ родио се посљедњег дана марта мјесеца 1809. године у украјинском мјесту Велики Сорочинци. Дјетињство је провео на родитељском имању, а сматра се да му је прве литерарне потицаје дао његов отац који је у слободно вријеме писао водвиље на украјинском језику. Николај Гогољ постаће писац, но језик његовог израза биће руски и он ће се тако несумњиво “опредијелити” за руску књижевност. Већ у гимназији Гогољ ће показати умјетничке склоности. У тим тинејџерским годинама већ се био формирао његов самотњачки карактер, а његови школски другови дали су му надимак “тајанствени”. Са двадесет година одлази живјети у Петроград, а у књижевност улази стиховима којим се и није прославио. Ускоро ће поћи на готово традиционално руско књижевно ходочашће у иностранство: на том првом путовању одлази у Њемачку. По повратку се покушава запослити у театру, али је тај покушај био јалов. Запослио се касније као чиновник, а послије тога био је професор историје на Петроградском универзитету. Гогољ и даље много путује: у Швајцарску, Француску, Италију, али ипак умире у Москви четвртог марта 1852. године схрван болешћу од душе.

Гогољ је био добар пријатељ са Александром Сергејевичем Пушкином. Постоји једна анегдота у вези с овим пријатељством врло занимљива у контексту значења иницијалне идеје за књижевно дјело. Кажу, наиме, да је Пушкин Гогољу у разговору дао фабуле за два његова дјела што су уз приповијетке врхунац његовог опуса: “Ревизор” и “Мртве душе”. “Ревизор” је маестрална и бесмртна, увијек актуална комедија, а роман “Мртве душе”, који је сам Гогољ крстио поемом, једно је од кључних дјела руске прозе. Гогољ је свој роман био замислио у тродијелном облику по узору на “Божанствену комедију”, међутим оно што књижевност данас има под називом “Мртве душе” само је први дио замишљене композиције.

Знаменита и већ цитирана реченица Достојевског о Гогољу и Шињелу биће нам јаснија знамо ли да је први роман Достојевског “Биједни људи” директна контракњига Гогољевом “Шињелу”, а у контексту оне легендарне Борхесове тезе да се књига без контракњиге сматра непотребном. Протагонист “Биједних људи” Девушкин дословно је незамислив без Гогољевог Башмачкина; “Биједни људи” су литерарни одговор Гогољу, односно “Шињелу”. Ова је Гогољева прича до дана данашњег остала амблематична за његов опус и руску књижевност у цјелини. Своје читаоце Гогољ и данас наводи, готово па присиљава, на скоро оксиморонски спој осјећања, дарујући им једну заразну горкослатку емоцију. Свака смијешна прича поновним читањем све више наводи на плач, тако је некако говорио Гогољ, а на гробу му пише: “Смијао сам се роду људском, али кроз невидљиве сузе”.

Модерна књижевност незамислива је без Гогољевог дјела. Бранимир Донат је исправно примијетио да се књижевност апсурда (Достојевски, Кафка, Булгаков итд.) родила “из трпког смијеха Гогољева”. Већ и то је довољно да се Гогоља данас чита с више интереса него огромну већину савремених писаца. Трпки смијех - постоји ли аутентичнија емоција нашег времена?

Мајстор

С трпким смијехом би Гогољ вјероватно гледао и на 2009. годину, кад се обиљежавала двјестота годишњица његовог рођења. Мада су у то вријеме Русија и Украјина номинално у најпријатељскијим могућим односима, око атрибуције Гогољеве припадности већ су на снази велике напетости. Један украјински умјетник је тих дана говорио да је рећи како је Гогољ био Рус једнако апсурдно као кад би он за самог себе рекао да је плави тролејбус. Један руски стручњак за Гогоља одговарао је да је Гогољ “сто посто Рус”, али да Украјинци знају да не могу бити озбиљан европски народ без барем једног правог и свима познатог свјетског књижевног класика, па им се, по њему, чини да им је Гогољ једина шанса.

Према неким извјештајима у то вријеме су се у украјинским књижарама могла наћи и Гогољева дјела у којима је на мјестима гдје је он помињао Русију, умјесто “Русија” писало “Украјина”.

У овим ратним данима, док пропаганда са обје стране покушава убити сваки трун истине, умјесто политичких наступа Бајдена и Путина треба читати Гогоља, поручује нам професор са Универзитета Колумбија у Њујорку, Хамид Дабаши. Гогољ је, по њему, “украјински мајстор руске књижевности”. Границе цивилизације и варварства не налазе се између култура, вели он, него унутар сваке појединачне културе.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.