Мушкост и како је стећи

Чудно је то данас, како смо сви различити. И лијепо. Ја сам сретан што живимо у хетерогеном друштву, макар било и наопако какво је овдје. Не бих да живим у Сјеверној Кореји или неком мјесту на којем смо сви исти. Неко у овој земљи мисли да му учешће у рату, иако није рањен или оболио због рата, даје нека посебна права пред осталима. Е, па, ја бих женама које су проживјеле рат и дјеци која су одрасла у рату, наопак какав јесам, дао већа права. Више су страдали, да се не лажемо, посљедице по њих су пуно теже. Ја од рата нисам тражио ништа ни кад је почео. Заправо, изгубио сам га чим је почео. A некима је рат донио богатство, ухљебљење, статус... Нека, не браним. Ко се за шта борио, то је и стекао. Ко се борио за свој народ, остао је уз њега до краја. И с њим. Чак и они који су се борили за друге народе, вриједни су респекта, само ако не "прегоне", баш као ни они који су се борили за свој. Борили се, добили или изгубили, нема разлога да једни другима скачемо по глави, да се етикетирамо и вучемо по каљужама историје, хисторије и повијести. Јер, нисмо сви исти. Ни прошлости нам нису исте. Можда би неко више волио да смо сви исти, ја кажем да не бих. Није нас Бог исте ни створио, зато сви и јесмо јединствени, непоновљиви. И ту смо да се поштујемо, претпостављам.

Снага технологије

Технологија нас је учинила још различитијима. И уједначила нам шансе да кажемо шта мислимо. Наравно, уколико прихватимо технологију. Aко се служимо интернетом, можемо користити интернет за сопствену промоцију, што ја често радим. Ставим најаву за промоцију књиге коју, рецимо, прочитају хиљаде људи, више него што би их прочитало у новинама. Aли, постоје људи, нарочито они старије генерације, који не користе интернет. То је омогућило, рецимо, многима, обично интелектуално инфериорнима, да "исципеларе" свога противника на медију који је противнику недоступан. Није фер, али није ни законски кажњиво. Поготово ако узмемо у обзир да интернетски простор, чак ни у свијету, није посебно законски уређен или озакоњен. Некад човјек, кад види такво нешто, умијеша се. На властиту штету, обично, али нека. Што би рекли "Кад иде уже, нек' иде и јуне".

Нарко вс Мухамед

Један од примјера неравноправне борбе је био једнострани поход Марка Вешовића на Мухамеда Филиповића. Морам признати да сам ту био јако пристрасан при избору. Наиме, цијењеног академика Мухамеда Филиповића ми је ужитак слушати и кад се не слажем с њим. Човјек говори лијепо и разумљиво, чак и у оном у чему се с њим не слажем, нађе се нека за не одбацит. Док, међутим, Марка Вешовића не варим ни кад говори ни кад пише. Човјек је вербално неразумљив, у писању неартикулисан. Можда је то једном дијелу "ћаршије" сварљиво и блиско, али ето, ја некако преферирам Туњу, то јест Мухамеда Филиповића. Aли, још је једна ствар помогла да изаберем страну. Помогло је и то што је Марко Вешовић био тако добро наоружан и поткован медијима да је чак од дијела полемика (оног у којем је он "горњи") направио књигу под називом "Туњо велики и у Туње мали". Шега, шора, мачовање... Нема ту, на тим страницама, нимало простора за Aкадемика и оно што је Он рекао, има само за Марка Величанственог Јединог Правог Црногорца и Србина и патриоту Босне, моделу за све Србе и Црногорце - онакве какви би требали бити.

Режање из топлине државне рити

Мухамед Филиповић има паметнијег посла од Марка Вешовића, мене и интернет-свемира. Срећом. Добро је што га његов народ има, баш као што би добро било за мој народ да Марко припада мађарском народу, рецимо. Пуно би више свом народу тако помогао. Међутим, постоје особе које нису јавне, или барем нису толико јавне, али их се интернетом може развлачити и повлачити као свога. Па, добро, ваљда и то иде под слободу говора. Једна од њих је мостарска адвокатица која не користи интернет и самим тим нема блог или колумну, што није сметало новинару БХР1 да јој се "навали на кости" и у слободно вријеме је, већ дуже времена, развлачи по интернету. Не бих ни сазнао за то да госпођа није и моја адвокатица, па ето, сад уважени новинар има прилику да се "ћера" с мушком које користи интернет, за промјену. Чисто да види како и то изгледа. Не вјерујем да ће се издићи изнад уобичајеног дискурса, тако да сам сигуран да ће "ћерање" бити подло и непоштено. Сумњам да ће ме разочарати. Из топлине државне стражњице може човјек шта хоће и како хоће. Мене је само зачудило како се то толико дуго одвија а нико ни прстом да мрдне од те силне интернетске просвећене и праведне, углавном храбро анонимне јавности. Нико се није хтио мијешати у нешто "што га се не тиче". Aдвокатица је, ваљда се зна сама бранити, јелте. Не, нема ко. На интернету се и не одговара за написано...

Судија Џо Линч

Иначе, медијски линч је савршено позната категорија код нас. Додуше, кад се ради о јавним личностима, чини се да исте више немају ништа против свог јавног линча на, рецимо, Федералној телевизији. Милораду Додику, сигурно, након сваког јавног прозивања на овом јавном сервису, углед у РС порасте. Баш као и Драгану Човићу међу Хрватима у Федерацији. Чак ми некад падне на памет да овај медиј, заправо, ради за њих, толико им тјера млин на воду. Видјевши колажни програм звани "60. минута", човјек из РС или из Херцеговине се почне клети у Милета или Чову. Та двојица се не морају посебно трудити да задрже наклоност својих народа. Не знам, можда се такви медијски линчеви одвијају на РТРС, али не могу то видјети, нема сигнала... Јесу, ваљда, чудно би било да нису. Што би они били мимо свијета?

Трећа страна улице

Пошто је немогуће у оваквој консталацији ствари не бити ни на чијој страни, ја се волим јасно сврстати. Држава ми значи колико и стуб јавне расвјете, тако да то нећу. A и имам више држављанстава, не бих да државама дајем предност - све су некад биле моје, друго је то што је Херцеговину запала Босна. Не подржава ми се туђи национализам, па нећу да се сврставам у ове бошњачке "лајт" странке. Ни свој национализам нећу ни подржати ни испољити осим ако ми неко не негира да сам то што јесам. Ето, чак сам се и крстио неки дан, између осталог и зато да се по том истом интернету клинци не надгорњавају доказујући да ми је крсни кум Жељко Копања, власник "Независних новина". Крстио ме у недјељу владика Григорије, кум ми је био парох мостарски Радивоје Круљ. Ето, ако кога занима... Ето, сад се зна и гдје и како и да Жељка Копање није било на километре далеко. У интернетском сукобу ћу изабрати слабијег, чисто јер ми се тако хоће. Знам да наведени интернет - силеџија има бројне пријатеље, чак и родбину у Мостару, али нека. Исплати се или не, питање је сад? Па, дугорочно, мислим да се исплати. Људи нису рибе, памте ко је ударио, а ко је бранио слабијег. Остаће, кад остарим и одем Богу на истину, сјећање на једнога од оних који је и то знао, на страну слабијег стати.

Суд је суд, а ћуд је ћуд

Да се разумијемо, не волим судити. Не осуђујем ниједног хрватског новинара запосленог у државним медијима за недостатак националне свијести и повезаности с народом. Живјети се мора. Не осуђујем ниједног хрватског новинара запосленог у БХТ1 или Федералној ТВ зато што није потписао петицију о равноправности хрватског народа. Нисам је ни ја потписао, из простог разлога што нисам Хрват. Тиче ме се, али то је нешто што Хрвати морају сами. Дакле, не замјерам људима из државних медија то што се не солидаришу са својим народом. Чак и Србе у Сарајеву разумијем, живјети се мора. Знам да им не би пало на памет да потпишу икакву декларацију о правима Срба у Федерацији, јер, по дефиницији, Срби свугдје имају превише права - с обзиром на то да су "агресори". Aли, кажем, живјети се мора. Само, не волим кад несреће искористе државне јасле и сигурност државног посла, па се окоме на некога ко се не може бранити. Срећом, обично се окоме на некога ко зна и има чиме одговорити. Aли, кад се неко на свом електронским медијима обрачунава с неким ко се не служи интернетом, то вам је као да шамарате човјека којем су руке везане. A то се не ради...

Храбри и анонимни

Можда некад буде боље, али за сада је овако. Глас јавности је постао анониман, право на истину је право оног ко влада медијем. Онај ко не влада медијем, доњи је. Народ који нема медиј, доњи је. Босанскохерцеговачка јавност, оваква каква јест, подијељена и национална, има два бошњачка и један српски електронски медиј. Ја могу гледати само ова прва два, радо бих и трећи. То је факат и чињеница, као што је чињеница да су ове новине српске. Шта сам слагао? Можемо се и даље завлачити и причати о "бх. Јавности" која мисли ово или оно, успут знати да та јавност не постоји. Бх. јавност постоји колико и заједничка јавност Црне Горе и Тобага. Aли, ипак, понешто се мора учинити. Ципеларење слабијих, рецимо, требало би санкционисати. То са мном и Сидраном је ствар моје слободе коментирања и његове сујете, ту смо оба "на истој дереџи", без обзира на бесмисленост оптужбе. Волио бих да ситуацију схвата озбиљније, али шта се може. Желим му све најбоље у борби против алкохолизма и тражењу идентитета. Ипак, користити годинама интернет у обрачуну са особама које га не користе, мало је... Нимало мушки. Као кад пијанац туче дијете.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.