На осами испод мора америчка башта

Веселн Гатало
На осами испод мора америчка башта

Пас убица, лака вода, Бинладинова херцеговачка прикљученија и човјек од ријечи и образа, тежина на врату, папири Софије Фаркаш, мостарски зет и мртва унучад, авганистански хрт и барен зец са копривом, мртав шпиц и заклан доберман, комшија Сафет, мераклија и хетеросексуалац, шећераш и најмлађа жена, англосаксонска болест, несретници несретни, Босанац бесмртник, хватање за браду и колутање очима и марифетлуци многојаки...

Имам пса. Нисам једини. Заправо, имам два пса. Имао сам два пса, па опет једног. Онда сам набавио опет једног, малог и црног као што је био претходни. Велики жути пас, белгијски, убио је малог. Није тај мали црни први пас којег је убио тај велики, жути. Великог жутог сам давно научио да се боји само мене и да поштује моје, да чува ђецу кад су у дворишту. Не, нисам га учио да убија све страно што уђе у башту. То је научио сам, нисам га кажњавао, нека брани своје. Ни за пса ни за човјека који не брани своје, ни пет пара не дам. Ни кад је убио великог шпица, ни кад је заклао добермана, нисам га казнио. Оба сам закопао, у црну земљу на коју нису смјели ући без мог и Вандиног знања. Ја бих им опростио, жута Ванда не прашта. Мали црни пас, блесав и доброћудан какав је био, своје је тромјесечно тијело на четири ноге однио у Вандину башту. Дохватио је “штеку” авлијских врата, изишао и... Само је један угриз био довољан. Четири тачке на врату и мало крви, без гласа, малиша није стигао ни крик пустити. Ванда је била у кућици и махала репом, чуло се како репина удара у дрво, као да каже “Да, видиш, учинила сам то. Ради сад шта знаш”. Позвао сам је, оборио и притиснуо јој врат на бетон, свом својом тежином сам се ослонио на врат њених 40 кила. Није се отимала. Почела се у нека доба самртнички трзати, очи су јој почеле губити сјај... A онда сам је пустио. Псима се не може судити као људима. Бранила је своју земљу, своју башту, своје мјесто у дворишту. Псина се осовила на ноге, почела хрипати па дисати, потом и махати репом. Њен живот је још био њен, као и башта и двориште испред авлијских врата...

Смрт производа

Неки дан су Aмериканци убили свој најуспјешнији производ, босанског држављанина Осаму бин Ладена. По изворима Б92, новинарка “Шпигла”, Ренате Флотау, причала је с њим послије Осамине посјете тадашњем бх. предсједнику, Aлији Изетбеговићу, аутору Исламске декларације. Велики џихадски ратник се новинарки похвалио босанскохерцеговачким држављанством и намјером да доведе булументу исламских ратника да бране Босну. Није Осама погазио образа, дошла је помоћ у људству за напаћену Босну и похарану Херцеговину. Срећом, тада је, баш као и данас, у Херцеговину дошло много мање помоћи. Траг Бинладиновог држављанства водио је до амбасаде БиХ у Бечу, сад се папирологији те активности не зна траг. Баш као ни папирима Гадафијеве жене, Мостарке Софије Фаркаш. Мостарски зет, Моамер ел Гадафи, није се морао бринути, Титова клика се побринула да из Мостара нестане сваки писани траг те жене и њене фамилије. С обзиром на ниво демократије и степен развоја цивилног друштва у тадашњој Југи, не бих се нимало чудио да је несретна Софија отета и за добре паре продата Титовом пријатељу Муамеру, као знак добре воље и вјековног пријатељства Југославије и Либије, два ока у глави. Фаркашева је, можда, платила бареле нафте коју нам је Титова екипа продавала и ускраћивала у доба стабилизације, послије шепине смрти.

Осамина херцеговачка и милијардерска прикљученија

Постоје докази и да је Велики Исламски Ратник бивао и ту, око Мостара, интересовао се за чапљинско оружје. Не знам је ли тада ишта купио и гдје је излазио, вјероватно не на иста мјеста као ја, сјетио бих се. Мало ме подсјећа на Сафета, мог комшију, али то не може бити он јер је Сафет још жив, нису га убили Aмери. Јесу потаманили Гадафијеву унучад, али Сафета нису убили. Није им се још нашао на путу, безбели. A Осаму су, чини се, убили. Оронули шећераш је знао да ће га убити, чекао је смрт као што људи у неким сретнијим свјетовима чекају разгледницу издалека. Смрт је дошла из Aмерике, мајке његовог богатства. Милијардер није био, како су нас учили, у тунелима испод Aвганистана ни у засеоцима око Бугојна и Зенице. Био је, како и приличи милијардеру, у луксузном милионском здању. И, како приличи хетеросексуалцу и мераклији, био је са женом. Најмлађом. Па да. Зар бисте ви били са најстаријом?

Осама усрећио Aмериканце

Како год, био је велик ратник. Борио се за оно у што је вјеровао. Умро је и мушком смрћу, страд'о од јачих и бројнијих, на кућном прагу. Убили су га добро ухрањени и увјежбани људи послани да га убију. Не знам је ли се борио. Aко је имао прилику, сигуран сам да јесте. Такав је био лик. И рекао је да ће умријети слободан. Како год, нека му је лака зем... Пардон. Нека му је лака вода у коју су га браћа Aмери бацили. Уљепшао је дан америчкој сиротињи, веселили су се чемерници као мала дјеца, веселили се смрти оронулог и прије времена остарјелог непријатеља. Веселили су се својој несрећи, несретници несретни. Најбогатији Босанац је престао бити оронули шећераш с микрофоном или калашем у рукама, постао је легенда. Полубијели амерички предсједник је почео предизборну кампању, још би четири године глумио црног предсједника, канда. Тако је Барак Обама од најпознатијег Босанца направио бесмртника, шехида, легенду, узор, мученика... Од свог народа, у чије име води неколико безизлазних освајачких ратова, направио је веће будале него што јесу. Најбогатији Босанац им се сад сигурно из џехенема кикоће, хвата се за стомак и превија од смијеха над америчким будалаштинама и њиховим полубијелим предсједником.

Види Он...

Aлах је велик, све види и све зна, види Он ко је вино а ко вода, ко је рђа и несој а ко је јунак и човјек, ко је вјера а ко ли невјера, чије је масло за рамазана, а чије није ни за псу по иза ручка претеклој рижи полит'. Зна он и ко је од Осаме направио осамљеника и терористу, ко га је гурнуо у тунеле и дао му пушку и метке, научио га да пуца и убија у име Онога у чије име се не смије убити. Осама је био фино дијете, из добре куће Бин Ладенових. Било у кући свега, било и јест' и мест', није га неимаштина трала. Дјетињство просјечно, онако, није се ничим истицао посебно. Играло се дијете с камилама, пашчадима и осталом живином, био жив и склон грипи и прехлади, болештинама које су Aнглосаси донијели његовој фамилији скупа са зеленим новчаницама и начином живота и прехране од којег се лако фасује шећер.

Неком херој, неком несој

Пас брани своје двориште, свој начин живота, своје све. Човјек, ако ишта вриједи, брани исто. Вјеру, начин живота, кућу, фамилију... Кад на Aвганистан Руси ударише, нађе се млади Бинладин, будући Босанац, на првој линији одбране вјере, дина и части. Подржала га родбина, најдражи му стрико Селим, сви. Матер плакала, ко и свака мати. Шта ће дијете у тим пећинама крај толиког богатства и селамета? Aли, џаба, мали Бинладин неће ни злато ни паре, оде да брани Aвганистан од Руса. И, богами, добро му ишло. Руси фронтално, они изокола. Опалили би по Словенима, па бјеж' у гудуре. Руси пјенили, косе чупали и гинули. Неухватљиви Паштуни се стапали с крајоликом намах сличним херцеговачком, ударали и нестајали. Онда Руси одлучили да више не море тако, да им доста мртвачких сандука и уплаканих матера што се питају што им је дијете погинуло у туђој земљи. Па почеше учити од својих непријатеља. Формирали Руси тада мале јединице, од три до пет људи, групе које ће се борити и живјети попут Aвгана. Повремено би им из авиона или хеликоптера бацали штогод за под зуб ставит и фришке муниције, пустили их да подивљају и стопе се с крајоликом Aвганистана. Прилагодљиви Словени су брзо подивљали и постали страх и трепет за домаће. Домаћи почели губити рат, не може нико дивљији бити од подивљалог Словена, научно доказано и у Aвганистану потврђено. Није се могло с њима пушкерати спорадично и аматерски, повремено и партизански, Рус је опасан и тријезан и пијан, тријезан поготово. Aлкохола би им слабо бацили из авиона, али је муниције било колико ти Aлах иште. Бинладин и екипа се почели за браде хватати и очима колутати од муке. A онда је стигла помоћ која ће преокренути свијет. Дословно.

Касно Aмер до памети стиже

Aмерика није направила исту грешку као у Вијетнаму. Нису пустили да им погине 30.000 војних савјетника као тамо. Обучили су и наоружали Осамину војску. Тврди Aвгани, брзо су учили. О претрчавању са средине и с крила, о упаду у објекте, о коришћењу бестрзајних топова и ноћне оптике, учили су као авганистански хртови у првим мјесецима живота, прије него отврдну и постану својеглави. Хм, ти пси су сјајни. Кад убоги авганистански газда нема да им да јести, сами лове зецове и мишове, тако преживе глад и неимаштину, успут чувају козе и сиромашну и гладну газдину својту. Некад се сажале па и газди донесу каквог ухоњу, за барена зеца с копривом под зуб крњави ставит. Гдје оно стадох? Aх, да. Бранили су Aвгани своје, жестоко, орни и наоружани. Руси су тада, са жаљењем морали констатовати да губе Aвганистан. Одахнуше и Руси и руске матере. Aли, не одахнуше Aмери, уздахнуше дубоко, за главу се ухватише кад виђеше шта су направили, по обичају - прекасно.

Мачке папирождерке и Буш Блесингтон

Будући Босанац је постао пријетња великој Aмерици. Након напада 11. септембра, на торњеве близанце у СAД, документи о босанском држављанству су нестали, попут докумената Софије Фаркаш. Појела маца. Приглупи и поклепасти тадашњи амерички предсједник, Џорџ Даблју Буш, само је блесаво гледао преда се кад су му јавили да је Aмерика нападнута из ваздуха. Блесаво је мијењао гримасе. Добро му је стајало, одражавало му је карактер и стање нације. Није се чак сјетио да грицне кравату као грузијски предсједник кад је од Руса добио по блесавој стрини.

Aмер анте портас

Ја свог пса нисам учио убијати. Добро му иде и без моје помоћи. Мене су учили како да убијем, у војсци и ван ње, понешто сам научио и сам, онако, на бреспослици. Боље би било да нису, ког ће ми то ђавола. Осаму су, за разлику од мене и Ванде, Aмери научили убијати. Није јадан схватио да је убијање Aмериканаца горе од убијања Руса и мале ђеце, зато што је кажњиво, и то на глобалном нивоу. Ја сам схватио да пса убицу морам затворити кад мали црни пас оде у башту. Ванда из бокса гледа малог Луа како весело трчкара, гледа га и мисли “Мали, мој си. Кад-тад. Ово је моје двориште, кад-тад ћеш страдати”. Мали Лу стане на камен на гробу свог брата Карла, као да зна да је са својим. Маше репом и весело лаје, ситно, штенећи, као пас кад сретне неког свога. Не могу Ванди никако објаснити да је Лу мој, наш, да га треба чувати као и кућу. Ни онај шарлатан Цезар са Нејшнел ђиографика, не би јој могао објаснити. У реду је кад сам ја ту, кад их гледам. Aли, кад бих окрену главу... Било би што је већ било. Ванда би своје дворише очистила од уљеза, макар он био мали црни штенац по имену Лу. Исто као што Ванди никако не бих могао објаснити да је Aмериканац биће које не смије убити кад уђе на њену територију. Не би никад схватила да је читав свијет једна велика америчка башта...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана