На Дрини ћуприја

Кажем Андрићеву, а не Мехмед-пашину јер, руку на срце, иако је Велики везир јесте изградио, да је велики писац у свом делу није овековечио, број људи који би за њу знао - и "код нас", а поготово "у свету" - био би незнатан.

Да се претпоставити - неупоредиво мањи од броја људи који знају за Стари мостарски мост.

Јер - Вишеграђани нису Мостарци, и имају кудикамо мањи маркетиншки таленат.

Осим тога, вишеградски мост - упркос "идејама" извесног Мурата Шабановића - за разлику од мостарског, у ратовима вођеним деведесетих година прошлог века - није срушен.

Па је, тако, мање "актуелан".

А и да га је Мурат срушио, као што није, "фама" коју би тај "гест" произвео, и то се прилично основано да претпоставити - била би неупоредиво мања него у мостарском случају.

Они који креирају слику о ратовима деведесетих, наиме, непочинства која су чинили "представници" тадашњих Муслимана, а данашњих Бошњака - гурају под тепих.

Док сваки покушај да се под тај тепих завири, осуђују као "ревидирање историјских чињеница".

Пошто мостарски мост нису срушили "представници" тадашњих Муслимана, а данашњих Бошњака, него "представници" Хрвата - и то не "добрих" Хрвата, који су се борили против "злих" Срба, него "злих" Хрвата који су "нападали" "недужне" Муслимане-Бошњаке - његово рушење се нашло у "жижи јавног интересовања".

На страну заврзламе везане за питање шта са Хрватима који су делом своје "бојовничке" каријере били "добри", а делом "зли", у зависности од тога ко им је био тренутни непријатељ, и да ли би такве у Хагу ваљало истовремено осудити и ослободити - јер то није тема овог текста - несумњиво је да би "популарност" Старог мостарског моста била још већа да су га, којим случајем, уместо "злих" Хрвата, срушили "зли" Срби.

Али, ето, свет није савршен, па нису.

А ни индустрија лажи није савршена, па им поменуто непочинство, они којима је то посао, упркос "лепим жељама", нису успели приписати.

Док "популарности" вишеградског моста - ни да га је Муслиман-Бошњак Мурат Шабановић срушио, као што је претио - та историјска чињеница, која би, извесно, била гурнута под тепих, не би много допринела.

Као што му много "популарности" није донела историјска чињеница да су га ономад рушили Аустроугари.

Јер Аустроугари су "политички коректна", и све "коректнија" чињеница, за разлику од дела "некоректних" Хрвата и у већини "некоректних" Срба.

Па се, тако, и њихово рушење вишеградског моста одавно гура под тепих.

Од заборава га, баш као и сам мост, спасава само велики Андрићев роман, у ком је та ружна епизода у историји ћуприје на Дрини детаљно описана.

А описано је још много тога што би борци за "политичку коректност" радо предали забораву. Па би и нашег нобеловца, вероватно, прогласили "мртвим писцем", као што су њихови духовни очеви покушали да "мртвим песником" прогласе Милоша Црњанског.

Спречава их само та "несрећна шведска награда", коју, будући настројени "еуропски", не могу у потпуности да игноришу.

И пошто не могу да игноришу аутора и његово дело, не преостаје им ништа друго до да прећуткују чега све у њему има.

МЛАДА БОСНА

Једна од ствари у роману "На Дрини ћуприја" које су посебно незгодне за "политички коректне" акцијаше, које је књижевник Мухарем Баздуљ крстио "курсаџијама из музеја савремене уметности" - у посредној је вези са поводом захваљујући ком сам чувени мост, коначно, својим очима видео.

Пред крај ове књиге, Андрић, наиме, описује атмосферу у којој се, међу младим и образованим босанским Србима, формулишу идеје из којих ће настати Млада Босна, организација чији је циљ било ослобађање од аустроугарског јарма и уједињење са Србијом.

Млади образовани Срби који су чинили Младу Босну нису били само Срби из православних породица. Био је ту значајан број образованих Муслимана. А било је и образованих, словенски самосвесних католика. Такав је, на пример, био будући нобеловац Иво Андрић.

Не само током постојања Прве Југославије, коју "политички коректне" курсаџије мрзе као "великосрпску творевину", него и током Друге, Титове, коју некритички дижу у звезде, Млада Босна је слављена као ослободилачки покрет.

По распаду Југославије, она се, у отцепљеним деловима те државе, а све чешће и у самој Србији, проглашава за "терористичку организацију".

Стопе младобосанца Гаврила Принципа, утиснуте на месту са ког је пуцао на аустроугарског надвојводу Франца Фердинанда, у Сарајеву су избрисане, а мост Гаврила Принципа преименован је у мост Франца Фердинанда.

Тим гестом је званично Сарајево, не само у свакодневној пракси него и симболички, прекинуло везу са најбољим што је могло да баштини, а успоставило континуитет са шуцкорима из Андрићевих приповедака и романа - махалском руљом која, када дођу смутна времена, пљачка и убија припаднике угрожених народа.

У том поистовећивању им се придружују курсаџије из осталих делова региона, док истинску ревизију историје, а не "ревизију историје" за које оптужују оне који, упркос "позитивним порукама", "регионалној сарадњи", "истини", "одговорности" и "помирењу", говоре истину - имају намеру да крунишу њихови западни господари који планирају да за Први светски рат ретроактивно оптуже своју тадашњу савезницу Србију.

КУСТУРИЦА

Као што је Андрић овековечио ћуприју на Дрини, тако други велики српски уметник рођен у Босни, Емир Кустурица, на стотинак метара од тог моста градећи Андрић град, чува успомену на великог писца и свог духовног претка.

А главна улица у Андрић граду зове се улица Младе Босне.

И та улица је у недељу пред нову годину свечано отворена.

И тако је - захваљујући Емиру Кустурици - и Младој Босни, баш као и Иви Андрићу, уз Гаврила Принципа њеном најчувенијем припаднику, одата почаст у време када се толико моћника и толико глупака удружило да јој име обешчасте.

Свечаном отварању улице Младе Босне присуствовао су председник Републике Српске Милорад Додик и представници Срба са Косова, који се, као и Срби из Републике Српске, боре за опстанак.

Званичних представника Републике Србије, као ни представника општине Вишеград, на отварању није било.

Представници општине Вишеград, прича се, будући да су политички противници председника Додика, који је пројекту Андрић град покровитељ - тај град бојкотују.

Да ли представници Републике Србије бојкотују Кустурицу или Додика, представнике Срба са Косова или Иву Андрића, Републику Српску или Младу Босну; или су напросто заузети - то није најјасније.

Грађани Вишеграда који су, за разлику од својих представника, отварању присуствовали, причају како представници општине планирају да реновирају Ћуприју, у сарадњи са турском државом која ће пројекат финансирати.

Ако је прича тачна, занимљиво је да представници општине Вишеград Турску не бојкотују.

НА ДРИНИ ЋУПРИЈА

Елем, тако сам, као толики број људи причу о вишеградском мосту упознавши захваљујући Андрићевом делу, као толики број људи који су, захваљујући Емиру Кустурици и Андрић граду добили жељу да посете Вишеград, дошавши на отварање улице Младе Босне да одам почаст том славном а оклеветаном покрету, Ћуприју коначно уживо видео.

Наравно, подсећа на ону са слике. Али, оставља другачији утисак.

Што због високог водостаја, што због вештине фотографа захваљујући којој на сликама делује монументално, а највише због величине коју јој је Андрић подарио својим делом - у природи делује мање импозантно.

Ствари слично стоје са готово свим чувеним грађевинама и историјским споменицима које човек види пошто је слику о њима претходно у машти изградио.

Али, то и није од пресудног значаја.

Чак и ако од њих није остало више од камена на камену - као, што је, на пример, случај са Артемидиним храмом у Ефесу, значај им обезбеђује контекст.

Та ћуприја остаје значајна захваљујући Иви Андрићу и захваљујући онима који свест о његовом значају одржавају у животу.

Никаква реновирања, па макар их финансирала и турска држава, не могу јој ни одмоћи ни помоћи.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.